Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1170/22 od 03.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca i tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 297/20 od 29.03.2021. godine, ispravljena rešenjem tog suda P1 297/20 od 11.08.2021. godine, u delu prvog stava izreke u odnosu na tuženu Agenciju za vođenje sporova u postupku privatizacije i u stavovima drugom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka, na ime sastava odgovora na žalbu tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije za naknadu troškova drugostepenog postupka. Stavom četvrtim izreke, ukinuto je rešenje o parničnim troškovima sadržanom u šestom stavu izreke presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 297/20 od 29.03.2021. godine, ispravljene rešenjem tog suda P1 297/20 od 11.08.2021. godine, i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci i tužena Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije su, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavili revizije zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tužioci i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Tužena Republika Srbija je podnela odgovor na reviziju tužilaca.

Po oceni Vrhovnog suda, posebne revizije tužilaca i tužene Agencije su dozvoljene jer postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenim revizijama, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da su revizije osnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stava 2. navedenog člana, na koju se ukazuje revizijom tužilaca, nije zakonski razlog za taj pravni lek (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu kod kompanija „International CG“ DP i „Generalexport“ DP. Označene kompanije su 17.12.2007. godine, odnosno 24.12.2007. godine donele Programe restrukturiranja koji su prihvaćeni rešenjem Agencije za privatizaciju, pravnog prethodnika tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije, od 26.12.2007. godine. Donetim programima je, pored ostalog, predviđena novčana naknada iz sredstava ostvarenih prodajom imovine za sve zaposlene i bivše zaposlene u neto iznosu od 200 evra za svaku punu godinu radnog staža koju su zaposleni, odnosno bivši zaposleni ostvarili u navedenim kompanijama, uključujući i zavisna društva koja su te kompanije osnovale, zaključno sa 31.12.2007. godine, a najviše do ukupnog iznosa od 20.660.600 evra, ukoliko su državljani Republike Srbije i uz saglasnost Ministarstva finansija, a nakon zaključenja transakcije („dan ispunjenja“) za imovinske celine blok XX i Kopaonik. Tužioci su, na javni poziv kompanija od 27.05.2008. godine, prijavili svoja potraživanja novčane naknade predviđene programima njihovog restrukturiranja. Agencija za privatizaciju je 01.06.2009. godine obavestila Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja da je nastupio dan ispunjenja za obe imovinske celine - za imovinsku celinu blok XX, 25.06.2008. godine a za imovinsku celinu Kopaonik, 29.05.2009. godine, i da bi označeno Ministarstvo trebalo da se obrati Ministarstvu finansija radi dobijanja saglasnosti za isplatu novčane naknade zaposlenima i bivšim zaposlenima, predviđene programima restrukturiranja kompanija, i da u saradnji sa tim Ministarstvom razmotri način realizacije tih isplata. Sredstva ostvarena prodajom navedenih imovinskih celina uplaćena su na račun Agencije za privatizaciju. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je 09.06.2009. godine zatražilo od Ministarstva finansija obaveštenje da li je zaposlenima, odnosno bivšim zaposlenima u kompanijama u restrukturiranju moguće isplatiti novčanu naknadu predviđenu njihovim programima restrukturiranja iz sredstava budžeta Republike Srbije, u ukupnom iznosu od 15.000.000 evra. Ministarstvo finansija se 03.07.2009. godine izjasnilo da je moguće prihvatiti isplatu naknade iz budžeta Republike Srbije samo u okviru sredstava opredeljenih Zakonom o budžetu za 2009. godinu, odnosno bez angažovanja dodatnih sredstava iz republičkog budžeta. Isto Ministarstvo je dopisom od 22.11.2012. godine, upućenom Agenciji za privatiizaciju, dalo saglasnost za nastavak oročavanja novčanih sredstava pravnih lica u restrukturiranju, ostvarenih prodajom imovine, kao i za plasiranje dela novčanih sredstava u kupovinu državnih hartija od vrednosti.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su obavezali tuženu Agenciju za vođenje sporova u postupku privatizacije (pravnog slebenika Agencije za privatizaciju) da solidarno sa kompanijama - poslodavcima tužilaca (koje se nalaze u stečaju), isplati tužiocima njihova novčana potraživanja. Po stanovištu sudova, pravni prethodnik tužene Agencije je prihvatio programe restrukturiranja privrednih društava - poslodavaca tužilaca, ugovora sa snagom izvršne isprave kojima se utvrđuje visina i način izmirivanja potraživanja poverilaca koja su u njemu utvrđena (član 23a stav 1. Zakona o privatizaciji) i na njen račun su uplaćena sredstva ostvarena prodajom određenih imovinskih celina (član 41b stav 1. Zakona o privatizaciji), iz kojih se po programima restrukturiranja namiruju potraživanja tužilaca, ali im ona nisu isplaćena zbog spora oko toga da li se potraživanja isplaćuju iz tih sredstava ili iz republičkog budžeta. Iz tih razloga, imajući u vidu ulogu pravnog prethodnika tužene Agencije u postupku restrukturiranja kompanija - poslodavaca tužilaca i donošenju njihovih programa restrukturiranja, nižestepeni sudovi su zaključili da se nepreciznosti u donetim programima po pitanju izbora sredstava iz kojih će tužiocima biti isplaćena predviđena naknada mogu pripisati propustima prethodnika tužene Agencije, i osnovu njene odgovornosti za obaveze prema tužiocima po članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužbeni zahtev u odnosu na tuženu Republiku Srbiju nižestepeni sudovi su odbili zbog nedostatka pasivne legitimacije, sa obrazloženjem da tužioci nisu dokazali da je šteta koju potražuju u uzročno-posledičnoj vezi sa radnjama ili propuštanjem organa tužene države, da bi postojala njena odgovornost u smislu člana 154. stav 1. i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni revizijskog suda, osnovani su navodi tužilaca da je u odnosu na tuženu Republiku Srbiju pogrešno primenjeno materiajlno pravo i da zbog toga činjenično stanje od značaja za odgovornost tužene države nije u potpunosti i pravilno utvrđeno.

Programima restrukturiranja kompanija konstituisano je pravo tužilaca na novčanu naknadu u visini od 200 evra za svaku punu godinu radnog staža ostvarenog u tim kompanijama i zavisnim društvima koje su one osnovale. Ta potraživanja dospela su 25.06.2008. godine, odnosno 29.05.2009. godine, kada je izvršena prodaja imovinskih celina blok XX i Kopaonik, i po tom osnovu dobijena sredstva uplaćena na račun Agencije za privatizaciju. Međutim, tužiocima nisu isplaćena njihova potraživanja zbog nepostupanja tužene Agencije po usvojenim programima restrukturiranja, a nadležno ministarstvo tužene Republike Srbije bilo je obavešteno da su se stekli uslovi za isplatu tih potraživanja i od njega zatražena saglasnost za tu isplatu, ali takva saglasnost nije data.

Sledstveno izloženom, nižestepeni sudovi su propustili da ocene postojanje odgovornosti tužene Republike Srbije sa stanovišta postupanja njenih organa u skladu sa zakonom, odnosno zakonskog osnova po kojem su organi tužene Republike Srbije uskratili davanje saglasnosti za isplatu novčanih potraživanja zaposlenih iz sredstava ostvarenih prodajom imovinskih cena blok XX i Kopaonik, a naknadno dali saglasnost Agenciji za nastavak oročavanja novčanih sredstava ostvarenih u postupku restrukturiranja i plasiranja njihovog dela u kupovinu državnih obveznica. U tom kontekstu, sudovi nisu cenili ni odgovornost tužene Republike Srbije i za propuste Agencije u vršenju njenih javno-pravnih ovlašćenja u postupku privatizacije, nezavisno od činjenice što Agencija ima status samostalnog pravnog lica.

Revizijski sud ne prihvata navode tužene Agencije o nepostojanju njene pasivne legitimacije. Pravno stanovište nižestepenih sudova o odgovornosti tužene Agencije i njenoj obavezi na naknadu štete je pravilno i obrazloženo argumentovanim razlozima. Međutim, sudovi za sada nisu na jasan način ocenili prigovore zastarelosti potraživanja tužilaca, koje su istakla oba tužena. Tužioci svoja novčana potraživanja priznata programima restrukturiranja kompanija u kojima su radili, dospela danom prodaje određenih imovinskih celina, u odnosu na tužene zasnivaju na pravnom institutu naknade štete. Odredbom člana 360. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze i da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. Prema članu 361. stav 1. tog zakona, zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano, a saglasno članu 362. istog zakona nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena. Odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Prema stavu 2. te odredbe, to potraživanje u svakom slučaju zastareva za pet godina od kad je šteta nastala.

Pošto tužioci u ovom sporu traže naknadu štete u visini nenaplaćenih potraživanja priznatih programima restrukturiranja njihovih poslodavaca, nastalu nezakonitim i nepravilnim postupanjem tuženih, nižestepeni sudovi su bili dužni razjasniti i jasno se izjasniti o vremenu nastanka štete, od kada se računa objektivni rok zastarelosti iz člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Ukoliko iz utvrđenih činjenica zaključe da do podnošenja tužbe (14.09.2015. godine) taj rok nije istekao, sudovi će utvrditi kada su tužioci saznali za štetu i njenog učinioca, jer od tog dana počinje da teče rok od tri godine iz stava 1. označene odredbe.

Iz navedenih razloga, obe nižestepene presude su ukinute i predmet vraćen prvostepenom sud na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju, prvostepeni sud će oceniti osnovanost istaknutih prigovora zastarelosti u skladu sa članom 376. stav 1. i 2. u vezi sa članovima 360. stav 1. i 2, 361. stav 1. i 362. Zakona o obligacionim odnosima. Ukoliko oceni da potraživanje tužilaca po osnovu naknade štete u odnosu na tužene nije zastrelo, utvrdiće da li u radnjama organa tužene Republike Srbije u vezi sa isplatom njihovog potraživanja iz sredstava ostvarenih prodajom imovinskih celina njihovih poslodavaca, postoji nezakonit ili nepravilan rad kao osnov odgovornosti po članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković