Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1060/24 od 21.11.2024. godine odbijene su kao neosnovane žalbe javnog tužioca VJT u Beogradu i branioca okrivljenog, a presuda Višeg suda u Beogradu K.br.403/23 od 07.06.2024. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Dejan Grujić, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1), 2) i 3) ZKP, povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, povrede člana 440. ZKP, dok iz obrazloženja zahteva proizilazi da ga podnosi i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i povrede člana 16. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili ih ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP navodeći da je u konkretnom slučaju sud povredio objektivni identitet optužnice i presude, na taj način što je bez izmene optužnice od strane tužioca saobrazio presudu izmenjenom činjeničnom stanju tako da više ne postoji objektivni identitet između optužbe i presude. Naime, u presudi je navedeno da se okrivljeni kretao blago udesno neposredno pre kontakta sa oštećenima, što nije navedeno u optužnici.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Po nalaženju Vrhovnog suda, sud nije povredio ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog imajući u vidu da ni u optužnici, ni u izreci presude nije navedeno da se okrivljeni kretao blago udesno neposredno pre kontakta sa oštećenima, pa su suprotni navodi branioca okrivljenog ocenjeni kao neosnovani.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je u ostalom delu nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu, kao razlog podnošenja ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, u obrazloženju navedene povrede suštinski osporava iskaz svedoka BB, na koji način osporava činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnim odlukama. Ovo sa razloga što navodi da se navedenom svedoku ne može pokloniti vera u potpunosti jer postoje razlike u njenim iskazima koje je dala pred tužiocem i na glavnom pretresu, a samo zapažanje, percepcija i sposobnost da reprodukuje ono što je videla ili doživela je upitna, jer je svedočila o nekoliko sekundi kritičnog događaja pri čemu je i sama upravljala svojim motornim vozilom.

Pored navedenog zahtevom se ističe i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, s tim što obrazlažući ovu povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, branilac ne ukazuje u čemu je konkretno sud povredio krivični zakon već suštinski osporava činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnim odlukama. Ovo sa razloga što navodi da nema uzročno posledične veće između radnji okrivljenog i nastanka saobraćajne nezgode već da je uzrok saobraćajne nezgode kršenje ZOBS-a na putevima od strane svedoka i oštećenih, jer su u konkretnom slučaju imali na raspolaganju zemljani zastor širine oko 0,3 metra sa obe strane kolovoza, a koji su mogli da koriste za slobodno kretanje. Iz navedenog, se prema stavu branioca, može izvesti nesumnjiv zaključak da su propusti u radnjama oštećenih prouzrokovali nastanak saobraćajne nezgode i pored činjenice da je okrivljeni upravljao vozilom pod dejstvom alkohola.

Kako, dakle, branilac okrivljenog u zahtevu, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povrede zakona zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branilac okrivljenog u ostalom delu ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP citirajući zakonsku definiciju navedene povrede i navodeći da je zaključak suda da je okrivljenom bilo poznato da se pešaci kreću uz desnu ili levu ivicu kolovoza suprotan sa sadržinom zapisnika saslušanih pešaka, kao i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP, te povredu člana 440. ZKP jer je sud pogrešno utvrdio činjenično stanje i to činjenicu da li je vozilo okrivljenog imalo upaljeno automatsko regulisanje dugih i kratkih svetala i da nije bilo vozila u susret okrivljenom. Zahtevom se napominje da je sud dužan da ukoliko postoji sumnja u pogledu činjenice od koje zavisi postojanje krivičnopravne odgovornosti okrivljenog da je reši u korist okrivljenog na koji način se ističe i povreda člana 16. ZKP. Takođe se zahtevom ukazuje na povredu člana 441. stav 1. ZKP navodima da je sud prilikom odmeravanja vrste i visine krivične sancije na strani okrivljenog neopravdano uzeo kao otežavajuće okolnosti prethodnu prekršajnu kažnjavanost okrivljenog za prekršaje iz oblasti saobraćaja ali nije cenio o kakvim se prekršajima radi, kao što nije u dovoljnoj meri cenio raniju neosuđivanost okrivljenog, te da se protiv njega ne vodi drugi krivični postupak i njegovo držanje nakon učinjenog krivičnog dela.

Navedene povrede ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Dejana Grujića, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev branioca okrivljenog u odnosu na navedenu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev odbacio, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP.

Predsednik veća-sudija

Milena Rašić,s.r. 

Zapisničar-savetnik  

Vesna Zarić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković