Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 4044/2024
15.01.2025. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Marko Popović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova, Beograd, koju zastupa zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2655/24 od 12.09.2024. godine, u sednici održanoj 15.01.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2655/24 od 12.09.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3067/23 od 01.03.2024. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe učinjeno podneskom od 14.06.2022. godine. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete po osnovu povrede na radu isplati po 60.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i strah, 69.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i 24.000,00 dinara za duševne bolove zbog naruženosti, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.03.2024. godine kao dana donošenja presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenih, do traženih iznosa od po 150.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, strah i duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i do 60.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, sa zakonskom zateznom kamatom na razliku ovih iznosa od presuđenja do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu nadoknadi parnične troškove od 305.480,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja uslova za izvršenje do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2655/24 od 12.09.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena u stavovima drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu stava trećeg izreke, tako što je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete pored dosuđenih isplati i iznose od po 20.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i strah, 13.500,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i 4.500,00 dinara za duševne bolove zbog naruženosti, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja 01.03.2024. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda u preostalom delu stava trećeg izreke, potvrđena. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu nadoknadi žalbene troškove od 32.480,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova postupka po žalbi kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je obavezana na isplatu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči u skladu sa članom 404. Zakona o parničnom postupku.

Revizija je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao presudu u pobijanom delu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sporna šteta posledica je pada tužioca, policijskog službenika, na oštećenom stepeništu službene zgrade. Događaj se odigrao u toku radnog vremena, tužilac je slomio kost desne šake, zbog povrede se nalazio na bolovanju tri meseca i nakon lečenja zaostalo je umanjenje životne aktivnosti od 5%, koje se ogleda u ograničenju pokreta desne šake i naruženosti lakog stepena. Utvrđena je dužina i jačina pretrpljenih fizičkih bolova i straha koje su posledica povređivanja tužioca. Tužena je nakon ovog događaja stepenište popravila. Tužiocu je po osnovu kolektivnog osiguranja radnika na ime invaliditeta od 3% isplaćen iznos od 21.000,00 dinara.

Sa polazištem na ovako utvrđene činjenice, prvostepeni sud, na osnovu odredbi članova 164. Zakona o radu, 9. stav 1. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, 154. stav 1, 173, 200. i 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima nalazi da je predmetna šteta u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa radom tužioca u nebezbednoj sredini, a da je tužilac zbog nedovoljno ispoljenog stepena pažnje doprineo nastanku štete. Doprinos tužioca procenjen je na 40%, pa je tužena obavezana da isplati 60% pravičnih naknada, koje u konkretnom slučaju iznose 150.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, po 100.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i strah i 40.000,00 dinara za duševne bolove zbog naruženosti. Iznos na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti umanjen je za isplaćeno po osnovu osiguranja zaposlenih.

Drugostepeni sud prihvata sve činjenice na kojima je prvostepeni sud zasnovao presudu, kao i da su za odluku o spornom odnosu merodavne primenjene materijalnopravne odredbe. Međutim, taj sud je stanovišta da je u konkretnim okolnostima nepravilno primenjena odredba člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je stepenište bilo oštećeno, da ono predstavlja ulaz u poslovnu zgradu koji se svakodnevno koristi i da se tužilac normalno kretao, pa nalazi da doprinos tužioca nastanku štete ne može biti veći od 20%.

Sa polazištem na ovako određen obim obaveze poslodavca, drugostepeni sud povišava novčane naknade za sva četiri vida sporne štete.