Odlučujući o žalbi Višeg javnog tužioca u Nišu i branioca optuženog Bobana Mladenovića, Apelacioni sud u Nišu je presudom Kž1 br.441/2024 od 13.08.2024. godine preinačio presudu Višeg suda u Nišu 10K. br.66/23 od 19.03.2024. godine u delu odluke o krivičnoj sankciji, te je okrivljeni osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 16 (šesnaest) godina u koju mu se ima uračunati vreme provedeno u pritvoru od 09.03.2023. godine do upućivanja optuženog u zavod za izvršenje krivičnih sankcija shodno članu 63. KZ, dok je žalba branioca optuženog Bobana Mladenovića odbijena kao neosnovana, a pobijana presuda u nepreinačenom delu potvrđena. Odlučeno je i o troškovima krivičnog postupka.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog Bobana Mladenovića – advokat Rade Zatezalo, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povrede zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1) i tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud donese presudu kojom će pobijane presude preinačiti u oslobađajuću ili ih preinačiti u delu odluke o kazni tako što će istu umanjiti u skladu sa odredbama Krivičnog zakonika i ZKP.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio Vrhovnom javnom tužiocu, Vrhovni sud je održao sednicu veća o kojoj, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni sud je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Bobana Mladenovića – advokata Radeta Zatezalo, je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da u odnosu na krivično delo iz člana 194. stav 1. KZ sud nije utvrdio posledicu u vidu ugrožavanja spokojstva oštećene te da je upitno da li je zaista bilo reči o fizičkom kažnjavanju ili se radi o raspravama koje su prerasle u fizički obračun, navodeći i to da sud presudu u pogledu krivičnog dela iz člana 178. Krivičnog zakonika u potpunosti zasniva na izjavi oštećene koja je nepotpuna i nejasna, pri čemu okrivljena nije negirala nijedan od navoda okrivljenog, kao i da su svi zaključci suda na nivou pretpostavke i nisu utemeljeni niti u jednom izvedenom dokazu, pozivajući se zahtevom na presude Evropskog suda za ljudska prava.

Iznete navode zahteva kojima branilac ukazuje na povredu zakona u pitanju da li su dela za koje je okrivljeni osuđen krivična dela – član 439. tačka 1) ZKP, Vrhovni sud ocenjuje neosnovanim iz sledećih razloga:

Krivično delo iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice, dok krivično delo silovanje čini onaj ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica.

Izrekom prvostepene presude okrivljeni Boban Mladenović oglašen je krivim da je „...primenom nasilja ugrožavao spokojstvo člana svoje porodice ćerke oštećene AA, na taj način, što je, najpre, u periodu od neutvrđenog dana decembra meseca 2020. godine do neutvrđenog dana januara meseca 2021.godine, na adresi u ... ul. ... bez ikakvog povoda i razloga zadao oštećenoj AA dva udarca otvorenim šakama u predelu lica, a zatim u periodu neutvrđenog dana januara meseca 2022. godine do neutvrđenog dana februara meseca 2022. godine, u kući na adresi u ..., ul. ... br. .., nakon verbalne rasprave oko udomljavanja psa zadao oštećenoj AA dva udarca otvorenim šakama u predelu lica, što je sve kod oštećene, koja je osoba sniženih intelektualnih kapaciteta, laka duševna zaostalost, dovelo do stvaranja intenzivnog doživljaja straha i bespomoćnosti ....“, čime je sud u odnosu na krivično delo iz člana 194. stav 1. KZ utvrdio posledicu.

Krivično delo silovanje iz člana 178. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, čini onaj ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život tog ili njemu bliskog lica, a ako je usled dela iz stava 1. nastupila teška telesna povreda lica prema kome je delo izvršeno ili ako je delo izvršeno od strane više lica ili na naročito svirep ili naročito ponižavajući način ili prema maloletniku ili je delo imalo za posledicu trudnoću.

Izrekom prvostepene presude, koja je potvrđena drugostepenom, okrivljeni Boban Mladenović oglašen je krivim da je“... više puta prinudio ćerku ošt. AA na obljubu, pretnjom da će neposredno napasti na telo oštećene,...“, „... ušao u sobu gde je boravila ošt.AA, bez odeće legao pored nje u krevetu, koristeći njeno stanje uplašenosti, iznenađenosti i zbunjenosti, usled čega ošt. AA nije mogla da mu pruži otpor, te je svojim polnim organom prodro u njen polni organ koristeći situaciju da su sami u kući,...“, „... da bi potom više puta u narednom periodu, ponovo koristeći momenat kada nikoga nije bilo u kući, kao i stvoreni intezivni doživljaj straha i bespomoćnosti kod ćerke ošt. AA, usled emocionalnog uslovljavanja fizičkim nasiljem,...“, „...bez pristanka ošt. AA najpre, skidao garderobu sa tela oštećene, čemu se ona protivila tako što je plakala govorila mu „nemoj“, odguravala rukama kako bi ga sklonila od sebe, u čemu nije uspevala, pritom se plašeći da će je okr. Boban Mladenović udariti, jer je zastrašivao konkludentnom radnjom, podizanjem ruke, tako pokazujući da je može fizički napasti, udariti tom rukom, ukoliko pokuša da se udalji od njega, te je okr. Boban Mladenović, koristeći takvo stanje uplašenosti i bespomoćnosti oštećene, svojim polnim organom prodirao u njen polni organ....“, „...koristeći momenat kada u kući nisu bile njegova ćerka mal. BB i emotivna partnerka VV, najpre, bez pristanka ošt. AA skinuo sa nje donji deo trenerke, koji je nosila, iako ih je ona čvrsto vezala uzicom oko struka, kako okr. Boban Mladenović ne bi mogao da ih skine, a zbog straha izazvanog ranijim prisilnim obljubama, koje je nad njom vršio, nakon čega je ošt. AA podigao gornji deo odeće, dodirivao joj grudi, naslonio je uz zid, tako da su bili okrenuti licem jedno prema drugom, pri čemu se ošt. AA protivila tome, moleći okr. Bobana Mladenovića da se pomeri od nje, govoreći da je boli, pokušavajući da se pomeri od okr. Bobana Mladenovića, u čemu je on sprečio podizanjem ruke uvis, iskazujući nameru da bi je udario, ako se pomeri, te je okr. Boban Mladenović, svojim polnim organom prodro u polni organ ošt. AA i završio polni akt, ejakulirajući u polni organ ošt. AA, što je imalo za posledicu trudnoću ošt. AA....“, čime je sud i u odnosu na produženo krivično delo iz člana 178. stav 3 u vezi stava 1. KZ u vezi člana 61 KZ utvrdio posledicu.

Po nalaženju Vrhovnog suda iz izreke prvostepene presude jasno proizilaze sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ i produženog krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 3. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 61 KZ, za koja je okrivljeni oglašen krivim i osuđen, pa su suprotni navodi zahteva o nepostojanju svih bitnih obeležja predmetnih krivičnih dela, ocenjeni kao neosnovani.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP propisano je da zbog povreda tog Zakonika (član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP) učinjenih u prvostepenom postupku i u postupku pred apelacionim – drugostepenim sudom, okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u roku od 30 dana od kada mu je dostavljena pravnosnažna odluka, pod uslovom da je protiv te odluke koristio redovni pravni lek.

Obrazlažući dalje povredu zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, branilac se opširno bavi utvrđenim činjeničnim stanjem, nalazom veštaka Tanje Panić, iznosi sopstvenu ocenu izvedenih dokaza i polemiše sa ocenom dokaza od strane sudova u redovnom postupku, zatim navodi da su sudovi svoje zaključke utemeljili na pretpostavkama, te da „nisu ispoštovali dva osnovna zahteva krivičnog prava: da je na tužilaštvu da dokaže krivicu okrivljenog van razumne sumnje; i načelo in dubio pro reo kojim se zahteva da usled postojanja bilo kakve sumnje u pogledu pouzdanosti dokaza treba favorizovati okrivljenog a ne tužilaštvo.....“, čime u suštini osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom i potvrđeno drugostepenom presudom, zbog čega je Vrhovni sud, u ovom delu zahtev, ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu navodi, kao primer presude Evropskog suda za ljudska prava, međutim kako uz zahtev nije dostavio navedene odluke Evropskog suda za ljudska prava kojima je utvrđeno da je okrivljenom ili drugom učesniku u postupku povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo ili sloboda koje su zajemčene Ustavom ili Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, to zahtev za zaštitu zakonitosti, u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj, u smislu odredbe člana 484. ZKP.

Pored iznetog branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva označava i povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, koja je zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenog preko branioca. Međutim, obrazlažući navedenu povredu zakona branilac suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP, navodima da je odluka o krivičnoj sankciji nesrazmerna te da sud nije cenio držanje okrivljenog tokom krivičnog postupka i činjenicu da je dao celovit i detaljan opis događaja dobrovoljno pre hapšenja.

Branilac okrivljenog i u preostalom delu obrazloženja ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, navodima da su svedoci svoja saznanja u konkretnom slučaju dobijali isključivo od oštećene, da DNK analiza nije dokaz silovanja, već seksualnog odnosa, te da prema postojećoj normi krivičnog zakonodavstva dobrovoljni seksualni odnos između punoletnih krvnih srodnika nije protivzakonit dajući u zahtevu sopstvenu ocenu dokaza.

Kako se zbog povreda zakona iz člana 441. stav 1. i člana 440. ZKP, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti ne može podneti, to je isti, u odnosu na navedene povrede, ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 491. ZKP, člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Jelena Paravinja, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković