Ispitujući pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2 tačka 2. ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, s obzirom da se pravilo o oceni dokaza iz člana 8. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom primenjuje samo u situaciji kada se drugostepena odluka donosi posle rasprave održane pred tim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Opštinskog suda u Priboju O- 87/65 od 23.10.1965. godine raspravljena je zaostavština pok. GG, biv. iz ..., koja se sastojala između ostalog i od prava svojine na idealnom suvlasničkom udelu od ½ na nepokretnostima - parceli .., upisanoj u posedovni list ... na kojoj su kao naslednici oglašeni supruga DD, sin ĐĐ i ćerke EE, ŽŽ i ZZ, svako sa po 1/5 udela. Braća GG i II su za života kp .. podelili na deo iznad puta, koji je pripao GG i na deo ispod puta koji je pripao II. Nakon smrti GG, između 1965. i 1968. godine njegov sin ĐĐ i brat II su prihvatili usvojenu podelu kp .., tako što je ĐĐ pripao deo iznad puta, a II deo ispod puta, iako se u popisnom katastru iz 1954. godine navedena parcela vodila samo na GG.U periodu od 1968. godine do 1972. godine vršen je upis prava svojine na parcelama, koje su vlasnici i držaoci prethodno sami obeležavali radi avionskog snimanja i preciznog premera, pa je tada sporni deo kp broj .. (iznad puta) upisan kao privatna svojina ZZ. Deo kp broj .. (iznad puta) sada predstavlja kp .. i deo kp .. KO ..., upisane u LN .. KO ... kao privatna svojina tuženog VV sa udelom od 5/6 i javna svojina tužene Republike Srbije sa udelom od 1/6.

Tužioci zahtevaju tužbom utvrđenje prava susvojine prema tuženima na kp .. i deo kp .. KO ... u udelu od ½, jer su navedene parcele ušle u sastav zaostavštine pok. oca tužilaca ĐĐ, a na kojim nepokretnostima su tužioci oglašeni za jedine naslednike ostavioca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev uz zaključak da tužioci imaju pravo susvojine na predmetnim nepokretnostima po osnovu nasleđa iza pok. ĐĐ, jer su za to ispunjeni zakonski uslovi propisani odredbama Zakona o nasleđivanju i Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, uz ocenu da na strani tuženih ne postoji potpuna procesna zajednica u smislu člana 211. ZPP, niti postoji potpuna procesna zajednica na strani tužilaca, jer je s obzirom na sadržinu tražene pravne zaštite, tužbom trebalo obuhvati sve naslednike iza pok. GG, oca sada pok. ĐĐ i dede po ocu tužilaca, a što je izostalo.

Po oceni Vrhovnog suda, revizijom se osnovano ukazuje da je odluka drugostepenog suda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 20. Zakona o osnovama svojinskopravih odnosa propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, pravnim poslom i nasleđivanjem, a članom 36. istog zakona da se pravo svojine na stvar stiče nasleđivanjem u trenutku otvaranja nasleđa na imovini umrlog, ako zakonom nije drukčije određeno. Prema članu 206. Zakona o nasleđivanju (Sl. glasnik RS 46/95 i 6/05) smrću čoveka otvara se njegovo nasleđe. Prema članu 13. Zakona o osnovama svojinskopravih odnosa više lica imaju pravo susvojine na nepodeljenoj stvari kada je deo svakog od njih određen srazmerno prema celini (idealni deo).

Aktivna i pasivna legitimacija su oblici stvarne legitimacije i predstavljaju materijalnopravni odnos stranaka prema predmetu spora, tako da ovu legitimaciju u jednom sporu imaju lica koja su učesnici materijalnopravnog odnosa koji je predmet tražene pravne zaštite. O postojanju stvarne legitimacije, kao i da li je reč o potpunoj stranačkoj legitimaciji, sud vodi računa i po službenoj dužnosti.

U konkretnom slučaju, aktivna legitimacija tužilaca proizlazi iz člana 206. Zakona o nasleđivanju u vezi člana 13. 20. i 36. Zakona o osnovama svojinskopravinih odnosa, s obzirom na to da su tužioci oglašeni za jedine sanaslednike predmetnih parcela u udelu od po ½ iza pok. oca ĐĐ (prvobitnog tužioca preminulog 2017. godine u toku trajanja prvostepenog postupka). Naime, prema pravilnom zaključku prvostepenog suda, koga potvrđuju utvrđeno činjenično stanje i dokazi u spisima, ĐĐ, otac tužilaca je za života postao jedini naslednik predmetnih parcela iza pok. oca GG, jer je nadživeo ostale sanaslednike (njegove tri sestre, ZZ i ŽŽ koje su u momentu smrti bile udove i nisu imale dece i EE koja je bila neudata i nije imala dece, kao i majku DD, suprugu pok GG, s tim da je iza sestre ZZ oglašen za zakonskog naslednika, a iza sestre ŽŽ za zakonke naslednike oglašeni su tužioci, kao njegova deca, po pravu predstavljanja). Predmetne parcele su na taj način u celosti ušle u sastav zaostavštine sada pok. ĐĐ, preminulog ...2017. godine, na kojoj su ostavinskim rešenjem za jedine naslednike oglašeni tužioci, kao dirketni potomci (deca) ostavioca u udelu od po ½.

U vezi sa iznetim sledi i da je zahtev tužbe pravilno usmeren prema tuženima koji su u javnim knjigama upisani nosioci prava susvojine na predmetnim nepokretnostima, pa kako osim tužilaca nema drugih naslednika iza pok. ĐĐ, postoji potpuna aktivna legitimacija na strani tužilaca kao nužnih suparničara, saglasno članu 211. ZPP. Kod takvog stanja, tužbom u ovom sporu obuhvaćeni su svi učesnici materijalnopravnog odnosa koji je predmet tražene pravne zaštite.

Imajući u vidu sve do sada navedeno, kao i da prema pravilnom zaključku prvostepenog suda tuženi VV nije bio savestan u smislu člana 72. ZOSPO, pa nije ni mogao steći svojinu održajem na predmetnim nepokretnostima primenom člana 28. ZOSPO i da je u javne knjige upisan kao nosilac svojinskog prava na tim nepokretnostima bez pravnog osnova, to tužioci osnovano traže utvrđenje prava susvojine prema tuženima u jednakim udelima na predmetnim nepokretnostima koje su stekli nasleđivanjem, saglasno članu 206. Zakona o nasleđivanju u vezi člana 13. 20. 36. Zakona o osnovama svojinskopravinih odnosa.

Odluku o troškovima postuka prvostepeni sud je doneo pravilno primenom člana 153 i 154 ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao stavu prvom izreke.

Tužioci su uspeli u postupku po reviziji, pa im na osnovu članova 153., 154., 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi za sastav revizije od strane punomoćnika advokata od 18.000,00 dinara prema advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja radnje („Službeni glasnik RS“, br. 37/21), kao i za sudsku taksu za reviziju od 11.800,00 dinara i revizijsku odluku od 17.700,00 dinara prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 95/18), zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković