Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu donetu u drugom stepenu po odredbama 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 10/2023 – dr. zakon), u stavu I u kome je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu, i zaključio da revizija tuženog nije osnovana.

Presuda je u pobijanom pravnosnažnom delu doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu zaključenog ugovora o izvođenju radova od 02.12.2013. godine, prema kojem je tužilac naručilac radova, a tuženi izvođač radova. Predmet ugovora je izvođenje radova na eksploataciji kamena u kamenolomu „Bresje“ kod Jagodine, taksa - naknada za najam kamenoloma „Bresje“ za izvežen materijal, skidanje jalovine i uređenje površina za drobljenje stenske mase, utovar i hranjenje drobiličnog postrojenja, transport jalovine u okviru kamenoloma, transport obrađenog kamena - tucanika na trasu železnice, sve prema članu 1. ugovora. Članom 2. ugovora je ugovorena vrednost radova iz člana 1. ugovora 8.50 evra (bez PDV), što za ukupnu količinu od 66.000 m3 iznosi ukupno 561.000,00 evra bez PDV-a u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan fakturisanja. Ugovorne strane saglasno konstatuju da su jedinične cene fiksne i da će se konačna vrednost radova utvrditi na osnovu stvarno izvedenih količina na osnovu overene dokaznice (prevoznice). Članom 7. ugovora predviđeno je da će se plaćanje izvedenih radova vršiti po ispostavljenim računima na mesečnom nivou uspešno izvršenom poslu, kao obračunu između Srbijaput AD i CAF Italija, u roku od tri dana od dana naplate fakture naručioca, ovde tužioca od investitora CAF Italija na račun tužioca. Vrednost izvedenih radova po računima utvrđuje se na osnovu podataka o izvedenim količinama radova uz primenu ugovorenih jediničnih cena. Izvođač je obavezan da uz račun dostavi naručiocu dokaznice overene pečatom i potpisom od strane CAF Italija, što će potvrditi isporučenu količinu od izvođača, ovde tuženog. Overu računa naručilac, ovde tužilac je dužan da izvrši u roku od 10 dana od dana prijema istih. Članom 9. ugovora predviđeno je i da je naručilac, ovde tuženi, obavezan i odgovoran da plati izvođaču, ovde tuženom, izvedene i fakturisane radove, nakon naplate od CAF Italija u ugovorenim rokovima. Predmet Aneksa broj III ugovora koji je zaključen 21.03.2014. godine je razastiranje drobljenog kamenog materijala na pruzi Beograd-Niš, deonica Gilje-Ćuprija-Paraćin, po ceni od 2,5 evra po m3 za razastiranje materijala i ugovaranje vrednost radova na ugradnji tucanika od 2,50 evra (bez PDV-a) po m3, što za ukupnu količinu od 66.000 m3 iznosi ukupno 165.000,00 evra bez PDV-a u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan fakturisanja. Između CAF Italija kao kupca i ovde tužioca kao dobavljača bio je zaključen ugovor za nabavku lomljenog kamena od 16.07.2013. godine, čiji je predmet proizvodnja i isporuka 66.000 m3 eruptivnog kamenog agregata za železničke objekte po ceni od 18,5 evra po m3 sabijenom na trasi, uključujući kola kod stanice Ćuprija- Gilje-Paraćin i ravnanje prvog sloja, odnosno, tužilac je kao dobavljač preuzeo obavezu snabdevanja kompanije CAF Italija tucanikom u ugovorenoj količini u sabijenom stanju, a za realizaciju posla između CAF Italija i Železnice Srbije, uključujući transport, utovar, istovar od kamenoloma do stanice pruge Gilje-Ćuprija i duž linije za izvođenje radova između stanice Paraćin-Gilje-Ćuprija, kao i ravnanje prvog sloja. Tim ugovorom bilo je predviđeno, između ostalog da će plaćanje isporuka koje su predmet ugovora biti vršeno izdavanjem fakture avansno 70% od iznosa predviđenog za isporuku u sledećem mesecu, u skladu sa planom nabavke ili komunikacijom sa klijentom u trenutku istovara materijala na traženo mesto, a ostatak će biti kvalifikovan, fakturisan i plaćen od strane Železnice Srbije posle merenja količina preostalih mimo utisnutog kamena u prugu koja se gradi, da će kupac pozvati dobavljača da prisustvuje merenju, a da ukupan iznos drobljenog kamena isporučenog i plaćenog u svakom slučaju ne može da prevaziđe iznos priznat kupcu od strane Železnica Srbije, odnosno da se kupac slaže da od ovog trenutka prizna ovde tužiocu isti iznos koji njemu priznaju Železnice Srbije.

Spor među parničnim strankama je oko količine isporučenog kamena od strane tuženog tužiocu po zaključenom ugovoru.

Tuženi smatra dokaznice overene od CAF Italija dokazom o količini tucanika koji je isporučio od 53.608 m3, za koju količinu je tužilac platio po fakturama tuženog, nakon što ih je priznao i potvrdio, prema obrađenom i preveženom kamenu. Tužilac tvrdi da je sa tuženim dogovorio izvođenje radova pod istim uslovima pod kojima je zaključio ugovor sa CAF Italija, te da se dogovori da tuženi proizvede kamen odgovarajuće veličine 30-60 mm i oblika pogodnog za ugradnju železničkih pruga u količini od 66.000 m3, u sabijenom stanju.

Prvostepeni sud je utvrdio da je volja ugovornih strana, ovde parničnih stranaka bila da se izvedu i plate radovi u količini od 66.000 m3 tucanika u sabijenom stanju i da se naplaćuje isporučena količina tucanika u sabijenom stanju. Drugostepeni sud je prihvatio za pravilno tako utvrđeno činjenično stanje. Za to su sudovi dali razloge, na osnovu usmenog dogovora parničnih stranaka, i na osnovu smisla člana 7. pismenog ugovora zaključenog između parničnih stranaka na način da će se plaćanje izvedenih radova vršiti po ispostavljenim računima na mesečnom nivou po uspešno izvršenom poslu kao obračunu između tužioca i CAF Italija. Od strane investitora tužiocu kao izvođaču je priznata i plaćena nabavka i ugradnja tucanika u zbijenom stanju u količini od 32.755 m3. Zbog toga, i kod utvrđenja da su stranke ugovorile da tuženi proizvode kamen odgovarajućeg oblika, a da je tužiocu zbog kvaliteta kamena suprotno ugovorenom isplaćen manji iznos od onog iznosa koji je tužilac preneo na račun tuženog, tužilac od tuženog potražuje iznos od 26.257.928,85 dinara kao plaćen bez osnova, o kom zahtevu je pravnosnažno odlučeno pobijanom drugostepenom presudom. Tužilac je plaćao tuženom po računima koje je tuženi ispostavio, avansno, kao vid kreditiranja tuženog, kako bi imao sredstava da završi posao. Fakture su bile overene od italijanske firme, tužilac ih nije reklamirao, ali je jedino relevantno merenje isporučenog kamena od strane tuženog u sabijenom stanju. Konačno, sudovi smatraju relevantnim prema odredbama ugovora zaključenog između parničnih stranaka koliko je od strane CAF Italija plaćeno novčanih sredstava tužiocu, što je veštačenjem utvrđeno da je iznos za 33.355,18 m3 u rastresitom stanju, odnosno 30.445,02 m3 u zbijenom stanju, u odnosu na šta je tuženi tužiocu fakturisao više za 20.252,82 m3 kamena u rastresitom stanju, i više za usluge razastiranja u količini od 15.548,82 m3, odnosno ukupno 26.257.928,85 dinara više od iznosa koji je CAF Italija priznala i platila tužiocu. To je iznos na čiju isplatu je tuženi obavezan pravnosnažnom presudom.

Revident osporava pravilnost odluke pozivom na dejstvo ugovora između parničnih stranaka, te osporavajući utvrđenje suda da je tuženi bio upoznat sa odredbama ugovara između tužioca i firme CAF Italija. Osporava da je prihvatio da se odredbe tog ugovora odnose i na ugovorni odnos između tužioca i tuženog. Osporava pravilnost ocene dokaza i utvrđenja volje ugovornih strana. Revident ponavlja da je ugovoreno da dokaznice overene pečatom i potpisom od strane CAF Italija predstavljaju potvrdu o isporučenoj količini tucanika od strane tuženog, po kojima je tužilac prihvatao i overavao fakture tuženog, te bez primedaba izmirivao obaveze po fakturama plaćanjem i kompenzacijom. Osporava i utvrđenje činjenice koliko je tuženi kamena isporučio i ugradio.

Vrhovni sud nalazi da revizija nije osnovana.

Utvrđeno činjenično stanje o volji ugovornih strana, ovde parničnih stranaka o ugovornim pravima i obavezama, niti utvrđeno činjenično stanje o obimu ispunjenja, načinu i količinama isporuke kamena od strane tuženog, ne mogu biti preispitivani po reviziji u ovoj parnici, jer prema odredbama člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona.

Na utvrđeno činjenično stanje, koje se revizijom ne može pobijati, materijalno pravo su sudovi pravilno primenili. Pre svega, prema sadržini ugovora koga su parnične stranke zaključile, obaveza tužioca prema tuženom za isplatu na ime uspešno izvršenih ugovorenih radova, uslovljena je obračunom između tužioca i CAF Italija, i prema pismenom ugovoru, član 7, i prema utvrđenom činjeničnom stanju o volji ugovornih strana. Visina novčane obaveze tužioca prema tuženom u skladu sa tako ugovorenim principom utvrđena je u postupku, kao i iznos koji je tužilac više platio tuženom po njegovim fakturama, avansno s obzirom na rok koji je ugovorom predviđen. Sama po sebi ugovorna odredba prema kojoj je tuženi uz račune tužiocu dostavljao dokaznice (prevoznice) kao potvrdu o isporučenoj količini, ne menja na sadržini ugovora koju je sud utvrdio ocenom izvedenih dokaza, niti činjenično stanje o stvarno isporučenoj količini priznatoj od CAF Italija.

U skladu sa iznetim, sudovi su pravilno primenili odredbe materijalnog prava, kada su obavezali tuženog da tužiocu vrati iznos koji mu je tužilac uplatio, a koji nije opravdan isporučenim količinama ugovorenog tucanika. Odluka je utemeljena u odredbama člana 148. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojima ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane, te člana 262. stav 1. istog zakona, prema kojoj je tuženi kao poverilac u obaveznom odnosu bio ovlašćen da od tužioca kao dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a tužilac da je ispuni onako kako ona glasi, dakle ne i preko toga, na opštem načelu jednake vrednosti davanja, iz člana 15. istog zakona, prema kome u zasnivanju, a i ispunjenju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja. Kako je prema utvrđenom činjeničnom stanju zaključak da je tužilac tuženom platio preko vrednosti onog što je primio ispunjenjem ugovorne obaveze od tuženog, te da tako primljeni iznos tuženi drži bez osnova, u smislu odredbe člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, neosnovano se revizijom osporava pravilnost pobijane pravnosnažne presude.

Iz tih razloga je revizija odbijena, kao neosnovana, po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković