Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1200/23 od 06.03.2024. godine u stavu jedan izreke, odbija se žalba tužioca i potvrđuje presuda Privrednog suda u Nišu P 390/17 od 16.09.2022. godine u stavu II, III i V izreke presude. Stavom drugim izreke, preinačava se presuda Privrednog suda u Nišu P 390/17 od 16.09.2022. godine u stavu I i IV izreke presude i presuđuje tako što se odbija tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi potraživanje tužioca prema tuženom prvog reda na ime glavnog duga u iznosu od 1.529.588.296,00 dinara od čega iznos od 467.289.224,43 dinara na ime udela sopstvenih akcija u ukupnom broju akcija i iznos od 1.062.299.071,57 dinara na ime preostalog broja akcija sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.08.2014. godine do 03.12.2015. godine. Stavom trećim izreke, obavezuje se tužilac da tuženom prvog reda naknadi troškove postupka u iznosu od 2.689.500,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema pisanog otpravka presude. Stavom četvrtim izreke, odbija se zahtev drugotuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka..

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1200/23 od 06.03.2024. godine tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju drugotužena je osporila navode iz revizije u celini i predložila da se ista odbije kao neosnovana. Trošak revizijskog postupka je tražila i opredelila.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...sa izmenama) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti niti su učinjene bitne povrede iz stava 1 ovog člana , što se neosnovano u reviziji navodi. U postupku po žalbi nisu nepravilno primenjene odredbe Zakona o parničnom postupku koje bi bile od uticaja na zakonitost pobijane odluke.

U prvostepenom postupku je utvrđeno da je nad tužiocem rešenjem St 676/12 Privrednog suda u Nišu od 06.02.2012. godine otvoren stečajni postupak koji je obustavljen rešenjem pod istim brojem od 01.09.2014. godine i nastavljen prema stečajnoj masi. Nad tuženim prvog reda je rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 194/15 od 03.12.2015. godine otvoren stečajni postupak koji je obustavljen dana 02.07.2017. godine prema stečajnom dužniku i nastavljen prema stečajnoj masi. Agencija za privatizaciju, čiji je pravni sledbenik ovde drugotuženi i Konzorcijum pravnih lica koji čine PZP „Niš“ a.d. Niš, „Delta M“ Beograd i „Emissio broker“ a.d. Beograd, zaključili su Ugovor o prodaji društvenog kapitala Društvenog preduzeća za puteve „Beograd“ putem javnog tendera br. 1-765/05-1507/02 od 23.06.2005. godine. Navedenim ugovorom je kupac kupio 70% celokupnog društvenog kapitala subjekta privatizacije što na dan potpisivanja ugovora predstavlja 884.919 akcija. Ugovorom je predviđena, između ostalog, obaveza kupca kapitala da, u periodu od 5 godina od dana ispunjenja, Agenciji na svakih 12 meseci podnosi izveštaj koji će o trošku kupca pripremiti ugledna revizorska firma kojom se potvrđuje da li kupac ispunjava obaveze iz tog ugovora koji se odnose na investiranje, na isplatu dividende akcionarima i na uključivanje hartija od vrednosti subjekta privatizacije na slobodno berzansko tržište, te da je u obavezi da taj izveštaj dostavi Agenciji u roku od 15 dana od dana isteka relevantnog perioda na koji se izveštaj odnosi. Odredbom člana 6.1.3. tač. c), ugovoreno je da u slučaju raskida ugovora kupac neće imati bilo kakva dalja prava ili potraživanja iz tog ugovora ili paketa akcija, niti bilo kakva vlasnička prava u odnosu na paket akcija. Predmetni Ugovor o prodaji društvenog kapitala je menjan: Aneksom od 21.07.2005. godine, Izmenama i dopunama br. 1 od 21.07.2005. godine, Izmenama i dopunama br. 2 od 01.09.2005. godine, Izmenama i dopunama br. 3 od 05.12.2006. godine, Izmenama i dopunama br. 4 od 24.10.2008. godine i Izmenama i dopunama br. 5 od 04.12.2008. godine. Predmetnim izmenama i dopunama je, između ostalog, vršena izmena iznosa investicija i načina investiranja sredstava, odnosno izmena investacionog programa tako da je Izmenama i dopunama broj 3 predviđen ukupan iznos investicija od 13.176.106,00 eura.

Agencija za privatizaciju RS je obaveštenjem broj 1507/02-0311 od 03.11.2011. godine raskinula predmetni ugovor zbog neispunjenja, u kome je navedeno da je kontrolom izvršenja ugovornih obaveza utvrđeno da kupac nije izvršio ugovorne obaveze predviđene članom 8.1.3, 8.3 i 8.3.3. ugovora i da je dana 18.04.2011. godine ostavila dodatni rok za dostavljanje dokaza o ispunjenju ugovornih obaveza, te kako kupac ni u naknadno ostavljenom roku nije dostavio dokaze o ispunjenju navedenih obaveza, Agencija je donela odluku da se Ugovor o prodaji društvenog kapitala DP za puteve „Beograd“ od 23.06.2005. godine smatra raskinutim zbog neispunjenja. Tužilac je navedeno obaveštenje dobio dana 04.11.2011. godine.

Prvostepeni sud je u dokaznom postupku izveo i dokaz veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke, te je utvrdio da je tužilac po osnovu investiranja i odluka o povećanju osnovnog kapitala stekao vlasništvo na akcijama prvotuženog, odnosno da je konzorcijum na osnovu Ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala stekao vlasništvo nad 884.919 akcija prvotuženog nominalne vrednosti 100,00 dinara, od kog broja akcija je tužilac stekao 875.185 akcija. Na osnovu Odluke o povećanju osnovnog kapitala od 29.09.2006. godine povećan je osnovni kapital prvotuženog po osnovu ulaganja tužioca i dana 19.11.2006. godine doneta Odluka o distribuciji akcija treće emisije radi zamene zbog povećanja njihove nominalne vrednosti. Odlukom o povećanju osnovnog kapitala-dokapitalizaciji od 29.10.2007. godine povećan je osnovni kapital za iznos od 116.106,00 evra po osnovu ulaganja PZP „Niš“ pa je emitovano 81.273 akcija, ukupne nominalne vrednosti od 9.752.760,00 dinara, tako da je ukupan broj akcija iznosio 12.430.009 akcija od čega je ovde tužilac posedovao 12.041.024 akcije nominalne vrednosti 120,00 dinara. Odlukom Agencije za privatizaciju od 04.11.2011. godine određeno je da se prenosi kapital prvotuženog Agenciji za privatizaciju, između ostalog i 12.041.024 akcija u vlasništvu PZP Niš. Utvrđeno je i da je Ugovorom o zalozi hartija od vrednosti-akcija od 11.01.2011. godine zaključenim između tužioca i Unicredit Bank Srbije a.d. tužilac založio 3.107.500 akcija, a da je ugovorom o zalozi hartija od vrednosti broj PCO 1005/10 od 07.06.2010. godine zaključenim između Hypo Alpe Adria Banka a.d. i PZP Niš, tužilac založio 570.470 akcija tuženog, tako da je ukupan broj založenih akcija 3.677.970, a da je na osnovu odluke Agencije za privatizaciju o prenosu kapitala broj 10-488/12-1507/02 na Agenciju preneto 8.363.054 akcija, a da tužilac u vreme veštačenja više nije upisan u Centralnom registru hartija od vrednosti kao vlasnik preostalog paketa od 3.677.970 akcija. Tokom postupka je neosporena činjenica da akcije koje su prenete drugotuženom nisu prodate. Prvostepeni sud je dalje utvrdio da je tužilac opremu koja je predata subjektu privatizacije plaćao iz sredstava kredita, sopstvenih sredstava i pozajmica zavisnih društava i zajma PZP Beograd.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključuje da tužilac nije ispunio svoju ugovornu obavezu investiranja u subjekt privatizacije jer je uzimao kredite radi izmirenja obaveze za plaćanje opreme dobavljačima, ali da je tužilac, na osnovu izvršenog investiranja i odluke o povećanju kapitala prvotuženog stekao vlasništvo na akcijama prvotuženog, odnosno akcijama iz dokapitalizacije u skladu sa Izveštajem ovlašćenog revizora od 17.10.2007. godine. Prvostepeni sud dalje zaključuje da je investiranjem iznosa od 13.186.106,00 evra, tužilac stekao 12.041,024 akcija, od čega je, nakon raskida Ugovra o prodaji društvenog kapitala, na Agenciju za privatizaciju preneto 8.363,054 akcija a 3.677.970 akcija je bilo založeno kod poslovnih banka. Stoga, primenom odredbe člana 41. Zakona o privatizaciji i člana 210. Zakona o obligacionim odnosima prvostepeni sud zaključuje da je tužbeni zahtev za utvrđivanje potraživanje tužioca prema tuženom prvog reda osnovan na ime vraćanja investicija od 13.186.106,00 evra, odnosno u dinarskoj protivvrednosti na dan podnošenja tužbe u iznosu od 1.529.588.269,00 dinara, ali je odbio tužbeni zahtev na ime obračunate zakonske zatezne kamate jer tužilac njenu visinu nije dokazao. Prvostepeni sud je tužbeni zahtev prema drugotuženom odbio iz razloga što je usvojio tužbeni zahtev prema tuženom prvog reda.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo kada je delimično usvojio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud zaključuje da tužilac nije ispunio svoju ugovornu obavezu investiranja u subjekt privatizacije zbog čega je ugovor i raskinut. Dalje zaključuje da je prvostepeni sud pogrešno pošao od odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, jer su postupak raskida privatizacionog ugovora i njegove posledice, uključujući i postupanje sa akcijama koje su stečene usled povećanja kapitala subjekta privatizacije, investiranjem kupca kapitala, regulisane odredbama Zakona o privatizaciji. Prema odredbama Zakona o privatizaciji, tužilac nema pravo da potražuje iznos na ime izvršenog ulaganja u subjekt privatizacije na osnovu obaveze investiranja po privatizacionom ugovoru, već bi eventualno imao pravo na iznos sredstava koja su ostvarena od prodaje sopstvenih akcija, a nakon odbitka troškova prodaje akcija, ali iz rezultata raspravljanja u ovom postupku sledi da te akcije i nisu prodate. Međutim, i u tom slučaju ne bi postojao osnov potraživanja prema tuženom prvog reda, te je i istaknuti prigovor nedostatka pasivne legitimacije prvotuženog osnovan. Primenom odredbi člana 41. Zakona o privatizaciji, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u stavu jedan izreke i u odbio zahtev tužioca kao neosnovan.

Prema oceni Vrhovnog suda, pobijana drugostepena odluka je doneta pravilnom primenom materijalnog prava a navodi revizije tužioca da je sporni odnos trebalo raspraviti primenom odredaba člana 132. i 210. Zakona o bligacionim odnosima, nisu osnovani.

Prema odredbi člana 41. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/2001... 30/2010) koji je važio u vreme raskida ugovora o prodaji društvenog kašpitala, akcije koje stiče kupac iz novih emisija po osnovu povećanja kapitala subjekta privatizacije, za vreme izvršenja ugovorenih obaveza, imaju status sopstvenih akcija društva - subjekta privatizacije. U slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, akcije stečene na ovaj način se prenose Akcijskom fondu koji ih prodaje zajedno sa akcijama subjekta privatizacije, koje su mu prenete u skladu sa zakonom, a sredstva ostvarena od prodaje sopstvenih akcija stečenih po osnovu povećanja kapitala novim ulozima, po odbitku troškova prodaje, Akcijski fond prenosi kupcu sa kojim je ugovor o prodaji kapitala raskinut, kako je to zaključio drugostepeni sud.

Nakon raskida ugovora o privatizaciji, prema utvrđenom činjeničnom stanju, nije ni došlo do prodaje akcija subjekta privatizacije, tako da se nisu ispunili uslovi da tužilac traži sredstva ostvarena prodajom akcija stečenih po osnovu povećanja kapitala novim ulozima.

Odredbama Zakona o privatizaciji su posebno regulisane posledice raskida Ugovora o privatizaciji, tako da se nakon raskida ove vrste ugovora, ne primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje regulišu posledice raskida (član 132) niti u konkretnoj situaciji pravila o sticanju bez osnova (član 210) kako to smatra revident.

To su razlozi na osnovu kojih je Vrhovni sud primenom procesnih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku, reviziju tužioca odbio kao neosnvanu i odlučio kao u stavu jedan izreke presude.

Rešavajući o zahtevu drugotužene za naknadu troškova revizijskog postupka, Vrhovni sud nalazi da odgovor na reviziju nije bio nužan u ovoj pravnoj stvari, tako da ni trošak za sastav odgovora nije bio nužan, da bi se saglasno članu 154. Zakona o parničnom postupku, dosudio na teret tužioca. Zato je odlučeno kao u stavu dva izreke presude primenom člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković