Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić i Irene Vuković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Ilija Žarković advokat iz ..., protiv tuženog „Šinvoz“ DOO Zrenjanin, koga zastupa punomoćnik Ljubomir Đulinac, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 910/23 od 28.03.2023. godine, u sednici održanoj 11.12.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tužioca, UKIDA presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 910/23 od 28.03.2023. godine i predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 1299/21 od28.12.2022. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke tuženi je obavezan da tužiocu na ime naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade zbog nesposobnosti za rad za period od 03.01.2021. do 28.12.2022. godine isplati ukupno 920.696,25 dinara zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno označene mesečne iznose sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke tuženi je obavezan da tužiocu na ime naknade materijalne štete u vidu gubitka zarade zbog nesposobnosti za rad isplati kapitaliziranu rentu u iznosu od 1.656.618,66 dinara za period od 29.12.2022. godine do 27.09.2054. sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Stavom četrvrim izreke, odbijen je deo tužbenog zahteva za isplatu kapitalizirane rente za period od 29.12.2022. do 27.09.2054. godine preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 6.135.626,54 dinara, na ime naknade materijalne štete u vidu gubitka zarade zbog nesposobnosti za rad sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, kao neosnovan. Stavom petim izreke tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 275.351,88 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 910/23 od 28.03.2023. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je usvojena i prvostepena presuda je preinačena u pobijanom usvajajućem delu tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obaveže da mu isplati na ime naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade zbog nesposobnosti za rad za period od 03.01.2021. do 28.12.2022. godine, iznos od 920.696,25 dinara sa zateznom kamatom na pojedinačno označene mesečne iznose sve bliže navedeno u tom stavu izreke, kao i zahtev tužioca da mu tuženi na ime naknade materijalne štete u vidu gubitka zarade zbog nesposobnosti za rad isplati kapitaliziranu rentu u iznosu od 1.656.618,66 dinara za period od 29.12.2022. do 27.09.2054. godine sa zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka sa zateznom kamatom od dana izvršnosti do konačne isplate. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena u pobijanom odbijajućem delu odluke o tužbenom zahtevu. Stavom trećim izreke tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 237.256,00 dinara. Stavom četvrtim izreke tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 156.372,00 dinara.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 18/20 i 10/23-drugi zakonu) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rođen ...1989. godine i po zanimanju je ..., a u radnom odnosu kod tuženog je bio na osnovu više ugovora o radu na određeno vreme na radnom mestu „...“, odnosno na radnom mestu „...“. Dana 21.10.2019. godine tužilac je pretrpeo povredu na radu do koje je došlo padom objekta teškog preko tone na njegovu desnu šaku. Tužilac je zbog teške telesne povrede lečen do 02.03.2020. godine, a kao posledica povređivanja postoji ukupan funkcionalni deficit od 27% koji se ogleda u ograničenju pokretljivosti desne šake i prstiju lakog, srednje teškog i teškog stepena sa poremećajem preciznosti i grube motorne snage. Ceneći starost tužioca u momentu povređivanja (30 godina) i dominantnost povređene ruke, a imajući u vidu funkcionalni deficit od 27% tužilac može da obavlja određenu paletu poslova ali uvek ceneći posledice povrede na radu. Kvantitativno umanjenje radne sposobnosti kod tužioca za ... poslove je 39,77% i radi se o srednje teškom stepenu umanjenja radne sposobnosti za prethodne poslove kod poslodavca. Pored toga očekuje se pogoršanje zdravstvenog stanja i dalja redukcija radne sposobnosti tokom vremena koja zavisi od redovne ortopedske i fizijatrijske kontrole, adekvatnog opterećenja na radu, starosti tužioca i akcelerisanih hroničnih promena u zglobovima prstiju desne šake. Sa utvrđenim stepenom umanjenje radne sposobnosti tužilac se može zaposliti u matičnoj firmi pod posebnim okolnostima, odnosno zahtevima poslovima koji uvažavaju njegov funkcionalni deficit. Tuženi nije uputio tužioca u Nacionalnu službu za zapošljavanje radi ocene invalidnosti, a tužilac je 02.01.2021. godine dobio otkaz i od tada se nalazi kod NSZ na evidenciji kao nezaposleno lice. Na osnovu pravnosnažne presude tužilac je od tuženog ostvario naknadnu nematerijalne štete povodom povrede na radu u ukupnom iznosu od 1.360.000,00 dinara. Veštačenjem je utvrđena visina izgubljene zarade zbog nesposobnosti za rad za period od 03.01.2021. do 28.12.2022. godine u ukupnom iznosu od 920.696.25 dinara, kao i mesečna renta u iznosu od 39.189,16 dinara na osnovu zarade uporednih radnika, odnosno 10.581,07 dinara ako se utvrđuje na osnovu procenta umanjenja radne sposobnosti od 27%. Visina kapitilazirane rente za period od 29.12.2022. do 27.09.2054. godine iznosila bi 6.135.626,54 dinara, a ako se osnovica obračunava sa umanjenjem opšte radne sposobnosti od 27% iznosila bi 1.656.168,66 dinara. Tužilac je oženjen i ima dvoje maloletne dece, supruga nije zaposlena i žive sa njenim roditeljima u ..., a ostvaruju dečiji i roditeljski dodatak. Tužilac bi mogao da obavlja samostalnu delatnost kao preduzetnik ali ne kao izvršilac poslova već bi angažovao lica za rad u proizvodnji, pri čemu postoje ograničenja u brzini i preciznosti obavljanja i administrativnih poslova, ali bi na taj način štetu kompenzovao, pri čemu je na tržištu rada veoma teško naći odgovarajući posao za tužioca, a još teže zadržati takav posao.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za naknadu štete na ime izgubljene zarade prouzrokovane tužiocu povredom na radu, za period od 03.01.2021. do 28.12.2022. godine u iznosu od 920.696,25 dinara i kapitaliziranu rentu u ukpunom iznosu od 1.656.618,66 dinara za period od 29.12.2022. do 27.09.2054. godine, na osnovu člana 164. Zakona o radu. Tužilac nije uspeo da se zaposli, a tuženi mu nije nudio drugi posao posle povređivanja do davanja otkaza, pri čemu bi tužilac pristao da radi na nekom lakšem radnom mestu na poslovima odgovarajućim individualnom funcionalnom deficitu od 27%, nalazeći pri tom da tužilac nije doprineo nastanku štete i da postoje opravdani razlozi za dosuđivanje kapitalizirane rente.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev, a potvrdio u odbijajućem delu zahteva, nalazeći da ne postoji uzročno posledična veza između gubitka zarade i nesposobnosti za rad u periodu od 03.01.2021. godine do 28.12.2022. godine, jer tužilac u označenom periodu nije bio u radnom odnosu, budući da je kod tuženog dobio otkaz 02.01.2021. godine, a nije dokazao da je otkaz dobio iz razloga koji se odnose na njegovu umanjenu radnu sposobnost. Pored toga tužilac nije dokazao postojanje ozbiljnih razloga koji bi opravdavali dosuđivanje rente u kapitaliziranom iznosu.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo zbog čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Poslodavac je dužan da zaposlenom naknadi štetu koju je pretrpeo povredom na radu ili u vezi sa radom na osnovu člana 164. Zakona o radu. Naknada materijalne štete propisana odredbom člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) predviđa da oštećeni ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. U smislu ove odredbe, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak kojim se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (stav 3.).

Po članu 195 ZOO odgovorno lice dužno je da naknadi štetu licu kojem je zbog telesne povrede ili narušenja zdravlja, radna sposobnost potpuno ili delimično smanjena, ako povređeni zbog toga trpi štetu u vidu izgubljene ili smanjene zarade. Ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu. Navedenu odredbu treba tumačiti tako da osnov za ostvarenje prava na naknadu ovog oblika materijalne štete postoji samo ako se utvrdi da povređeni usled pretrpljenih povreda i narušenja zdravlja ne može da ostvaruje zaradu koju je ostvarivao do povrede, odnosno zaradu koju bi ostvarivao da je zdrav i da mu nije smanjena radna sposobnost, a ne s obzirom na utvrđeni stepen smanjene radne sposobnosti. Gubitak zarade pojavljuje se kao izgubljena zarada od momenta okončanja lečenja pa do momenta donošenja sudske odluke i kao izgubljena zarada u momentu donošenja sudske odluke pa ubuduće (renta). Pod izgubljenom zaradom smatra se zarada koju bi oštećeno lice ostvarivalo s obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja, da nije postalo potpuno ili delimično nesposobno za rad i utvrđuje se na bazi činjenica koje su poznate u momentu donošenja sudske odluke. Pod zaradom se podrazumevaju svi oblici zarade koje bi lice izvesno ostvarivalo, po redovnom toku stvari da mu nije smanjena radna sposobnost.

Tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na osnovu više ugovora o radu na određeno vreme i na osnovu pravnosnažne presude od tuženog je ostvario naknadu nematerijalne štete povodom povrede na radu. U toku postupka izneo je činjenice o prestanku radnog odnosa kod tuženog, navodeći da je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 503/2021 utvrđeno da je otkaz nezakonit, a o čemu se izjašnjavao i saslušan kao stranka u postupku. Teret dokazivanja suprotnog je bio na tuženom kao poslodavcu, kao i da je tužilac sa preostalom radnom sposobnošću mogao naći zaposlenje jer je poslodavac dužan da zaposlenom naknadi štetu koju je pretrpeo povredom na radu ili u vezi sa radom, pa nije bilo uslova za preinačenje prvostpene presude iz datih razloga. Drugostepeni sud zbog pogrešnog pravnog stanovišta o raspodeli tereta dokazivanja nije ocenio sve žalbene navode u pogledu visine dosuđene naknade materijalne štete, kao ni okolnost da je tužilac pored zahteva za isplatu rente u kapitaliziranom iznosu, istakao i eventualni tužbeni zahtev za isplatu rente ubuduće u mesečnim iznosima, o kome prvostepeni sud nije odlučivao jer je delimično usvojio prethodni osnovni tužbeni zahtev.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP-a Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković