U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Društvo za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa Naftna industrija Srbije AD Novi Sad, čiji je punomoćnik dr Nemanja Aleksić, advokat u ..., protiv tuženih Preduzeće za inženjering i konsalting Meridian Balkans DOO Beograd, čiji je punomoćnik Miljan Minić, advokat u ... i Preduzeća za spoljno–trgovinske poslove Uniko DOO Beograd, čiji je punomoćnik Zoran Pavlović, advokat u ..., radi pobijanja i utvrđenja ništavosti, vrednost predmeta spora 71.253.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 12Pž 7498/22 od 25.01.2023. godine, u sednici veća održanoj 11.07.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA se revizija tužioca u delu kojim tužilac pobija presudu Privrednog apelacionog suda 12Pž 7498/22 od 25.01.2023. godine u delu kojim je potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu 35P 7215/21 od 06.07.2022. godine u II stavu izreke u odnosu na tuženog Uniko DOO Beograd i u V stavu izreke, kao neosnovana.

USVAJA SE revizija tužioca, UKIDAJU SE presuda Privrednog apelacionog suda 12Pž 7498/22 od 25.01.2023. godine, u delu I stava izreke kojim je potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 7215/21 od 06.07.2022. godine u preostalom delu stava II, u stavu III, IV, VI i VII izreke, i u II i III stavu izreke, i presuda Privrednog suda u Beogradu P 7215/21 od 06.07.2022. godine u II, III, IV, VI i VII stavu izreke, i predmet se u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 35P 7215/2021 dana 06.07.2022. godine, kojom je, u I stavu izreke, dozvolio objektivno preinačenje tužbe; u II stavu izreke odbio tužbeni zahtev tužioca da sud utvrdi da ugovor o ustupanju potraživanja od 13.07.2020. godine, zaključen između tuženih gubi pravno dejstvo samo prema tužiocu i samo koliko je potrebno za ispunjenje njegovih potraživanja do iznosa od 330.790.110,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 29.09.2020. godine, do isplate, kao neosnovan; u III stavu izreke odbio tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi Meridian Balkans DOO Beograd da trpi da se iz vrednosti novčanih sredstava od 71.253.000,00 dinara, koje je primio od Uniko DOO Beograd po osnovu ugovora o ustupanju potraživanja od 13.07.2020. godine, namiri potraživanje tužioca do iznosa od 330.790.110,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29.09.2020. godine, tako što će tuženi Meridian Balkans DOO Beograd da isplati tužiocu iznos od 71.253.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom kamatom od 29.09.2020. godine do isplate, kao neosnovan; u IV stavu izreke odbio tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je ugovor o ustupanju potraživanja od 13.07.2020. godine, zaključen između tuženih, ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo od dana zaključenja, kao neosnovan; u V stavu izreke odbio tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi Meridian Balkans DOO Beograd da novčana sredstva koja je primio od drugotuženog po osnovu ništavog ugovora o ustupanju potraživanja od 13.07.2020. godine, u iznosu od 71.253.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom kamatom od 29.09.2020. godine, do isplate, isplati tužiocu, kao neosnovan; u VI stavu izreke odbio tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi Meridian Balkans DOO Beograd da novčana sredstva koja primio po osnovu ugovora o ustupanju potraživanja od 13.07.2020. godine u iznosu od 71.253.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od 29.09.2020. godine do isplate vrati drugotuženom Unico DOO Beograd, kao neosnovan i u VII stavu izreke obavezao tužioca da prvotuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 529.380,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je doneo presudu 12Pž 7498/22 dana 25.01.2023. godine, kojom je u I stavu izreke odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu 35P 7215/21 od 06.07.2022. godine u stavovima II, III, IV, V, VI i u stavu VII u delu u kome se tužilac obavezuje da prvotuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 529.380,00 dinara; u II stavu izreke usvojio žalbu drugotuženog, preinačio presudu Privrednog suda u Beogradu tako što je obavezao tužioca da drugotuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 351.600,00 dinara, i u III stavu izreke obavezao tužioca da drugotuženom na ime troškova drugostepenog postupka plati 480.000,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude, blagovremenu i dozvoljenu reviziju je izjavio tužilac, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi Meridian Balkans DOO Beograd je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/2023), i zaključio da je revizija delimično osnovana, u delu kojim tužilac pobija pravnosnažnu drugostepenu presudu kojom je potvrđena prvostepena presuda u II stavu izreke u odnosu na tuženog Meridian Balkans DOO Beograd, i u III, IV,VI i u VII stavu izreke, kao i u delu odluke o troškovima postupka u II i III stavu izreke drugostepene presude, dok je neosnovana revizija u delu kojim je drugostepenom presudom potvrđena prvostepena presuda u II stavu izreke u odnosu na drugotuženog, i u V stavu izreke.

U delu u kome je revizija neosnovana, drugostepena presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju revident ukazuje navodima da su razlozi drugostepene presude kontradiktorni i nejasni, nije dozvoljen revizijski razlog po odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u sporu između tužioca i tuženog Uniko DOO Beograd, doneta je presuda Privrednog suda u Beogradu 12P 3495/18 od 17.01.2019. godine kojom je, između ostalog, odbijen tužbeni zahtev tužioca Uniko DOO Beograd da se obaveže tuženi Naftna industrija Srbije AD Novi Sad da tužiocu isplati iznos od 250.251.708,34 dinara i iznos od 6.579.090,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2013. godine. Presudom Privrednog apelacionog suda 6Pž 2050/19 od 13.02.2020. godine je preinačena presuda Privrednog suda u Beogradu 12P 3495/18 od 17.01.2019. godine i presuđeno je da se obavezuje tuženi, ovde tužilac Naftna industrija Srbije AD Novi Sad da tužiocu, ovde tuženom Uniko DOO Beograd isplati iznos od 250.251.708,34 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.11.2017. godine do isplate, te iznos od 4.845.878,96 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, i naknadi troškove postupka. Ovde tuženi Uniko DOO Beograd je na osnovu navedene pravnosnažne presude u postupku izvršenja po rešenju Privrednog suda u Novom Sadu II 157/20 od 26.06.2020. godine, prinudnim putem namirio potraživanje, tako što je naplatio od ovde tužioca ukupan iznos od 338.483.074,99 dinara, dana 28.09.2020. godine. Tuženi su 13.07.2020. godine zaključili ugovor o ustupanju potraživanja prema kome je prvotuženi ustupilac a drugotuženi prijemnik potraživanja ustupioca prema dužniku – kompaniji New Valley Investment Limited sa Britanskih Devičanskih ostrva po ugovoru o prodaji udela u kompaniji Williamford Holdings Limited sa Britanskih devičanskih ostrva od 21.12.2017. godine, na ime ugovorene cene za prenos udela od 1.700.000 evra, sa rokom plaćanja od 6 meseci od potpisivanja ugovora o prenosu. Ugovorena je naknada za prenos potraživanja od 600.000 evra. Drugotuženi se obavezao da u roku od 90 radnih dana od zaključenja ugovora isplati prvotuženom celokupan iznos naknade od 600.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu poslovne banke ustupioca. Drugotuženi je na račun prvotuženog dana 29.09.2020. godine prebacio iznos od 71.253.000,00 dinara u to ime. Međutim, Vrhovni kasacioni sud je doneo presudu Prev 380/2020 od 15.10.2020. godine, kojom je usvojena revizija tuženog u toj parnici, ovde tužioca, preinačena je presuda Privrednog apelacionog suda Pž 2050/19 od 13.02.2020. godine, i potvrđena je presuda Privrednog suda u Beogradu P 3495/2018 od 17.01.2019. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev ovde drugotuženog kao tužioca za isplatu iznosa od 250.251.708,34 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 28.11.2017. godine do isplate. Tužilac je podneo predlog za protivizvršenje protiv drugotuženog, koji je usvojen rešenjem Privrednog suda u Beogradu 2II 576/2021 od 15.04.2021. godine, kojim je određena obaveza drugotuženog da tužiocu vrati iznos od 350.790.110,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i troškovima postupka protivizvršenja, po kom rešenju nije sprovedena naplata iz razloga što na računu drugotuženog za to nije bilo sredstava.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je tužbeni zahtev za pobijanje pravne radnje odbio u odnosu na drugotuženog zbog nedostatka pasivne legitimacije, a u odnosu na prvotuženog jer ne smatra da je drugotuženi bio potpuno insolventan na osnovu toga što mu je prinudno blokiran račun, niti da se tužilac u postupku protivizvršenja nije mogao naplatiti u situaciji kada je drugotuženi stekao potraživanje vredno 1.700.000,00 evra na ime ugovorene cene za prenos udela, pa je tužilac mogao da pokuša da svoje potraživanje namiri drugim sredstvom izvršenja, konkretno zaplenom udela u pomenutom društvu. Raspolaganje prvotuženog smatra teretnim „kada nije sporno postojanje potraživanja“ i kada je bila ugovorena naknada za cesiju. Ne smatra da je drugotuženi mogao znati da zaključenjem ugovora o ustupanju nanosi štetu tužiocu kao poveriocu, budući da je potraživanje tužioca nastalo naknadno, čime nisu ispunjeni uslovi za pobijanje.

Drugostepeni sud smatra i da je tužilac mogao kao sredstvo izvršenja radi namirenja svog novčanog potraživanja tražiti prenos novčanog potraživanja izvršnog dužnika iz ugovora o ustupanju potraživanja. Već iz činjenice da je ugovorom o ustupanju potraživanja prvotuženog drugotuženi stekao potraživanje prema trećem licu od 1.700.000,00 evra, za drugostepeni sud proizilazi da nisu ispunjeni uslovi za pobijanje pravne radnje, jer nije tačno da dužnik nema sredstava iz kojih bi se namirio poverilac u situaciji kada ima potraživanje prema trećem licu od 1.700.000,00 evra, iz koga je tužilac mogao da pokuša namirenje u postupku protivizvršenja. Činjenicom da je drugotuženi na račun prvotuženog preneo 71.253.000,00 dinara ne radi se o nenaplativom potraživanju, a činjenica eventualne nenaplativosti ne vodi zaključku da se radi o besplatnom pravnom poslu. Ni dužnik, a posebno treće lice - prvotuženi, nisu mogli znati da preduzetim raspolaganjem nanose štetu tužiocu, s obzirom da nisu mogli znati da će nastati potraživanje tužioca po sudskoj odluci.

Eventualni tužbeni zahtev, za utvrđenje ništavosti ugovora o prenosu potraživanja između tuženih, odbijen je jer za to nema razloga sa aspekta odredaba Zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, zbog blokade računa, jer drugotuženi tim ugovorom nije izmirivao neku svoju obavezu prema prvotuženom. Prvostepeni sud ne prihvata tvrdnju tužioca da je ugovor zaključen iz nedozvoljene pobude, da se sklone i prikriju novčana sredstva sa računa drugotuženog i spreči tužilac u namirenju svog potraživanja, zato što potraživanje tužioca nije postojalo u vreme zaključenja ugovora.

Ovaj zaključak drugostepeni sud uzima za pravilan. Smatra da je zaključenjem ugovora o ustupanju potraživanja od 13.07.2020. godine drugotuženi stekao potraživanje prema trećem licu u iznosu od 1.700.00,00 evra, za naknadu od 600.000,00 evra, i na taj način ostvaruje razliku u svoju korist u iznosu od 1.100.00,00 evra čiste zarade, pa se ni u kom slučaju ne može prihvatiti stav da je to raspolaganje preduzeto radi opterećenja poverilaca, odnosno izvan dozvoljenih pobuda.

Revizijski sud nalazi da se za sada ne mogu prihvatiti zaključci sudova o neispunjenosti uslova za pobijanje pravne radnje dužnika, niti o izostanku razloga za ništavost ugovora.

Pre svega ne mogu se prihvatiti za pravilne zaključci u primeni odredbe člana 280. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Sudovi iznose zaključke o nedokazanosti insolventnosti drugotuženog kao dužnika. Prvostepeni sud smatra da je tužilac mogao da pokuša da svoje potraživanje namiri drugim sredstvom izvršenja, zaplenom udela u pomenutom društvu, a da nema nijedne činjenice o tome da je drugotuženi imao udeo u društvu koji se mogao pleniti radi namirenja potraživanja. Drugostepeni sud uviđa propust, pa zaključuje da je radi namirenja tužiočevog potraživanja mogao biti određen prenos potraživanja koje je stekao drugotuženi u iznosu od 1.700.000,00 evra.

Prema odredbi člana 280. stav 2. ZOO, smatra se da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja. U ovoj parnici tužilac je dokazao da nije mogao da namiri potraživanje prema drugotuženom po rešenju o protivizvršenju Privrednog suda u Beogradu Ii 576/2021 od 15.04.2021. godine, jer na računu drugotuženog nije bilo dovoljno sredstava za namirenje. Kod takvog stanja stvari na tuženima je bio teret dokazivanja da naprotiv, drugotuženi jeste imao drugih sredstava od kojih se moglo namiriti potraživanje tužioca. Sudovi insistiraju na tome da je tužilac trebalo da pokuša da u izvršnom postupku promeni sredstvo izvršenja na plenidbu udela u drugom društu, kako to smatra prvostepeni sud, mada se ne zna na koji udeo se misli i u kom društvu, ili na prenos potraživanja drugotuženog koje je stekao iz predmetnog ugovora sa prvotuženim. Insistiranje na pokušaju da se u izvršnom postupku i drugim sredstvima izvršenja naplati potraživanje nije utemeljeno u citiranoj normi Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac nije dužan da pokušava svim sredstvima da u izvršnom postupku namiri potraživanje, pa da se to pokaže bezuspešnim da bi uspeo sa pobijanjem pravne radnje dužnika. Dozvoljeno je da insolventnost dužnika dokazuje na drugi način. Tužilac je dokazao da dužnik, drugotuženi nije imao novčanih sredstava na računu, a sudovi nisu imali uporište u utvrđenim činjenicama da smatraju da bi za namirenje tužiočevog potraživanja bilo dovoljno pleniti i prodati neodređeni udeo drugotuženog u nekom društvu, niti prenos potraživanja koje je drugotuženi stekao predmetnim ugovorom. Tužilac je u toku parnice insistirao na dokazivanju činjenice da je to potraživanje koje je drugotuženom preneto nepostojeće i neutuživo. Radi toga i u reviziji ističe da je ponudio za dokaz veštačenje iz koga proizilazi da takvo potraživanje prvotuženi nije knjižio u svojoj dokumentaciji. Prvostepeni sud je smatrao da se mišljenje veštaka o naplativosti ustupljenog potraživanja i materijalnoj osnovanosti ugovora o ustupanju potraživanja zasniva na pitanju poslovne oportunosti kupovine potraživanja, i ne može dovesti u pitanje pravnu prirodu konkretnog ugovora da je teretni pravni posao. Međutim, nije raspravljeno pitanje postojanja potraživanja koje se ustupa ugovorom, a što jeste sporno među strankama, od čega zavisi zaključak da li je drugotuženi stekao, ili nije stekao imovinu koja ga čini likvidnim.

Drugostepeni sud nije imao utemeljenja u utvrđenim činjenicama da zaključi da se radi o poslu u kome drugotuženi stiče potraživanje prema trećem licu iz koga ostvaruje razliku u svoju korist u iznosu od 1.100.000,00 evra čiste zarade, jer nema utvrđenja o tome da je drugotuženi ostvario preneto potraživanje. Zaključak da je drugotuženi zaključio posao iz koga će ostvariti čistu zaradu u iznosu od 1.100.000,00 evra zasnovan je samo na tekstu ugvora, dok tužilac upravo tvrdi da za iznos od 600.000,00 evra drugotuženi nije stekao nikakvo potraživanje, da nije ni pokušao da naplati takvo potraživanje, dok tuženi na tu okolnost nisu pružali dokaze. Tužilac jeste pružao dokaze, koje je prvostepeni sud cenio sa aspekta poslovne oportunosti kupovine potraživanja, a ne sa aspekta dokazivanja da li potraživanje postoji i da li je naplativo, i na kraju odbio dokazni predlog tužioca za veštačenje na okolnost postojanja potraživanjaa koje je bilo predmet prenosa.

Revizijski sud ne deli ocenu nižestepenih sudova da se teretna priroda ugovora ceni samo na osnovu njegovog teksta. U situaciji ako je osporeno postojanje potraživanja koje je drugotuženom preneto ugovorom za naknadu od 600.000,00 evra, bilo je potrebno raspraviti pitanje da li potraživanje postoji, i da li je naplativo, odnosno da li uopšte postoji protivprestacija prvotuženog za iznos koji dobija od drugotuženog, s jedne strane i da li je ustupljeno potraživanje, ako je postojalo, drugotuženog činilo likvidnim, sa druge strane. Prvo pitanje je od značaja za valjanost ugovora, u smislu člana 47. ZOO, a drugo pitanje je od značaja za prirodu spornog ugovora kao izvora teretnog, ili besplatnog raspolaganja za drugotuženog, u smislu člana 281. stav 1. i 3. ZOO.

Iz iznetih razloga proizilazi da su sudovi zaključak o ispunjenosti uslova za pobijanje pravnih radnji drugotuženog zasnovali na neutemeljenim zaključcima o odsustvu insolventnosti drugotuženog kao dužnika i pogrešnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev u stavu II u odnosu na prvotuženog i u stavu III prvostepene presude. Takođe, zasnovali su odluku o tužbenom zahtevu u stavu IV i VI prvostepene presude na za sada neutemeljenim zaključcima o odsustvu razloga za ništavost predmetnog ugovora, i zbog toga na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz tih razloga je ukinuta prvostepena presuda u stavu II u označenom delu, u stavu III, IV, VI i VII i drugostepena presuda u istom delu i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje po odredbi člana 416. stav 2. ZPP. Nema osnova u materijalnom pravu da se kao posledica, eventualne, ništavosti ugovora o ustupanju potraživanja obaveže prvotuženi da tužiocu isplati iznos koji je od drugotuženog primio po osnovu ništavog ugovora, te je u odnosu na pravnosnažnu drugostepenu presudu o odbijanju tužbenog zahteva u stavu V izreke prvostepene presude, revizija odbijena, kao neosnovana. Revizija je neosnovana i u delu kojim se pobija odbijajuća odluka za pobijanje pravne radnje u odnosu na drugotuženog zbog nedostatka pasivne legitimacije, pravilnom primenom odredbe člana 283. stav 2. ZOO. U navedenom delu revizija je odbijena po odredbi člana 414. ZPP. U ponovljenom postupku biće odlučeno o troškovima celog postupka, po odredbi člana 165. stav 3. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković