Ispitujući pravilnost pobijanog rešenja (u delu kojim je potvrđeno rešenje Višeg suda u Beogradu P 923/22 od 21.09.2022. godine), u smislu člana 408. u vezi člana 420. stavovi 1. i 6. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema stanju u spisima, tužilac tužbom traži da se utvrdi da je tuženi, kao postupajući sudija u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P 5382/2018 diskriminatorski i nezakonito postupao prema tužiocu, po čijoj tužbi se ovaj postupak vodio, jer mu je uskratila zakonom i ustavom zagarantovano pravo da kao tužilac ravnopravno raspravlja u postupku, predlaže dokaze, kao i da pri donošenju presude nije cenila dostavljene dokaze, između ostalog, nalaz i mišljenje sudskog veštaka i iskaze svedoka. Nižestepeni sudovi su tužbu tužioca ocenili nedozvoljenom, zbog čega je ista primenom odredbe člana 294. stav 1. tačka 6. ZPP odbačena.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovani su navodi revizije da je odluka drugostepenog suda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 21. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 98/2006) propisano je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Odredbom člana 142. stav 2. Ustava propisano je da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Odredbom člana 145. stavovi 2, 3. i 4. Ustava je propisano da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona. Sudske odluke su obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole. Sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku. Odredbom člana 149. Ustava je propisano da je sudija je u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu. Svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije je zabranjen. Odredbom člana 151. Ustava je propisano da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije.

Odredbom člana 2. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, br. 10/23) propisano je da je sudija nezavisan u vršenju sudijske funkcije (stav 1), da sudija sudi na osnovu Ustava, potvrđenog međunarodnog ugovora, zakona, opšte prihvaćenih pravila međunarodnog prava i drugog ošteg akta donetog u skladu sa zakonom (stav 2). Članom 6. istog zakona propisano je da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za mišljenje dato u vezi sa vršenjem sudijske funkcije ili za glasanje pri donošenju sudske odluke, izuzev ako učini krivično kršenja zakona od strane sudije ili javnog tužioca (stav 1). Odredbom člana 7. istog zakona je propisano da za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija (stav 1). Odredbom člana 22. istog zakona je propisano da je sudija u vršenju sudijske funkcije slobodan u zastupanju svog shvatanja, utvrđivanju činjenica i primeni prava (stav 1), da sudija nije dužan da bilo kome, pa ni drugim sudijama i predsedniku suda, objašnjava svoja pravna shvatanja, utvrđeno činjenično stanje i primenu prava, izuzev u obrazloženju odluke ili kad to zakon posebno nalaže. Na isti način navedeno je bilo regulisano i Zakonom o sudijama („Službeni glasnik RS“, br. 116/2008... 47/2017)

Odredbama Zakona o zabrani diskriminacije ("Službeni glasnik RS", br. 22/2009 i 52/21) uređena je opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. tog zakona propisano je da u ovom zakonu izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Članom 41. stav 1. ovog zakona propisano je da svako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sudu, kojom se u smislu člana 43. tačka 2. istog zakona može tražiti utvrđenje da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu ili drugome.

U konkretnom slučaju tužilac tužbom traži utvrđenje da je tužena diskriminatorski i nezakonito postupala prema tužiocu, na taj način što je mu je uskratila zakonom i ustavom zagarantovano pravo da kao tužilac ravnopravno raspravlja u postupku, predlaže dokaze, kao i da pri donošenju presude nije cenila dostavljene dokaze, između ostalog, nalaz i mišljenje sudskog veštaka i iskaze svedoka. Međutim, utvrđenje prava koje se u smislu odredbi Zakona o zabrani diskriminacije i Zakona o parničnom postupku tužbom u odnosu na tuženu sudiju traži nije podobno za sudsku zaštitu, jer u smislu citiranih odredbi člana 151. Ustava Republike Srbije i člana 6. Zakona o sudijama sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke. Zbog toga je imunitet koji uživa sudija njegovo pravo da bude izuzet od primene pojedinih propisa koji se na druga lica redovno primenjuju, u konkretnom slučaju primene propisa Zakona o zabrani diskriminacije. Pored toga iz citiranih odredbi Ustava i zakona proizlazi da je sudija samostalan i nezavistan u svom radu, potčinjen samo Ustavu, zakonu i drugim opštim aktima i da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku. To znači da tužiocu, za slučaj sumnje u pravilnost donetih odluka sudije u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 5382/2018, stoje na raspolaganju redovni i vanredni pravni lekovi kao pravna sredstva propisana zakonom radi preispitivanja odluka koje je tužena kao sudija donela.

Tužba protiv sudije sa zahtevom za utvrđenje da je postupajući u predmetima u vršenju sudijske funkcije (procesnom radnjom ili odlukom) povredio neko ljudsko pravo stranke zajemčeno Ustavom i zakonom (u konkretnom slučaju podnošenje tužbe radi utvrđenja diskriminatorskog i nezakonitog postupanja tužene prema tužiocu) kod jasnih pravila o postojanju imuniteta i nepostojanju neposredne odgovornosti sudije za greške i propuste u obavljanju sudijske funkcije, ne predstavlja zahtev o kojem se može raspravljati i odlučivati u smislu člana 1. ZPP i u tom smislu ne uživa sudsku zaštitu. Zaštita stranke jasno je definisana i obezbeđena kroz Ustavom i zakonom propisana pravila o odgovornosti države (sa pravom regresa protiv sudije). Zato podnošenje tužbe neposredno protiv sudije koji postupa u određenom predmetu može da ukazuje na zloupotrebu procesnih prava stranke (član 9. stav 1. ZPP).

S obzirom na izloženo, pravilna je ocena nižestepenih sudova da zbog nedostatka tuživosti kao procesne pretpostavke za meritorno odlučivanje ne postoji interes tužioca za podnošenje tužbe i da tužbu treba odbaciti.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da je u konkretnom slučaju Zakon o zabrani doskriminacije lex specialis i da isključuje primenu odredbi Ustava Republike Srbije. Zakon o zabrani diskriminacije jeste poseban, specijalni propis kojim se uređuje opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije. Međutim, odredbe ovog posebnog zakona ne propisuju neposrednu odgovornost sudije za postupanje u predmetu koje bi se moglo podvesti pod diskriminaciju u smislu tog zakona, pa se kod Ustavom propisanog imuniteta sudije odredbe Zakona o zabrani diskriminacije ne mogu primeniti u konkretnom slučaju.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1, u vezi člana 420. stav 6. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), u delu kojim je potvrđeno rešenje Višeg suda u Beogradu P 923/22 od 16.11.2022. godine, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Naime, Zakonom o parničnom postupku su propisani uslovi pod kojima revizijski sud može izuzetno dozvoliti reviziju i odlučiti o ovom pravnom leku, onda kada revizija nije dozvoljena na osnovu člana 403. ZPP. Isticanje pogrešne primene materijalnog prava predstavlja zakonski razlog za izjavljivanje posebne revizije, isključivo ukoliko zbog pogrešne primene materijalnog prava u drugostepenoj odluci postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili potrebe novog tumačenja prava. Tužilac revizijom osporava drugostepeno rešenje kojim je odlučeno o troškovima postupka. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud nije prihvatio predlog za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, jer protiv rešenja kojim se odlučuje o zahtevu stranke za naknadu troškova postupka primenom procesnih odredbi ZPP-a ne može da se izjavi posebna revizija. Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 420. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan dok je stavom 2. istog člana zakona propisano da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude.

Kada je za izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, na osnovu člana 28. stav 1. ZPP, uzima se samo vrednost glavnog zahteva, dok se prema stavu 2. istog člana, kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni dug.

Prema tome, pod glavnim zahtevom u smislu navedenog člana podrazumeva se zahtev stranke zbog koga se postupak vodi, dok se sporednim traženjem smatraju zahtevi stranke koji se ističu povodom ili sa glavnim zahtevom, odnosno potraživanja akcesorne prirode u odnosu na glavni zahtev. Sporedna traženja se uzimaju u obzir samo kada se traže kao glavno potraživanje i tada se prema tom potraživanju određuje vrednost predmeta spora.

U konkretnom slučaju revizija je izjavljena protiv rešenja o troškovima postupka, dakle protiv rešenja kojim je odlučeno o sporednom traženju koje ne čini glavni zahtev. Takođe, primenom člana 420. stav 1. ZPP, revizija se može izjaviti protiv rešenja drugostepenog suda kojim se postupak pravnosnažno okončava. U konkretnom slučaju revizija je izjavljena protiv rešenja kojim se postupak pravnosnažno ne okončava jer se o zahtevu za naknadu troškova odlučuje u presudi ili rešenju kojim se okončava postupak na osnovu člana 163. stav 4. ZPP-a. Imajući u vidu navedeno revizija tuženog protiv ove odluke nije dozvoljena.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković