Presudom Višeg suda u Novom Sadu Kž1 147/24 od 18.06.2024. godine, delimično je uvažena žalba okrivljenog AA i branioca okrivljenog Nikole Avrića i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K-33/24 od 12.03.2024. godine je preinačena tako što je Viši sud u Novom Sadu okrivljenog oglasio krivim da je izvršio krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od 2 godine i 6 meseci, dok su žalba Osnovnog javnog tužioca, žalbe okrivljenog i njegovog branioca u preostalom delu odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog, advokat Nikola Avrić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) i 10) i člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje ili da pobijane presude preinači, tako da okrivljenog oslobodi od optužbe za krivično delo koje mu je stavljeno na teret.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, i s tim u vezi ističe da je u donošenju drugostepene presude, koja se pobija zahtevom, učestvovalo veće od troje sudija Višeg suda u Novom Sadu i to sudija Biljana Delić, kao predsednik veća, Srđan Savić i Vesna Eremin Đorđević, kao članovi veća, iako su sudije Srđan Savić i Biljana Delić morali biti izuzeti od meritornog odlučivanja iz razloga što su učestvovali u drugom stepenu po žalbama izjavljenim na rešenje o produženju pritvora u rešenjima Kž2 130/24 od 12.02.2024. godine (učestvovao sudija Srđan Savić), Kž2 232/24 od 15.03.2024. godine (učestvovali sudije Srđan Savić i Biljana Delić), Kž2 273/24 od 28.03.2024. godine (učestvovali sudije Srđan Savić i Biljana Delić), i Kž2 744/23 od 11.10.2023 (učestvovala sudija Biljana Delić). Branilac se u zahtevu poziva na odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i član 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i odredbe člana 37. stav 1. ZKP, koje garantuju nepristrasan i nezavistan sud. Na ovakav način je po navodima branioca kod dvoje članova drugostepenog veća, a pre nego što su meritorno odlučivali povodom žalbe na pobijanu presudu, stvoreno predubeđenje u odnosu na krivično delo i okrivljenog, a što predstavlja obavezan osnov za izuzeće.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se po oceni Vrhovnog suda ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju procesnu ulogu sudije navedenu u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno navodima zahteva da je kod sudija, koje su odlučivale u krivičnom postupku o pritvoru protiv okrivljenog, a zatim i u krivičnom postupku u kome su odlučivali po žalbi na prvostepenu presudu, stvoreno „predubeđenje“ o krivici okrivljenog i da je na taj način narušena pretpostavka nepristrasnosti tih sudija, zbog čega su trebali da budu izuzeti od sudijske dužnosti prilikom donošenja meritorne odluke o krivici u istom postupku, po nalaženju ovog suda ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske, predstavka broj 68955/11, Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakoniku o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, postojanje osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. U navedenoj odluci Evropski sud ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o pritvoru nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv optuženog za izvršenje krivičnog dela, dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi optuženog sud oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, br.30865/96, stav 55, 20.decembra 2005. godine).

Po stavu Evropskog suda za ljudska prava, ocena postojanja zakonskih uslova za određivanje i produženje pritvora koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to u zahtevu tvrdi branilac okrivljenog, a koje dovodi u sumnju njenu nepristrasnost.

Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući odluke vezane uz pritvor, opravdava strah da nije nepristrasan, ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30, Sainte – Marie protiv Francuske, stav 32, Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristrasnost postupajućih sudija podložna sumnji te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog proizilazi da po pravilu učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni sud nalazi da sama činjenica da su sudije Biljana Delić, kao predsednik veća, i Srđan Savić, kao član veća, učestvovale u veću koje je donelo pobijanu drugostepenu presudu, kojom je okrivljeni oglašen krivim i osuđen, učestvovali po tri puta u donošenju odluka kojima su odbijene žalbe branioca okrivljenog na rešenja o produženju pritvora, ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod odlučivanja o krivici okrivljenog, konkretno kod donošenja pobijane pravnosnažne presude, zbog čega pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Po nalaženju Vrhovnog suda, u navedenim rešenjima u čijem donošenju su učestvovale sudija Srđan Savić i Biljana Delić, sama konstatacija o postojanju „osnovane sumnje“ ne ukazuje da su te sudije izrazile visok stepen jasnoće u pogledu krivice okrivljenog i ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod odlučivanja o krivici okrivljenog, konkretno kod donošenja drugostepene odluke Višeg suda u Novom Sadu Kž1 147/24 od 18.06.2024. godine, zbog čega se ocenjuju kao neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Branilac je dalje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti naveo, da je pobijanim presudama učinjena i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, ukazujući da u situaciji kada je okrivljeni najpre bio oglašen krivim da je izvršio krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. Krivičnog zakonika (KZ) u sticaju sa krivičnim delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u vezi 33. KZ, pri čemu mu je za krivično delo nasilničko ponašanje utvrđena kazna zatvora u trajanju od 1 godine i 8 meseci, osudom okrivljenog drugostepenom presudom za krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ na kaznu zatvora od 2 godine i 6 meseci, učinjena je bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, i postupljeno protivno članu 453. ZKP.

Ovakvi navodi branioca su od strane Vrhovnog suda ocenjeni kao neosnovani.

Odredbom člana 453. ZKP, koja predviđa zabranu preinačenja na štetu okrivljenog, propisano je da, ako je izjavljena žalba samo u korist okrivljenog, presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije.

Po nalaženju Vrhovnog suda preinačenjem prvostepene presude nije prekršena zabrana preinačenja na gore (reformatio in peius) propisana odredbom člana 453. ZKP, s obzirom da prvostepena presuda u pogledu krivične sankcije nije izmenjena na štetu okrivljenog, kako se to neosnovano ističe u zahtevu branioca okrivljenog.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu K-33/24 od 12.03.2024. godine okrivljeni AA oglašen je krivim za krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. u sticaju sa krivičnim delom laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, pa iako su mu utvrđene kazne zatvora u trajanju po 1 godine i 8 meseci za oba krivična dela, isti je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3 godine. Drugostepenom presudom, kojom je prvostepena presuda preinačena u pogledu pravne kvalifikcije i odluke o krivičnoj sankciji, okrivljeni je za krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 2 godine i 6 meseci.

Dakle, iz navedenog proizilazi da okrivljenom u postupku preinačenja nije izrečena stroža krivična sankcija, već mu je izrečena krivična sankcija-kazna zatvora u kraćem vremenskom trajanju, pri čemu je drugostepeni sud preinačenjem prvostepene presude i utvrđivanjem da se radi samo o jednom krivičnom delu, a ne o dva krivična dela koja su učinjena u sticaju, kako ga je prvostepeni sud oglasio krivim, prilikom izricanja kazne, vezan jedinstvenom kaznom izrečenom prvostepenom presudom, a ne pojedinačno utvrđenim kaznama, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti po oceni Vrhovnog suda neosnovani i na navedeni način pobijanom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP.

U preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je pobijanim presudama učinjena i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa obrazloženjem da činjenični opis krivičnog dela navedenog u izreci presude ne sadrži sve bitne zakonske elemente bića krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim, jer zaštitni objekt ovog krivičnog dela predstavlja javni red i mir, odnosno značajnije ugrožavanje spokojstva građana i teže remećenje javnog reda i mira pod kojim se podrazumeva širi krug lica koja moraju biti stvarno prisutna, a ne hipotetički navedena kao mogućnost.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ čini onaj ko grubim vređanjem ili zlostavljanjem drugog, vršenjem nasilja prema drugom, izazivanjem tuče ili drskim bezobzirnim ponašanjem značajnije ugrožava spokojstvo građana ili teže remeti javni red i mir, a stavom 2. propisano je da će se, ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno u grupi ili je pri izvršenju dela nekom licu nanesena laka telesna povreda ili je došlo do teškog ponižavanja građana, učinilac kazniti zatvorom do 6 meseci do 5 godina.

Za postojanje ovog krivičnog dela zahteva se da je remećenje javnog reda i mira takve prirode i intenziteta da se može smatrati težim ili da je učinilac svojim radnjama značajnije ugrozio spokojstvo građana, dok je drsko i bezobzirno ponašanje ono nepristojno ponašanje koje u znatnoj meri odstupa od prihvaćenih pravila ponašanja, a obuhvata nasilničke postupke izražene u jačem stepenu, koji se mogu odnositi kako na ljude, tako i na određene objekte.

U konkretnom slučaju, pobijanom pravnosnažnom presudom okrivljeni AA oglašen je krivim da je u vreme i mestu označenom u činjeničnom opisu dela u izreci presude „..sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svog dela i da je isto zabranjeno, te hteo njegovo izvršenje, vršenjem nasilja prema drugom teže remetio javni red i mir i značajnije ugrozio spokojstvo građana, pri čemu je drugom licu nanesena laka telesna povreda na taj način što je... fizički nasrnuo na oštećenog, te ga oborio na zemlju, nakon čega je počeo da mu zadaje udarce nogom po telu, u kom momentu oštećenom prilazi za sada nepoznato lice držeći u ruci neutvrđen predmet nalik na kratku palicu kojom počinje oštećenom takođe da zadaje udarce po telu, a sa kojim zadavanjem udaraca obojica prestaju tek nakon što su uznemireni građani koji su videvši šta se dešava počeli da viču da prestanu sa tim i da će zvati policiju, među kojima je i BB koja se zatekla u neposrednoj blizini lica mesta i koja se zbog čitavog događaja veoma uznemirila, a potom se trčećim korakom udaljili sa lica mesta pri čemu su oštećenom VV tom prilikom naneli lake telesne povrede...“

Po oceni ovog suda, iz činjeničnog opisa dela u izreci prvostepene presude, proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom i to kako objektivna, koja se tiču radnje izvršenja, koja se sastoji u vršenju nasilja prema drugom i drskom i bezobzirnom ponašanju, zatim posledice dela koje se ogleda u značajnijem ugrožavanju spokojstva građana i težem remećenju javnog reda i mira, kao i kvalifikatorne okolnosti težeg oblika krivičnog dela iz člana 344. stav 2. – nanošenje lake telesne povrede oštećenom prilikom izvršenja osnovnog oblika dela iz člana 344. stav 1. KZ, tako i subjektivna obeležja koja se odnose na uračunljivost i umišljaj okrivljenog koji je obuhvatao svest o zabranjenosti dela.

Po nalaženju ovog suda, radnje koje je okrivljeni preduzeo kritičnom prilikom na taj način što je na javnom mestu - parking prostoru, oko 10,30 časova, prišao oštećenom i zajedno sa za sada nepoznatim licem u saizvršilaštvu naneo mu opisane lake telesne povrede, predstavljaju vršenje nasilja prema drugom i drsko i bezobzirno ponašanje okrivljenog, kojim radnjama je prouzrokovana zabranjena posledica dela – značajnije ugrožavanje i spokojstvo građana i teže remećenje javnog reda i mira koje se ogleda u tome što je kod oštećenog, odnosno kod lica prema kome se vršilo nasilje, kao i prema svedoku BB usled ponašanja okrivljenog, izazvan osećaj uznemirenosti i straha, što je dovelo do značajnijeg ugrožavanja njihovog spokojstva i težeg remećenja javnog reda i mira. Osim toga, mesto na kome se predmetni događaj odigrao, parking iza zgrade u ... na Bulevaru ... broj .., sam po sebi podrazumeva prisustvo većeg broja ljudi i veliku prometnost, pa su neosnovani suprotni navodi branioca okrivljenog da ne postoji širi krug lica koja su bila stvarno prisutna i koja su se uznemirila.

Iz napred iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković