Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23-drugi zakon) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede postupka u revizijskim navodima se ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme po ugovoru zaključenom 31.05.2016. godine. Obavljala je poslove ... sa ... stepenom stručne spreme sve do 21.04.2020. godine kada joj je radni odnos prestao osporenim rešenjem tuženog o otkazu ugovora o radu broj .../... . Pre toga je sproveden popis u radnji tuženog u kojoj je tužilja radila i to u toku 2019. godine pa je utvrđeno da postoji manjak. Kako bi se manjak otklonio, tuženi je odlučio da u naknadi štete učestvuju svi zaposleni pa je dana 21.01.2020. godine doneo rešenje broj 20/01 (koje tužilja nije potpisala) kojim je odlučio da je tužilja dužna da mu naknadi štetu u ukupnom iznosu od 50.000,00 dinara u jednakim delovima od po 5.000,00 dinara, obustavom od zarade. Tužilja je opozvana sa rada 24.02.2020. godine kada joj je supervizor BB u prisustvu više zaposlenih rekao da pokupi svoje stvari i da više ne dolazi na posao i da ostavi ključ od objekta u kome je radila kao i da se sutradan javi direktoru, jer nije htela da prihvati da joj se od minimalne zarade mesečno odbije 5.000,00 dinara na ime manjka utvrđenog popisom 2019. godine. Sutradan je tužilja – 25.02.2020. godine otišla kod direktora ali istog nije zatekla. Razgovarala je sa VV, pravnicom zaposlenom u pravnoj službi tuženog, koja joj je dala da potpiše rešenje o korišćenju godišnjeg odmora i izjavu da želi da joj prestane radni odnos. Tužilja je potpisala rešenje o korišćenju godišnjeg odmora kojim je odlučeno da će preostalih 12 dana iz 2019. godine koristiti u periodu od 25.01. do 11.03.2020. godine, ali nije potpisala izjavu o prestanku radnog odnosa. Zbog lošeg zdravstvenog stanja otvorila je bolovanje a isto je zaključeno 31.03.2020. godine. Nakon zaključenja bolovanja donela je doznake 31.03.2020. godine u sedište poslodavca da bi iste predala, ali je nisu pustili da uđe zbog uvedenih mera od pandemije izazvane Covid-om 19. Umesto toga, VV izašla je da uzme doznake i rekla joj da više tu ne pripada i da sačeka dva do tri dana da razmisle šta će sa njom. Dana 02.04.2020. godine tužilja se telegramom obratila tuženom tražeći da je nakon predatih doznaka o zaključenju bolovanja, rasporedi na neko radno mesto. Na taj zahtev tuženi nije odgovorio. Otišla je u inspekciju rada i istu obavestila. Tuženi se po nalogu inspekcije izjasnio o radnopravnom statusu tužilje i izvestio da mu je tužilja predala izveštaj o privremenoj sprečenosti za rad, da je i dalje u radnom odnosu i da ima obavezu da dolazi na posao počev od 01.04.2020. godine, ali da se tužilja 01.04.2020. godine nije javila na radno mesto niti je o tome obavestila poslodavca, tj. neposrednog rukovodioca. Dana 06.04.2020. godine tuženi je doneo upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu zbog povrede radne obaveze jer zaposlena nije dolazila na posao u periodu od 01.04.2020. do 06.04.2020. godine, a znala je da joj radni odnos kod poslodavca nije prestao. Time je navodno učinila povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom tj. članom 87. stav 2. tačka 6. Pravilnika o radu poslodavca. Odluka je doneta u skladu sa odredbom člana 170. stav 2. tačka 5. Zakona o radu.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje nalazeći da ona nije svojom krivicom učinila povredu radne obaveze koja joj je osporenim rešenjem stavljena na teret.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio razloge prvostepenog suda dodajući da je evidentno da je tužilja kada je došla da preda doznake bila sprečena da uđe u poslovne prostorije zbog mera uvedenih zbog pandemije izazvane Covid-om 19. Doznake je uzela pravnica tuženog a ista joj je rekla da više tu ne pripada i da ne dolazi. Prema članu 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu i člana 87. stav 2. tačka 6. Pravilnika o radu tuženog predviđeno je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze. Pravilnikom o radu tuženog je bilo predviđeno da radnik može dobiti otkaz ako neopravdano izostane sa rada neprekidno tri radna dana u toku jednog meseca ili pet radnih dana sa prekidima u toku šest meseci ili neopravdano napusti radno mesto za vreme rada pet puta u toku jednog meseca (član 87. stav 2. tačka 6). Tužilji nakon završetka bolovanja 31.03.2020. godine nije omogućeno da radi, da ulazi u firmu te da stoga nema njene krivice u pogledu povrede radne obaveze koja joj se stavlja na teret.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Naime, članom 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu kao i članom 87. stav 2. tačka 6. Pravilnika o radu, tuženog predviđeno je da se zaposlenom može otkazati ugovor o radu ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze. Pravilnikom je jasno definisano da se otkaz ugovora o radu može dati usled nedolaska na rad za određeni period vremena. Međutim, činjenica da tužilja od 01.04.2020 do 06.04.2020. godine nije dolazila na posao ne može njoj pripisati u krivicu jer joj je od strane pravnice iz pravne službe tuženog rečeno da više ne dolazi, da više ne računaju na nju, da tu ne pripada te da će videti šta će s njom. Pri takvoj situaciji, očigledno je da je tužilja očekivala da će biti obaveštena šta se dalje dešava, a da je bila savesna ukazuje i činjenica da je ista takav postupak tuženog prijavila inspekciji rada. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da se povreda radne obaveze ne može pripisati krivici tužilje. Tužilja je slala tuženom i telegram ali joj na isti nije odgovoreno, pa je pravilan zaključak da je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito.

Neosnovani su navodi revizije tuženog, koji su bili već izneti u žalbi, a koje je drugostepeni sud cenio i zaključio da su isti neosnovani, a razloge koje je u tom delu dao prihvata i Vrhovni sud. Neprihvatljivi su navodi da ako je tužilji bilo zabranjeno da uđe u direkciju tuženog kada je predavala doznake da je ona bila dužna da se javi poslovođi i da ode u naselje ... gde je radila prodavnica „Morava ...“ u Kragujevcu. Ovo iz razloga što je pravnica tuženog tužilji skrenula pažnju da više tu ne dolazi, da tu više ne pripada i da sačeka nekoliko dana da razmisle pta će sa njom. Bilo je logično da nakon toga tuženi obavesti tužilju ako treba da dođe na posao da se uredno javi i gde da se javi, što tuženi nije učinio a što je njegov propust koji je tužilju doveo u zabludu šta dalje da radi u takvoj situaciji. Takvim ponašanjem tuženi je tužilju očigledno onemogućio da nastavi sa radom, što sve ukazuje na nepostojanje krivice tužilje u pogledu nedolaska na rad u spornom periodu.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković