Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne konkretizuju relativno bitne povrede odredaba postupka učinjene pred drugostepenom sudom koje su predviđene kao revizijski razlog po članu 407. stav 1. tačka 3. ZPP, a bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije predviđena kao revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je, kao najpovoljnijem ponuđaču u izvršnom postupku koji je sproveo Osnovni sud u Rumi, vođenom po predlogu izvršnog poverioca „Metals banka“ a.d. Novi Sad protiv izvršnog dužnika HTDP „Tvrđava Varadin“ Petrovaradin, radi namirenja novčanog potraživanja izvršnog poverioca, rešenjem od 27.02.2007. godine dosuđena i predata u svojinu nepokretnost – hotel na Iriškom vencu, sagrađen na parceli broj 62/1 od 6 a 85 m2 upisanoj u z.k.ul. br. 18 k.o. Irig. Prema upisu u zemljišnoj knjizi, na osnovu čijih podataka je sproveden izvršni postupak, izvršni dužnik nije bio vlasnik nepokretnosti, već je bio titular prava korišćenja na ovoj nepokretnosti u državnoj svojini. Tužilac je istog dana uplatio kupoprodajnu cenu od 30.000.000,00 dinara. Rešenje suda sadrži nalog izvršnom dužniku da nepokretnost oslobodi od lica i stvari i zemljišno- knjižnom sudu da po pravnosnažnosti rešenja izvrši upis prava svojine kupca na prodatoj nepokretnosti. Tužilac je na osnovu rešenja Poreske uprave 15.05.2007. godine platio 1.500.000,00 dinara na ime poreza na promet apsolutnih prava. Nadležni organ Eparhije Sremske podneo je 03.05.2007. godine Direkciji za restituciju zahtev za vraćanje oduzetih nepokretnosti, među kojima je nepokretnost koju je tužilac kupio u izvršnom postupku. U tom postupku izvršena je uspostava prava svojine srpskog pravoslavnog manastira ... Eparhije Sremske, kojoj Eparhiji je u izvršnom postupku predata nepokretnost 13.11.2017. godine. Tužba u upravnom sporu podneta protiv konačnog rešenja o vraćanju nepokretnosti Eparhiji Sremskoj odbijena je kao neosnovana presudom Upravnog suda U 8047/17 od 27.02.2020. godine. Republičko javno pravobranilaštvo, kao tadašnji zakonski zastupnik imovinskih interesa države nije učestvovalo u izvršnom postupku u kom je tužilac kupio nepokretnost, a nakon što je podnet zahtev za restituciju podnelo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja izvršnog suda od 27.02.2007. godine. Zahtev zasniva na činjenici da je došlo do otuđenja imovine Republike Srbije, pa je predloženo da Vrhovni sud stavi van snage sva rešenja koja su posledica ovog nezakonitog raspolaganja. Zahtev za zaštitu zakonitosti odbačen je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz 974/07 od 08.11.2007. godine.

Sa polazištem na navedene bitne činjenice, prvostepeni sud usvaja postavljeni tužbeni zahtev pozivom na oredbe članova 172. stav 1. i 154. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, na osnovu kojih postoji odgovornost Republike Srbije za štetu koju je sud prouzrokovao nezakonitim radom, kao i člana 36. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, po kojima je od 01.05.2006. godine zabranjeno bilo kakvo raspolaganje imovinom koja je po odredbama tog zakona predmet vraćanja. Nepokretnost, na kojoj je tužilac rešenjem izvršnog suda od 27.02.2007. godine stekao svojinu nije mogla biti predmet raspolaganja, pa kao posledicu povrede ove zabrane od strane suda, tužilac trpi predmetnu štetu od ukupno 31.500.000,00 dinara. Na iznos glavnice, tužiocu je priznata zakonska zatezna kamata od vremena kada mu je u izvršnom postupku oduzet posed nepokretnosti i predat Eparhiji Sremskoj.

Drugostepeni sud prihvata stanovište prvostepenog suda da je tužena država u obavezi da tužiocu nadoknadi predmetnu štetu. Međutim, stanovište tog suda je da građanska deliktna odgovornost države ne proizilazi iz kršenja zabrane propisane članom 36. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, već iz propusta izvršnog suda prilikom određivanja izvršenja. Izvršenje je određeno na nepokretnosti suprotno odredbama članova 42. i 100. tada važećeg Zakona o izvršnom postupku, po kojima je izvršni poverilac u obavezi da podnese izvod iz javne knjige, kao dokaz o tome da je nepokretnost na kojoj izvršenje treba da se sprovede upisana kao svojina izvršnog dužnika. Sud je u konkretnom slučaju prodao nepokretnost tužiocu iako ona nije bila u svojini izvršnog dužnika, na koji način je na tužioca preneo više prava nego što ga je imao izvršni dužnik. Na ovaj način kupljena nepokretnost oduzeta je od tužioca u izvršnom postpuku i predata u posed Eparhiji Sremskoj 13.11 2017. godine, pa je tužilac pretrpeo štetu u visini iznosa koji je izdvojio na ime kupoprodajne cene i plaćenog poreza na promet apsolutnih prava.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su ocenili da postoji nezakonito postupanje Osnovnog suda u Rumi, koje za posledicu ima obavezu tužene države da tužiocu nadoknadi štetu u visini iznosa koje je izdvojio za pribavljanje svojine, mada za to nisu postojali zakonom predviđeni uslovi.

Odredbom člana 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“ 6/80 ... „Službeni glasnik RS“ 115/05) propisano je da se pravo svojine stiče odlukom državnog organa, pod uslovima određenim zakonom.

Prema Zakonu o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“ br. 29/78 ... „Službeni glasnik RS“ br. 18/20), pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); ko drugome prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) (član 155); krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158.).

Prema Zakonu o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/2004) po kome je sproveden izvršni postupak, predmeti izvršenja su stvari i prava na kojima se po zakonu može sprovesti izvršenje radi ostvarivanja potraživanja; predmeti izvršenja ne mogu biti stvari izvan prometa, kao ni druge stvari koje zakon isključuje; može li neka stvar ili neko pravo biti predmet izvršenja, odnosno da li je izvršenje na nekoj stvari ili pravo ograničeno, ocenjuje se s obzirom na okolnosti u vreme podnošenja predloga za izvršenje, ako ovim zakonom nije drukčije izričito određeno (član 42. stavovi 3, 4. i 7.); uz predlog za izvršenje na nepokretnosti potrebno je da izvršni poverilac podnese izvod iz javne knjige, kao i dokaz o tome da je nepokretnost upisana kao svojina izvršnog dužnika (član 100. stav 1.); ukidanje ili preinačenje rešenja o izvršenju posle pravnosnažnosti rešenja o predaji nepokretnosti kupcu nema uticaja na njegovo pravo stečeno po rešenju o predaji nepokretnosti (član 133.).

Zakonom o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“ br. 46/2006) propisano je da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta od crkava i verskih zajednica, kao i od njihovih zadužbina i društava (u daljem tekstu: crkve i verske zajednice), primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji i drugih propisa koji su doneseni i primenjivani u periodu od 1945. godine, kao i svim drugim aktima kojima je vršeno oduzimanje te imovine, bez tržišne naknade (član 1.); pravo na vraćanje imovine pripada crkvama i verskim zajednicama, odnosno njihovim pravnim sledbenicima, u skladu sa važećim aktima crkava i verskih zajednica (član 6.); obveznik vraćanja nepokretnosti, odnosno isplate novčane naknade je Republika Srbija, privredno društvo ili drugo pravno lice koje je u momentu stupanja na snagu ovog zakona vlasnik oduzete imovine (član 7. stav 1.); od 01.05.2006. godine nije dozvoljeno bilo kakvo raspolaganje imovinom koja je po odredbama ovog zakona predmet vraćanja, niti zasnivanje hipoteke, zaloge ili zakupa na toj imovini; pravni poslovi i pravni akti koji su u suprotnosti sa odredbom stava 1. ovog člana ništavi su (član 36. stavovi 1. i 2.).

U konkretnom slučaju izvršni sudski postupak radi namirenja novčanog potraživanja pokrenula je kao izvršni poverilac „Metals banka“ a.d. Novi Sad prema izvršnom dužniku HTDP „Tvrđava Varadin“ Petrovaradin i na njen predlog izvršenje je određeno na nepokretnosti upisanoj u z.k.ul.br. 18 k.o. Irig. Prema upisu u zemljišnoj knjizi, nepokretnost je bila u državnoj svojini, a izvršni dužnik je imao samo pravo korišćenja. Nema podataka da je izvršni sud obavestio Republičko javno pravobranilaštvo, kao zakonskog zastupnika imovinskih interesa Republike Srbije o ovom izvršnom postupku, mada je u vreme određivanja izvršenja ( 01.06.2006. godine) i prodaje nepokretnosti ( 27.02.2007. godine) postojala imperativna zabrana raspolaganja nacionalizovanom imovinom crkava i verskih zajednica. Tužiocu je na osnovu tako sprovedenog izvršnog postupka dosuđena u svojinu nepokretnost na kojoj je u međuvremenu u zakonito sprovedenom postupku uspostavljena svojina Eparhije Sremske. Nema podataka da postoje radnje tužioca koje su za posledicu imale nastanak, odnosno uvećanje izdataka koje je imao u svrhu kupovine nepokretnosti.

Iz navedenih razloga neosnovano se revizijom ukazuje da je upravo tužilac inicirao prinudnu naplatu i opredelio predmet i sredstvo izvršenja u izvršnom postupku, pošto je postupak pokrenula „Metals banka“ a.d. Novi Sad i na njen predlog kao predmet izvršenja određena nepokretnost – hotel sagrađen na parceli broj 62/1 od 06 a 85 m2 u k.o. Irig. Bez uticaja su i navodi revizije da je zakonski zastupnik tužene podneo zahtev za zaštitu zakonitosti u svrhu zaštite imovinskih prava države, pošto je utvrđeno da je izjavljeni vanredni pravni lek odbačen. Po činjeničnom utvrđenju izvršni sud zakonskog zastupnika imovinskih interesa države nije obavestio o vođenju izvršnog postupka iako je po podacima zemljišne knjige nepokretnost bila u državnoj svojini, pa je predmetno umanjenje imovine bez sumnje posledica nezakonitog postupanja Osnovnog suda u Rumi, za koje tužena država snosi odgovornost. Tužiocu su po odredbama člana 185. Zakona o obligacionim odnosima pravilno priznati iznosi koje je izdvojio u svrhu pribavljanja svojine na nepokretnosti po odlukama suda i Poreske uprave, a po odredbi člana 186. tog zakona i zakonska zatezna kamata na glavnicu od vremena kada mu je u izvršnom postupku oduzet posed nepokretnosti i predat Eparhiji sremskoj.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Navodi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za donošenje odluke Vrhovnog suda, pa je na osnovu odredbi članova 165. stav 2. i 154. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković