Tuženi je u odgovoru na reviziju predložio da se ista odbaci kao nedozvoljena ili odbije kao neosnovana i tužilac obaveže na naknadu troškova postupka povodom tog pravnog leka.

Po oceni Vrhovnog suda, navodi revidenta opravdavaju potrebu odlučivanja o njegovoj posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, jer je isti drugostepeni sud u sporu istog tužioca protiv drugog tuženog, po istom činjeničnom i pravnom osnovu, doneo drugačiju presudu (presuda Gž 6316/19 od 04.03.2021. godine), ali i radi tumačenja odredbe člana 163. Zakona o radu po pitanju osporavanja konačne odluke poslodavca kojom je utvrđena šteta koju je zaposleni prouzrokovao na radu ili u vezi sa radom.

Iz tih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je uputio tuženog na rad u inostranstvo. O upućivanju je između stranaka zaključen ugovor od 02.08.2016. godine. Tim ugovorom je, pored ostalog, ugovorena obaveza tuženog da nadoknadi štetu koja nastane za tužioca ako bude vraćen u zemlju zbog povrede radnih obaveza i nedoličnog ponašanja na gradilištu i van njega. Tužilac je 05.09.2016. godine izrekao tuženom opomenu sa najavom otkaza, a 16.12.2016. godine doneo je i odluku da se, zbog nepoštovanja radne discipline i povrede radne obaveze, prekida upućivanje tuženog u inostranstvo sa 20.12.2016. godine. Tužilac je 09.01.2017. godine doneo rešenje o obustavi iznosa od 1.011,85 USD od zarade tuženog ostvarene radom u inostranstvu, kao štete koja je prouzrokovana povodom njegovog rada u inostranstvu, zbog čega je tužilac imao troškove jer je na radno mesto tuženog morao uputiti drugog zaposlenog.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio naknadu štete u visini dinarske protivvrednosti iznosa od 1.011,85 USD po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan 07.04.2017. godine. Po stanovištu sudova, tužilac nije pružio dokaze o visini štete, u iznosima koji su navedeni u rešenju od 09.01.2017. godine, a ako je po tom rešenju od zarade tuženog izvršena obustava onda i ne postoji šteta koja se tužbom potražuje.

Po stanovištu revizijskog suda, pravilnost nižestepene presude se neosnovano osporava navodima revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 163. Zakona o radu, pored ostalog, propisano je: da je zaposleni odgovoran za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom, namerno ili krajnjom nepažnjom prouzrokovao poslodavcu, u skladu sa zakonom (stav prvi); da postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se naknađuje utvrđuje poslodavac, u skladu sa opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (stav peti); da ako se naknada štete ostvari u skladu sa odredbama stava 5. tog člana, o naknadi štete odlučuje nadležni sud (stav šesti).

Rešenje od 09.01.2017. godine koje je tužilac doneo u postupku utvrđivanja štete deluje, čim bude dostavljeno zaposlenom - tuženom. To rešenje dostavlja se na način kojim se dostavljaju i svi drugi pojedinačni akti, ličnim uručenjem, a u slučaju odbijanja - isticanjem na oglasnu tablu i istekom roka od osam dana (član 185. stav 2-4 i član 193. Zakona o radu). Tužilac nije dokazao da je navedeno rešenje uručeno tuženom na označeni, propisani način.

Postupak utvrđivanja odgovornosti od strane poslodavca je procesna pretpostavka za ostvarenje sudske zaštite, koja se mora tražiti u svim slučajevima ako zaposleni dobrovoljno ne naknadi štetu, jer poslodavac ne može štetu nadoknaditi iz zarade zaposlenog (član 123. stav 1. Zakona o radu). Predmet sudske zaštite nije odluka o šteti koju je poslodavac doneo. Zaposleni nema pravni interes da pobija odluku poslodavca jer se ona i kad postane pravnosnažna ne može izvršiti bez njegovog pristanka.

Sledstveno izloženom, nisu osnovani navodi revidenta da je tuženi, propuštanjem roka od 60 dana u kojem je mogao tražiti sudsku zaštitu protiv rešenja tužioca od 09.01.2017. godine, prekludiran da u sporu za naknadu štete osporava nastanak štete i njenu visinu. Spor o naknadi štete koju zaposleni prouzrokuje poslodavcu na radu ili u vezi sa radom rešava se pred sudom kao sporne pune jurisdikcije - odlučuje se o samom pravu na naknadu štete, a ne o zakonitosti odluke koju je o tome doneo poslodavac. U takvom sporu tužilac dokazuje da je štetu imao i da je ona nastala kao posledica štetne radnje zaposlenog učinjene na radu ili u vezi sa radom, kao i njenu visinu. U ovom slučaju, tužilac te činjenice nije dokazao, zbog čega nisu osnovani ni njegovi revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava iz članova 154, 155. i 185. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog suda, nisu bili nužni. Zato je zahtev tuženog za njihovu naknadu odbijen i primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković