Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2723/22 od 21.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu četvrtom, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem i sedmom izreke i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stava prvog izreke, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dala odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23) i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u pritvoru od 12.04.2006. godine do 16.07.2008. godine, ukupno 841 dan, kao i od 31.10.2011. godine do 02.03.2012. godine, ukupno 125 dana, što sve zajedno iznosi 966 dana. Presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K-Po1 63/10 od 15.05.2013. godine prema okrivljenom, ovde tužiocu, optužba je odbijena. Presudom Apelacionog suda, Posebno odeljenje Kž1-Po1 7/14 od 13.11.2014. godine potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu od 15.05.2013. godine u stavu drugom u oslobađajućem delu, dok je stavom trećim preinačena tako što je odbijena optužba da je tužilac izvršio krivično delo zloupotrebe ovlašćenja u privredi iz člana 139. stav 1. tačka 4. KZ RS. Presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K-Po1 17/15 od 10.04.2017. godine, tužilac je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS u vezi člana 34. KZ RS kao i krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica u podstrekivanju iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS u vezi člana 34. KZ RS. Navedena presuda je potvrđena u odnosu na okrivljenog AA presudom Posebnog odeljenja Apelacionog suda u Beogradu Kž1 Po1 28/17 od 15.06.2018. godine. Rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K-Po1 125/2015 od 10.02.2016. godine, obustavljen je krivični postupak protiv ovde tužioca zbog krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 139. stav 1. tačka 4. KZ RS opisan u tački 11 optužnice, usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Tužilac je obavljao dužnost generalnog direktora ... banke a.d. Beograd, nad kojom je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu L 118/05 od 11.05.2006. godine pokrenut postupak likvidacije. Tužiocu je prestao radni odnos 11.05.2006. godine zbog otvaranja postupka likvidacije na osnovu rešenja Trgovinskog suda od 11.05.2006. godine. Ugovorom o zajedničkom ulaganju i izgradnji stambeno-poslovnog objekta u Beogradu, u ulici ... od 24.05.1997. godine, kao učesnici su navedeni: učesnik 1 nije naveden i učesnik 2. „EKI RS.C“, preduzeće iz Beograda. Članom 1. ovog ugovora predviđeno je zajedničko ulaganje i izgradnja prve faze stambeno-poslovnog objekta u ulici ... u Beogradu koji je u formi nacrta sa potpisima ugovornih strana čiji identitet nije moguće utvrditi. Prema Protokolu o zajedničkom ulaganju i izgradnji navedenog poslovno-stambenog objekta ugovorne strane su BB i AA, a predmet Protokola je regulisanje međusobnih odnosa povodom zajedničkog ulaganja poslovnog objekta u Beogradu ulica ..., a na osnovu usaglašenog koncepta za predugovor od 24.05.1997. godine, koji nije overen, koji je potpisan od strane VV kao ugovorne strane i GG, dana 30.01.2004. godine, dok druga ugovorna strana AA iste nije potpisao.

Kod utvrđenog, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete nalazeći da tužilac na kome je bio teret dokazivanja nije dokazao da bi u vreme kada je bio neosnovano lišen slobode ostvario zaradu. Tužiocu je radni odnos na radnom mestu direktora „... banke“ a.d. Beograd prestao 11.05.2006. godine zbog otvaranja postupka likvidacije nad navedenom bankom, te stoga materijalna šteta na ime izgubljene zarade koju tužilac potražuje nije posledica neosnovanog lišenja slobode, već prestanka radnog odnosa zbog otvaranja postupka likvidacije nad poslodavcem tužioca. Tužilac nije dokazao da je poništena odluka o prestanku radnog odnosa i ne postoji uzročno-posledična veza između štetne radnje tužene i posledice u vidu štete koju je tužilac pretrpeo zbog izgubljene zarade koju potražuje, a sa istih razloga je odbijen i zahtev za uplatu doprinosa. U odnosu na tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene dobiti koji tužilac zasniva na činjenici da je na osnovu zaključenih pravnih poslova sa investitorima uložio znatna finansijska sredstva u izgradnju stambeno-poslovnog objekta u Beogradu, ulica ..., sudovi su zaključili da tužilac nije pružio dokaze koji bi bili dovoljni za zasnivanje odgovornosti tužene za naknadu izmakle koristi u smislu člana 189. ZOO, jer tužilac nije dokazao da bi učestvovao u investiranju objekta, budući da u ugovoru od 24.05.1997. godine nije naveden kao ugovorna strana, dok Protokol iz 2004. godine nije potpisao, a samim tim ni da bi prema redovnom toku stvari ostvario bilo kakvu dobit. Čak i u situaciji da je tužilac potpisnik navedenih pravnih poslova, nije dokazao da je jedini razlog nedovršetka objekata bilo njegovo pritvaranje, a tužilac nije bio jedini od koga zavisi tok izgradnje i završetak započetih radova, pa kako nema dokaza ni uzročno-posledične veze, to ne postoji osnov odgovornosti tužene za ovaj vid štete.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo odlučujući o zahtevu tužioca za naknadu materijalne štete.

Tužilac potražuje naknadu materijalne štete na ime neisplaćene zarade za period od 12.04.2006. godine do 15.06.2018. godine uz uplatu doprinosa i materijalnu štetu na ime izgubljene dobiti.

Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Odredbom člana 155. istog zakona propisano je da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Odredbom člana 189. stav 3. ovog zakona propisano je da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Imajući u vidu citirane odredbe zakona, pravilno je stanovište nižestepenih sudova zauzeto na bazi utvrđenog činjeničnog stanja da ne postoji odgovornost tužene za štetu, jer nema dokazane uzročno-posledične veze između radnje tužene i štete koju tužilac potražuje. Naime, da bi postojala odgovornost za naknadu štete potrebno je da je šteta nastala nedozvoljenom radnjom ili propuštanjem štetnika, da postoji uzročno-posledična veza između nedozvoljene radnje i štete i da postoji odgovornost za štetu. U konkretnom slučaju izgubljena zarada koju tužilac potražuje nije posledica neosnovanog lišenja slobode tužioca već prestanka radnog odnosa zbog otvaranja postupka likvidacije nad poslodavcem tužioca. Osim toga, tužilac nije dokazao da je investitor objekta po ugovoru iz 1997. godine i da bi izgradnjom objekta ostvario određenu zaradu, odnosno postojanje izgubljene dobiti prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima koje se nisu ostvarile, jer je njihovo ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom.

Revizijski navodi kojima se ukazuje na postupak lišenja slobode i okolnosti pod kojima je postupak vođen protiv tužioca, ne predstavlja okolnosti koje bi vodile drugačijoj odluci. Navodima revizije se faktički osporava činjenično stanje što ne predstavlja revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Na osnovu napred izloženog, a shodno članu 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković