Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. i člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stava drugog navedenog člana, na koju revident ukazuje, nije zakonski razlog za reviziju (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je početkom 2016. godine sa BB, koji je istupao uz saglasnost tužioca, postigao usmeni dogovor o isporuci drvne građe. Po postignutom dogovoru tuženi je pronalazio građu za koju mu je tužilac vršio avansnu uplatu, nakon koje mu je građa isporučivana. Tužilac je u periodu od 15.04.2016. godine do 07.06.2016. godine u više navrata uplaćivao tuženom novčane iznose – ukupno 753.000,00 dinara. Tuženi je u tri ture isporučio tužiocu drvnu građu. O količini isporučene građe nema pisanih dokaza, jer prilikom njene isporuke nisu sačinjavane priznanice. Tuženi je 17.06.2016. godine potpisao priznanicu u kojoj je konstatovano da je isporučio tužiocu hrastovu građu u količini od 7.197 metara kubnih, u vrednosti od 293.720,50 dinara. Tužilac je 20.06.2018. godine pismeno obavestio tuženog da nije isporučio građu u vrednosti koja mu je avansno uplaćena, niti je vratio više uplaćeni iznos, zbog čega raskida ugovor o poslovnoj saradnji i poziva tuženog da u roku od sedam dana od dana prijema opomene vrati više uplaćeni iznos.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je zaključio da je pravni odnos stranaka raskinut zbog neizvršenja obaveze tuženog da isporuči drvnu građu u količini koja odgovara vrednosti avansnih uplata. Zbog toga je, na osnovu člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da vrati tužiocu novčani iznos koji mu je uplaćen – deo za koji nije isporučena građa, sa zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe.

Po oceni Vrhovnog suda, u ovom sporu materijalno pravo je pravilno primenjeno, zbog čega tuženi iz tog razloga, ali i zbog učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, neosnovano osporava zakonitost drugostepene presude.

Između stranaka nije bilo sporno da su bile u poslovnom odnosu. Nije bila sporna ni sadržina poslovnog odnosa – obaveza tužioca da avansno uplati tuženom određeni novčani iznos i obaveza tuženog da isporuči tužiocu drvnu građu u vrednosti uplaćenog iznosa. Tužilac je dokazao da je svoju obavezu iz tog odnosa ispunio sa više sukcesivnih uplata izvršenih tuženom u periodu od 15.04 do 07.06.2016. godine. Sporna činjenica bila je količina isporučene drvne građe i da li je njena vrednost adekvatna izvršenim uplatama. Tuženi je u tri navrata isporučivao tužiocu građu, ali o količini isporučene građe prilikom isporuka nisu sačinjavane isprave, a iskazi svedoka BB i tuženog se u pogledu te činjenice razlikuju. Međutim, tuženi je potpisao priznanicu od 17.06.2016. godine u kojoj je za svaku od tri isporuke navedena količina isporučene drvne građe i njena vrednost, a osim iskaza tuženog o većoj količini isporučene građe tužiocu nema drugih dokaza. U takvoj situaciji, drugostepeni sud je pravilno ocenio iskaz tuženog, na kojem je bio teret dokazivanja da je isporučio građu u većoj količini od one koja je navedena u označenoj priznanici, odnosno u količini koja odgovara vrednosti avansnih uplata koje je primio. U tom kontekstu, sud je pravilno cenio izvedene dokaze i u pogledu datuma kada je priznanica sačinjena, imajući u vidu da između stranaka nije bilo sporno da su u poslovnom odnosu bile tokom 2016. godine, na osnovu čega je zaključio da je datum 17.06.2015. godine u priznanici, označenoj brojem 31/16, napisan očiglednom omaškom.

Neizvršenjem ugovorne obaveze u celosti tuženi je skrivio raskid ugovora, u smislu člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je tužilac isti raskinuo izjavom sadržanom u opomeni od 20.06.2018. godine. U ovom slučaju nema mesta primeni člana 131. Zakona o obligacionim odnosima, jer se ne radi o neispunjenju neznatnog dela obaveze tuženog – tužilac je za drvnu građu avansno uplatio tuženom ukupno 753.000,00 dinara, a isporučena mu je građa ukupne vrednosti od 293.770,50 dinara. Nema mesta primeni ni odredbe člana 132. stav 3. tog Zakona, jer tuženi ne zahteva da mu se vrati isporučena drvna građa, niti tužilac zahteva da mu se vrati novčani iznos isplaćen tuženom za izvršene isporuke da bi se primenila pravila o uzajamnom vraćanju, propisana za izvršenje dvostranih ugovora.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog suda, nisu bili nužni. Zato je zahtev tužioca za njihovu naknadu odbijen i na osnovu člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković