U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Somboru K 610/2019 od 21.07.2020. godine oglašen krivim što je 16.05.2019. godine, oko 09,50 časova, u ..., u ulici ..., na parking prostoru ispred „ .... centra“, kao vozač putničkog vozila „Opel Corsa“, koje je prethodno parkirao na parking prostor na način da je vozilo prednjim delom bilo okrenuto ka poslovnom objektu, a zadnjim delom ka kolovozu u ulici ..., sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima kao učesnik u saobraćaju na putevima, koji se nije pridržavao saobraćajnih propisa, iako je bio svestan da time tako može ugroziti javni saobraćaj i dovesti u opasnost život i telo ljudi ili imovinu većeg obima, ali je olako držao da do toga neće doći, protivno članu 33. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, kao vozač opisanog vozila istim se uključivao u saobraćaj na kolovoz ulice ... sa površine parking prostora na kome je vozilo bilo parkirano, pri čemu je radnju uključivanja vršio vožnjom unazad, a da se nije uverio da time neće ometati ostale učesnike u saobraćaju i o tome nije obavestio druge učesnike u saobraćaju, jer se tom prilikom, a pre nego što je započeo kretanje unazad, na ovom parking prostoru kod zadnjeg dela njegovog vozila nalazila oštećena BB koja je tu bila kao pešak, oslonjena uz bicikl koji je držala pored sebe, pa okrivljeni krećući se vožnjom unazad i ka kolovozu, nije uočio navedenu oštećenu, te je zadnjim desnim delom vozila ostvario blagi kontakt sa biciklom, usled čega je oštećena izgubila ravnotežu, te pala na tlo i usled udara o tlo zadobila tešku telesnu povredu u vidu preloma butne kosti sa desne strane, a mogućnosti nastupanja ove posledice okrivljeni je bio svestan, ali olako je držao da do toga neće doći i bio je svestan da je njegovo delo zabranjeno, čime je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3., u vezi sa krivičnim delom ugrožavanja javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3., u vezi stava 1. KZ, te mu je izrečena uslovna osuda i mera bezbednosti zabrana upravljanja motornim vozilom B kategorije. Tuženi je nakon što je prouzrokovao saobraćajnu nezgodu napustio mesto događaja, a nakon pola sata od štetnog događaja policija je pristupila na adresu njegovog prebivališta i izvršila uviđaj. Tužilac je u mirnom postupku oštećenoj BB, koja je kolima hitne pomoći odvezena sa lica mesta u lekarsku ustanovu, isplatio 02.11.2020. godine na ime naknade nematerijalne štete za pretpljeni strah, fizičke bolove i duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti ukupno 456.000,00 dinara, nalazeći da je doprinos oštećene nastanku štetnog događaja i pretpljenoj šteti 20%.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo iz odredbi člana 29. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju i ocenio da je tuženi napuštanjem mesta događaja nakon saobraćajne nezogde izgubio prava iz osiguranja zbog čega je u obavezi da tužiocu na ime regresa isplati iznos koji je tužilac kao osiguravač tuženog isplatio oštećenoj na ime naknade štete koju je pretpela u saobraćajnoj nezgodi.

Neosnovano se navodima revizijije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 29. stav 1. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju propisano je da osigurano lice gubi prava iz osiguranja između ostalog ako vozač nije koristio motorno vozilo u skladu sa njegovom namenom (tačka 1) i ako je vozač posle saobraćajne nezgode napustio mesto događaja, a da nije dao svoje lične podatke i podatke o osiguranju (tačka 7). Stavom 2. istog člana propisano je da gubitak prava iz osiguranja na osnovu stava 1. ovog člana nema uticaja na pravo oštećenog lica na naknadu štete. Stavom 3. istog člana propisano je da društvo za osiguranje koje naknadi štetu oštećenom licu iz stava 2. ovog člana, stupa u prava oštećenog lica prema licu koje je odgovorno za štetu, za iznos isplaćene naknade, kamatu od isplate naknade i troškove postupka.

Odredbom člana 13. ZPP propisano je da je u parničnom postupku protiv učinioca krivičnog dela, sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim.

U konkretnom slučaju, pravnosnažnom presudom krivičnog suda tuženi je oglašen krivim za učinjeno krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja u kojoj je krivicom tuženog oštećena BB pretpela teške telesne povrede, a kojoj je tužilac kao osiguravač tuženog isplatio naknadu nematerijalne štete.

Iz izreke i obrazloženja osuđujuće presude krivičnog suda utvrđeno je da je tuženi bio sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima kao učesnik u saobraćaju na putevima, da se prilikom isparkiravanja sa parkinga nije pridržavao saobraćajnih propisa, iako je bio svestan da time može ugroziti javni saobraćaj i dovesti u opasnost život i telo ljudi ili imovinu većeg obima, ali da je olako držao da do toga neće doći, te da je protivno odredbama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, radnjom uključivanja u saobraćaj krećući se unazad, a da se prethodno nije uverio da time neće ometati ostale učesnike u saobraćaju i o tome nije obavestio druge učesnike u saobraćaju, zadnjim desnim delom vozila ostvario blagi kontakt sa biciklom koji je pored sebe držala oštećena BB koja je tu bila kao pešak, usled čega je ona izgubila ravnotežu, pala na tlo i usled udara o tlo zadobila tešku telesnu povredu u vidu preloma butne kosti sa desne strane.

Imajući u vidu i među strankama nespornu činjenicu da je tužilac kritičnom prilikom napustio mesto događaja, a da nije dao svoje lične podatke i podatke o osiguranju, navodima revizije se neosnovano osporava pravilnost odluke drugostepenog suda da je tuženi izgubio prava iz osiguranja i da je u obavezi da tužiocu isplati iznos koji je tužilac kao osiguravač isplatio oštećenoj u vanparničnom postupku na ime naknade štete pretpljene u saobraćajnog nezgodi.

Do primene pravila o vezanosti parničnog suda pravnosnažnom presudom krivičnog suda kojom je optuženi oglašen krivim dolazi u situacijama kada se u parnici pokrenutoj protiv učinioca krivičnog dela odlučuje o građansko-pravnim posledicama koje su nastale iz jednog životnog događaja povodom koga je ranije vođen krivični postupak u kome je tuženi u parnici oglašen krivim. Kada su u pitanju pravnosnažne osuđujuće presude krivičnog suda, parnični sud je vezan konstatacijama krivičnog suda ukoliko se one odnose na sama obeležja konkretnog krivičnog dela.

Kako je u konkretnom slučaju u krivičnom postupku utvrđena svest tuženog o protivpravnosti postupanja, kao bitnog obeležja krivičnog dela, kao i da je vozilom kojim je upravljao tuženi ostvaren kontakt sa oštećenom, usled kog je ona pala i zadobila teške telesne povrede, neosnovano tuženi osporava pravilan zaključak drugostepenog suda da je kod tuženog postojala svest da je do saobraćajne nezgode došlo, odnosno da je vozilom kojim je upravljao prouzrokovao saobraćajnu nezgodu. S toga tuženi navodima revizije, kojima ponavlja navode odbrane u krivičnom postupku i navode isticane u parničnom postupku i žalbi, neosnovano i bez valjanih pravnih argumenata umanjuje svoju odgovornost za opisani saobraćani udes, a kako je Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju, važećem u momentu nastanka nezgode, regulisano pitanje sticanja prava na regres osiguranja u slučaju kada vozač posle saobraćajne nezgode napusti mesto događaja, koja činjenica među strankama nije bila sporna, tuženi neosnovano osporava svoju obavezu da ispuni regresni zahtev tužioca, sa kojim je imao zaključen ugovor o obaveznom osiguranju od auto-odgovornosti.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković