Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene matrijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupu („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...10/23, pa je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su učinjene druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, propisane članom 407. stav 2. i 3. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je ... zaposlen kod tuženog od 30.04.1986. godine do 15.04.2015. godine, kada je doneto pobijano rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu od 29.06.2006. godine sa pratećim aneksima. Po zaključenju aneksa ugovora o radu 29.06.2006. godine tužilac je kod tuženog radio na radnom mestu ... u Službi za ..., Funkcije za ..., Direkcija za ..., Služba za ... . Rešenjem Republičkog fonda penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih Beograd – Filijala u Pančevu od 08.08.1994. godine, tužilac je razvrstan u III kategoriju invalidnosti počev od 22.06.1994. godine i utvrđeno je da je invalidnost prouzrokovana bolešću sa preporukom da može obavljati poslove ... i opreme i drugih sličnih poslova koji isključuju veći fizički napor, radi u zagušljivom ambijentu i rad sa maskom. Tužilac je zahtevom od 02.04.2015. godine pokrenuo pred Nacionalnom službom za zapošljavanje postupak za procenu radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održavanja zaposlenja. Dana 06.04.2015. godine donet je predlog za veštačenje sa izveštajem i mišljenjima o zdravstvenom stanju i radnoj sposobnosti tužioca od strane Doma zdravlja NIS RNP. Tužilac se više puta imejlom obraćao tuženom tražeći dostavljanje predloga poslova, koji nije dostavljen, pa je postupak pred Nacionalnom službom za zapošljavanje obustavljen, zaključkom od 21.05.2015. godine.

Osporenim rešenjem tuženog od 14.04.2015. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu usled prestanka potrebe za njegovim radom zbog organizacionih promena kod tuženog i radni odnos mu je prestao zaključno sa 15.04.2015. godine s tim što mu je isplaćena otpremnina od 400 evra za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca.

Dana 17.12.2014. godine zaključen je Kolektivni ugovor između „NIS“ AD i reprezentativnih sindikata u „NIS“, jedinstvene sindikalne organizacije „NIS“, a generalni direktor tuženog je doneo Odluku o pokretanju postupka rešavanjem viška zaposlenih usled organizacionih promena kod tuženog dana 26.01.2015. godine, koja je objavljena istog dana i donet je Predlog rešavanja viška zaposlenih usled organizacionih promena od 26.01.2015. godine, kojima su utvrđeni razlozi prestanka potrebe za radom zaposlenih, da u cilju sprovođenja promena kod tuženog postoji potreba da se izvrši reorganizacija pojedinih organizacionih jedinica, što za posledicu ima ukidanje određenih sistematizovanih poslova i potreba izmene Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 23.11.2012. godine. Tačkom 6. navedenog Predloga utvrđeno je da posebnu zaštitu od proglašenja viška zaposlenih uživaju određene kategorije zaposlenih. Odbor direktora „NIS“ je nakon pribavljanja mišljenja predloga Nacionalne službe za zapošljavanje od 09.02.2015. godine i mišljenja jedinstvene sindikalne organizacije „NIS“ od 10.02.2015. godine, doneo 23.03.2015. godine Program rešavanja viška zaposlenih usled organizacionih promena u „NIS“ ad Novi Sad, gde je, u stavu trećem, navedeno da se usled potrebe da poslodavac izvrši reorganizaciju pojedinih organizacionih struktura ukidaju sistematizovani poslovi u okviru Funkcija za organizaciona pitanja Direkcije za upravljanje dokumentima, Službe za ..., između ostalog i radno mesto ... u Službi za ... (radno mesto tužioca).

Pravilnikom o bližim uslovima za ostvarivanje prava invalida rada i profesionalno obolelih zaposlenih „NIS“ ad Novi Sad, u članu 4. bilo je regulisano da zaposleni koji je pred nadležnim organom pokrenuo postupak za procenu radnih sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održavanja zaposlenja, ne može postupcima poslodavca biti doveden u nepovoljniji položaj, (otkaz ugovora o radu, utvrđivanje viška zaposlenih, premeštaj na druge poslove sa nižim iznosom zarade i slično), do okončanja postupka. Zaposleni je dužan da o podnetom zahtevu iz stava 1. ovog člana obavesti poslodavca bez odlaganja. Odlukom od 15.04.2015. godine stavljen je van snage navedeni Pravilnik, a ta odluka je stupila na snagu osmog dana od dana objavljivanja na oglasnoj tabli tuženog.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je primenom odredbi članova 179, 153. i 155. stav 1. Zakona o radu, ocenio da je tužbeni zahtev osnovan, jer je tuženi bio u obavezi da, bez obzira na donošenje navedenog Programa ponudi drugo radno mesto tužiocu pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, pošto je tužilac imao status osobe sa invaliditetom, a pre otkaza ugovora o radu je nadležnoj službi podneo zahtev za utvrđenje preostale radne sposobnosti, o čemu je poslodavac bio obavešten. U konkretnom slučaju se ne mogu primeniti samo odredbe Programa rešavanja viška zaposlenih, imajući u vidu činjenicu da je Pravilnik o bližim uslovima za ostvarivanje prava invalida rada i profesionalno obolelih zaposlenih kod tuženog opšti akt, koji po oceni prvostepenog suda ima jaču pravnu snagu od Programa za rešavanje viška zaposlenih, a koji štiti zaposlene koji imaju status invalida rada i zaposlene koji su u postupku procene radne sposobnosti, s obzirom da se primenjuju u svim organizacionim delovima tuženog. Program rešavanja viška zaposlenih nema značenje opšteg pravnog akta čija je primena uslovljena prethodnim objavljivanjem, jer se time ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenog, već predstavlja akt posebne politike kojim se utvrđuje lista mera i aktivnosti na obezbeđem prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba.

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, a za svoju odluku dao razloge koje u svemu prihvata i drugostepeni sud.

Pravilne su odluke nižestepenih sudova, a razloge za takve odluke u svemu prihvata i Vrhovni sud.

Po oceni Vrhovnog suda tužilac ima status osobe sa invaliditetom, u smislu člana 4. stav 2. tačka 4. Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom („Sl. glasnik RS“ br. 36/2009, 32/2013) jer mu je, u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, utvrđena kategorija invalidnosti i preostala radna sposobnost rešenjem Republičkog fonda penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih Beograd – Filijala u Pančevu od 08.08.1994. godine. Tuženi je u postupku utvrđivanja viška zaposlenih ukinuo ceo organizacioni deo sa radnim mestom na kome je tužilac radio, ali u tom postupku nije primenio neku od mera za zapošljavanje tužioca u skladu sa odredbom člana 156. stav 1. tačka 5. Zakona o radu (premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju, nepuno radno vreme ali ne kraće od polovine punog radnog vremena i druge mere). Tužilac je pre otkaza ugovora o radu nadležnoj službi podneo zahtev za utvrđenje preostale radne sposobnosti, o čemu je tuženi poslodavac bio obavešten. U toj situaciji poslodavac je morao da ceni da je tužilac osoba sa invaliditetom koja je pokrenula postupak za utvrđenje preostale radne sposobnosti, imajući u vidu da mu se zdravstveno stanje pogoršalo. Međutim, tuženi nije u toku postupka predočio činjenice koje bi sprečile nastanak i ostvarivanje prava ili usled koje pravo prestaje da postoji, u smislu pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. Zakona o parničnom postupku, odnosno nije dokazao da je primenio u odnosu na tužioca neku od mera za zapošljavanje, niti da je imao u vidu da je tužilac, pre otkaza ugovora o radu, pokrenuo postupak za utvrđenje preostale radne sposobnosti zbog pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja, a u smislu člana 4. Pravilnika o bližim uslovima za ostvarivanje prava invalida rada i profesionalno obolelih zaposlenih od 06.09.2013. godine, koji je bio na snazi u vreme otkaza ugovora o radu.

Suprotno navodima revizije, tuženi nije mogao da donese rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu, jer je tužilac 02.04.2015. godine podneo zahtev nadležnoj službi za preispitivanje preostale radne sposobnosti, 06.04.2015. godine je podnet predlog za veštačenje preostale radne sposobnosti tužioca o čemu je tuženi obavešten, a 21.05.2015. godine je ovaj postupak obustavljen zbog toga što tuženi nije dostavio predlog poslova na kome bi tužilac mogao da bude raspoređen sa preostalom radnom sposobnošću. Rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu doneto je 14.04.2015. godine, a Pravilnik o bližim uslovima za ostvarivanje prava invalida rada i profesionalnih obolelih zaposlenih kod tuženog je stavljen van snage Odlukom od 15.04.2015. godine koja je stupila na snagu osmog dana od dana objaviljanja na oglasnoj tabli tuženog. Iz navedenog proizlazi da je u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu navedeni Pravilnik još uvek bio na snazi.

Neosnovano se u reviziji ukazuje da postupak za ponovnu procenu radnih sposobnosti tužioca nije imao značaja na tužiočev radnopravni status, jer je tužilac već tada radio na radnom mestu koje je odgovaralo njegovoj preostaloj radnoj i zdravstvenoj sposobnosti. Činjenica je da je tužilac imao utvrđeni invaliditet treće kategorije, ali je pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu pokrenuo postupak za procenu radne sposobnosti zbog pogoršanja zdravstvenog stanja, o čemu je tuženi obavešten, pa tuženi nije mogao da donese pobijano rešenje do okončanja postupka procene radne sposobnosti tužioca. Iz navedne odredbe Pravilnika ne proizlazi tvrdnja tuženog da se Pravilnikom reguliše ostvarenje prava zaposlenih kod kojih se rešenjem nadležnog organa po prvi put utvrdi pogoršanje zdravstvenog stanja.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Tuženi nije uspeo u revizijskom postupku, a troškovi sastava odgovora na reviziju nisu bili nužni za donošenje odluke o reviziji, zbog čega su odbijeni zahtevi parničnih stranaka za troškove revizijskog postupka, u smislu člana 153. i člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković