Prema stanju u spisima tužilac je 20.12.2022. godine podneo Višem sudu u Smederevu protiv tuženih Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Viši sud u Smederevu i AA, sudije Višeg suda u Smederevu, tužbu radi utvrđenja da su tuženi diskriminatorski postupali prema njemu i radi naknade štete. Prema tvrdnji tužioca tužena sudija je postupanjem i preduzimanjem službenih radnji u parnici Višeg suda u Smederevu P 204/19 diskriminatorski postupala prema tužiocu čime mu je nanela štetu vršeći svoju funkciju sudije.

Odredbom člana 21. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 98/06, 16/22) propisano je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije. Zabranjena je svaka diskriminacija neposredno ili posredno po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadanosti, društvenog porekla, uređenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Odredbom člana 142. Ustava propisano je da sudska vlast pripada sudovima koji su nezavisni (stav 1.), da sudsku odluku može preispitati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku, kao i Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi, dok je odredbom člana 144. propisano da je sudija nezavisan i da sudi na osnovu Ustava, potvrđenih međunarodnih ugovora, zakona, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i drugih opštih akata donetih u skladu sa zakonom (stav 1.) i da je zabranjen svaki neprimereni uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije (stav 2.). Odredbom člana 148. stav 1. Ustava propisano je da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za mišljenje dato u vezi sa vršenjem sudijske funkcije i za glasanje prilikom donošenja sudske odluke, izuzev ako učini krivično delo kršenja zakona od strane sudije ili javnog tužioca.

Odredbom člana 1. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, broj 116/08 ... 76/21) propisano je da je sudija nezavisan u postupanju i donošenju odluke. Sudija sudi i presuđuje na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata potvrđenih međunarodnih ugovora, opšte prihvaćenih pravila međunarodnog prava. Članom 5. stav 1. istog zakona propisano je da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije. Odredbom člana 6. stav 1. istog zakona propisano je da za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija, dok je odredbom člana 22. propisano da je sudija slobodan u zastupanju svog shvatanja u utvrđivanju činjenica i primeni prava u svemu o čemu odlučuje (stav 1.) i da sudija nije dužan da ikome pa ni drugim sudijama i predsedniku suda objašnjava svoja pravna shvatanja i utvrđeno činjenično stanje izuzev u obrazloženju odluke ili kad to zakon posebno nalaže (stav 2.).

Odredbama Zakona o zabrani diskriminacije utvrđena je opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije kao i postupci zaštite od diskriminacije. Članom 15. je propisana zabrana diskriminacije u postupcima pred sudovima, dok je članom 41. stav 1. propisano da svako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sudu kojom se u smislu člana 43. tačka 2. istog zakona može tražiti utvrđenje da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu ili drugome.

U konkretnom slučaju, tužilac tužbom traži utvrđenje da je tužena sudija diskriminatorski i nazakonito postupala prema tužiocu donoseći u parničnom postupku P 16/14 odluke za koji tužilac smatra da su nezakonite. Međutim, utvrđenje prava koje se u smislu odredbi Zakona o zabrani diskriminacije i Zakona o parničnom postupku tužbom u odnosu na tuženog sudiju traži, nije podobno za sudsku zaštitu, jer u smislu citiranih odredbi člana 148. Ustava Republike Srbije i člana 5. Zakona o sudijama, sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke. Imunitet koji uživa sudija je njegovo pravo da bude izuzet od primene pojedinih propisa koji se na druga lica redovno primenjuju, u konkretnom slučaju od primene propisa iz Zakona o zabrani diskriminacije. Pored toga, iz citiranih odredbi Ustava i zakona proizilazi da je sudija samostalan i nezavisan u svom radu, da sudi samo na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akta i da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku. To znači da tužiocu za slučaj sumnje u pravilnost donetih odluka sudije u postupcima koji su vođeni pred Višim sudom u Smederevu u predmetu P 16/14 stoje na raspolaganju redovni i vanredni pravni lekovi, kao pravna sredstva propisana zakonom radi preispitivanja odluka koje je tužena kao sudija donela. Tužba protiv sudije sa zahtevom za utvrđenje da je postupajući u predmetima u vršenju sudijske funkcije (procesnom radnjom ili odlukom) povredio neko ljudsko pravo stranke zajemčeno Ustavom i zakonom (u konkretnom slučaju podnošenje tužbe radi utvrđenja diskriminatorskog i nezakonitog postupanja tužene sudije prema tužiocu), kod jasnih pravila o postojanju imuniteta i nepostojanju neposredne odgovornosti sudije za greške i propuste u obavljanju sudijske funkcije, ne predstavlja zahtev o kome se može raspravljati i odlučivati u smislu člana 1. ZPP i u tom smislu ne uživa sudsku zaštitu. Zaštita stranke jasno je definisana i obezbeđena kroz Ustavom i zakonom propisana pravila o odgovornosti države sa pravom regresa protiv sudije. Zato podnošenje tužbe neposredno protiv sudije koji postupa u određenom predmetu može da ukazuje na zloupotrebu procesnih prava stranke (član 9. stav 1. ZPP).

S obzirom na izloženo, pravilna je ocena nižestepnih sudova da zbog nedostatka tuživosti kao procesne pretpostavke za meritorno odlučivanje, ne postoji interes tužioca za podnošenje tužbe prema sudiji i da tužbu u ovom delu treba odbaciti.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da je u konkretnom slučaju Zakon o zabrani diskriminacije lex specialis koji isključuje primenu odredbi Ustava Republike Srbije. Zakon o zabrani diskriminacije jeste poseban, specijalni propis kojim se uređuje opšta zabrana diskriminacije, oblik i slučajevi diskriminacije kao i postupci zaštite od diskriminacije. Međutim, odredbe ovog posebnog zakona ne propisuju neposrednu odgovornost sudije za postupanje u predmetu, koja bi se mogla podvesti pod diskriminacijom u smislu tog zakona (član 15.), pa se kod Ustavom propisanog imuniteta sudije odredbe Zakona o zabrani diskriminacije ne mogu primeniti u konkretnom slučaju.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1., u vezi člana 420. stav 6. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković