Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 60/24 od 29.02.2024. godine, stavom prvim izreke, žalbe tuženih su odbijene a presuda Višeg suda u Novom Sadu P 99/20 od 20.10.2023. godine u stavu prvom izreke, u usvajajućem delu stava trećeg izreke, kao i u delu odluke o troškovima postupka, potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog GG za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi GG je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti su učinjene neke druge bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci AA i njegova ćerka BB u svojstvu prvih ugovarača zaključili su sa tuženima u svojstvu drugih ugovarača Ugovor o zameni nekretnina dana 03.12.2016. godine. U članu 1. tačka 1.1 Ugovora naznačeno je da je prva ugovorna strana suvlasnik po ½ dela na nepokretnostima sve ukupne površine 13 ari i 83m² - pl. br. .. KO Novi Sad 2, parcela broj .. u Novom Sadu u ulici ... broj .. . Prema tački 1.2 istog člana druga ugovorna strana se obavezala da na lokaciji člana 1. Ugovora izgradi objekat u skladu sa važećim planskim dokumentima, projektnom tehničkom dokumentacijom uz plaćanje naknade za uređenje građevinskog zemljišta i svih naknada za priključenje novoizgrađenog objekta na infrastrukturnu mrežu, da omogući tehnički prijem objekta, uradi etažiranje pribavi upotrebnu dozvolu i objekat i posebne delove zgrade u 1/1 dela upiše u nadležni RGZ SKN Novi Sad o svom trošku. Druga ugovorna strana se obavezala da na ime parcele i objekta na istoj daje u zamenu za tu nekretninu stan koji će se graditi na istoj lokaciji površine 70m² u prizemlju zgrade a koji će biti podeljen u dve odvojene samostalne stambene celine od 30m² i 40m² iako će po svojoj suštini vezano za pribavljanje upotrebne dozvole to činiti jedan stan. Prema članu 2. tačka 2.3 Ugovora konstatovano je da je prva ugovorna strana saglasna da stan koji je opisan u tački 2.2 bude vlasništvo ćerke prve ugovorne strane BB na kojoj će AA imati upisano pravo doživotnog plodouživanja. Na ime razlike u vrednosti tih nekretnina tuženi su isplatili tužiocima još 8.000 evra. Rok završetka zgrade i predaje stanova ugovoren je na 31.12.2017. godine uz toleranciju da taj rok može biti 01.03.2018. godine. Tuženi nisu ispoštovali svoju obavezu pa tužioci smatraju da je na takav način ugovor raskinut. Tuženi su pravo svojine stečeno po navedenom ugovoru o razmeni nakon određenog vremena ugovorom preneli na Privredno društvo „BMW nekretnine“ DOO sa sedištem u Novom Sadu čiji je osnivač i vlasnik bila supruga tuženog VV koji se deklarisao kao investitor zgrade koja se gradi na predmetnoj parceli. Građevinska dozvola je izdata na investitora „BMW nekretnine“ DOO. Kada su tužioci dolazili na lice mesta videli su da stan koji je trebalo da pripadne njima je useljen, da se podižu roletne da je otvoren stan, s tim što je na pitanje šta se tu dešava tuženi VV rekao da tu dolazi broker koji provetrava stan. Tužiocima je ponuđen stan od 100m² na drugom mestu u nadogradnji uz doplatu razlike što oni nisu prihvatili. Veštačenjem od strane veštaka građevinske struke je utvrđeno da je vrednost predmetnog stana koji je trebalo da pripadne tužiocima, tj. koji su dobili u zamenu za davanje svoje nepokretnosti u visini od 12.478.690,00 dinara.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je shodno odredbama čl. 124, 125, 132. i 185. Zakona o obligacionim odnosima usvojio deo tužbenog zahteva tužilaca za naknadu štete i obavezao tužene na isplatu iznosa od 12.478.690,00 dinara. Zaključeno je da nije realizovan element ugovora kojim je ugovoren kao bitan primopredaja predmetnog stana tužiocima 01.03.2018. godine. Prilikom zaključivanja ugovora o razmeni utvrđena je vrednost nekretnina šta se daje a šta dobija kod razmene. Imajući u vidu da prilikom zaključenja ugovora nije bila sporna ekvivalentnost prestacija prema ugovoru to je prvostepeni sud prihvatio da vrednost naznačenog građevinskog veštačenja odgovara stvarno pretrpljenoj šteti koju su tužioci usled nepoštovanja ugovorne obaveze od strane tuženih pretrpeli. Procenjena tržišna vrednost 1m² predmetnog stana je opredeljena na 1.520 evra po m², pa je sud matematičkim preračunom došao od 12.478.690,00 dinara (70m²h178.267,00 dinara – što predstavlja protivvrednost od 1.520 evra po m²). u preostalom delu tužbeni zahtev je odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda i potvrdio prvostepenu presudu, nalazeći da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo. Ovo iz razloga što je evidentno da je između tužilaca i tuženih zaključen ugovor o razmeni. Prilikom zaključenja tog ugovora od 03.12.2016. godine postignut je dogovor ne samo o predmetu razmene već i o vrednosti davanja jedne i druge strane. Tuženi su na ime doplate za vrednost koju dobijaju po ugovoru o razmeni isplatili i 8.000 evra tužiocima. Znači na ime datog, tužioci je trebalo da dobiju u svojinu i državinu stan od 70m². Veštačenjem je utvrđeno koja je vrednost tog stana pa je pravilno postupljeno kada su tuženi obavezani da solidarno isplate naznačeni iznos od 12.478.690,00 dinara sa pripadajućom zakonskom kamatom. Pravilno je zaključeno da među parničnim strankama ni prilikom zaključenja ugovora nije bila sporna ekvivalentnost davanja prema ugovoru pa je sud pravilno postupio kada je vrednost označenog građevinskog veštačenja opredelio kao stvarnu pretrpljenu štetu koju su tužioci usled nepoštovanja ugovornih obaveza od strane tuženih pretrpeli. Dalje tuženi nisu dokazali da nepostoji ekvivalentnost obaveza prema ugovoru a teret dokazivanja tih činjenica bio je na tuženima u smislu odredbe člana 234. ZPP.

Prema članu 154. ZOO predviđeno je da ko drugome pričini štetu dužan je naknaditi je. Prema članu 552. ZOO propisano je da ugovorom o razmeni svaki ugovarač se obavezuje prema svom saugovaraču da prenese na njega svojinu neke stvari i da mu je u tu svrhu preda. Prema stavu 2. istog člana predviđeno je da predmet razmene mogu biti druga prenosiva prava. Prema članu 553. ZOO propisano je da iz ugovora o razmeni nastaju za svakog ugovarača obaveze i prava koje iz ugovora o prodaji nastaju za prodavca. U konkretnoj situaciji sklopljen je ugovor o razmeni, tužioci su ispunili svoje obaveze utvrđena je vrednost predmeta ugovora, tuženi nisu ispunili svoju obavezu i svojim nečinjenjem su tužiocima uzrokovali štetu koju su dužni da nadoknade.

Neosnovani su navodi revizije tuženog GG da on nije preuzeo nikakvu obavezu u odnosu na tužioce niti su tužioci tvrdili da su od njega bilo kakvo izvršenje obaveza zahtevali pa ni očekivali, a ovo iz razloga što iz samog ugovora o razmeni proizlazi da je tuženi GG bio ugovorna strana zajedno sa tuženim VV. Iz sadržine ugovora proizlazi da je njegova obaveza sa VV bila solidarna. Kakvi su odnosi postojali između VV i GG je drugo pitanje i to se može rešavati u njihovom međusobnom odnosu. U konkretnoj situaciji nije moglo da dođe do vraćanja u pređašnje stanje, pa stoga tužioci objektivno imaju pravo na naknadu materijalne štete u protivvrednosti stana, imajući u vidu činjenicu da je još momentom zaključivanja ugovora o razmeni utvrđena vrednost prestacija tj. šta tužioci daju a šta dobijaju na ime date nepokretnosti, a suprotni dokazi u tom smislu od strane tuženih nisu prezentovani u toku trajanja postupka.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković