Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4899/23 od 03.11.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1 302/23 od 20.09.2023. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 302/23 od 11.10.2023. godine, u stavu prvom izreke i odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tuženi da im za period od marta 2016. godine zaključno sa novembrom 2019. godine na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada, isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, bliže navedeno u tom stavu izreke, kao i da na navedene novčane iznose za tužioce uplati doprinose za obavezno penzijsko invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke presude Osnovnog suda u Lazarevcu P1 302/23 od 20.09.2023. godine, ispravljene rešenjem istog suda P1 302/23 od 11.10.2023. godine i odbijen, kao neosnovan, zahtev tužilaca da se obaveže tuženi da im na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 306.480,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, počev od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, obavezani su tužioci da tuženom solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 4.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno, preko punomoćnika, izjavili reviziju u smislu člana 403. stav 2, Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23 - drugi zakon) u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i u utuženom periodu su rad obavljali tako što su svaki drugi dan radili po 12 časova. Organizacija rada kod tuženog je takva da tužioci menjaju drugog zaposlenog na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što se jedan dan radi od 07 do 19 časova, drugi dan je pauza i tako se ciklus ponavlja. Tuženi prilikom obračuna i isplate zarade tužiocima, zaradu nije uvećavao za rad po osnovu smenskog rada za 8,9%, shodno odredbi člana 38. stav 1. tačka 4) Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, ocenivši da su tužioci u navedenom vremenskom periodu radili u smenama i zato imaju pravo na uvećanu zaradu u skladu sa članom 108. Zakona o radu i članom 38. stav 1. tačka 4) Posebnog kolektivnog ugovora tuženog, u visini utvrđenoj veštačenjem.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilaca. Po nalaženju tog suda, način rada tužilaca nema karakter smenskog rada zbog čega oni neosnovano potražuju od tuženog isplatu po tom osnovu.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 63. st. 1. i 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...75/14), rad u smenama je organizacija rada kod poslodavca prema kojoj se zaposleni na istim poslovima smenjuju prema utvrđenom rasporedu, pri čemu izmena smena može da bude kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja. Zaposleni koji radi u smenama je zaposleni koji kod poslodavca kod koga je rad organizovan u smenama u toku meseca posao obavlja u različitim smenama najmanje trećinu svog radnog vremena.

Prema odredbi člana 108. stav 4. Zakona o radu, opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama.

Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2) Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 15/15), propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku ranog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4), propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema direktivi Evropske unije 2003/88 – ES, smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (perturnum, po redu, redom). S obzirom da se pod turnusom podrazumeva utvrđen red u kome više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći naizmenično i smenjujući se, između ova dva pojma nema nikakve razlike i predstavljaju sinonime. Direktiva Evropske unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi tužiocima nije izvršio uvećanje zarade prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, da su tužioci u utuženom periodu radili po modelu radnog vremena 12/36, Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženog na isplatu tužiocima tražene razlike u zaradi po osnovu smenskog rada, sa pripadajućim doprinosima.

Po oceni Vrhovnog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje dve smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za Elektroprivredu Srbije), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužioci, u smislu odredbe člana 108. stav 4. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4) Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, imaju pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, u utuženom periodu, a pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog da za tužioce izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO na iznose manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada i tužiocima naknadi troškove postupka.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se obaveže tuženi da im isplati navedene naknadu, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu i odbio zahtev tuženog za naknadu troškova postupka.

S obzirom na izneto, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji i traženih troškova, obavezan je tuženi da naknadi tužiocima troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 118.427,63 dinara, i to: na ime angažovanja punomoćnika advokata za sastav revizije za dva zastupana lica u iznosu od 40.500,00 dinara prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 43/23), kao i takse za reviziju u iznosu od 31.171,05 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 46.756,58 dinara, primenom Zakona o sudskim taksama – („Službeni glasnik RS“, broj 28/94, ... 95/18), na osnovu člana 153. stav 1, člana154. i 163. ZPP.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je, primenom odredbe člana 165. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković