Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljene, advokat Saša Miletić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8) i 9), člana 438. stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1) i člana 441. stav 3. i 4. Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude preinači i okrivljenu oslobodi od optužbe ili da drugostepenu presudu ukine i spise predmeta vrati drugostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, kao i da mu dosudi na ime troškova odbrane iznose bliže određene u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne odluke protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene je neosnovan u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1), člana 438. stav 1. tačka 8) i 9) Zakonika o krivičnom postupku i člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, dok je u preostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljene u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pboijanim presudama učinjena bitna povreda odredba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) i 9) ZKP, s obzirom da je pravnosnažnim presudama okrivljena oglašena krivom za radnju izvršenja koja sadrži izmenjeni činjenični opis krivičnog dela od opisa koji joj je stavljen na teret optužnim aktom, a samom izmenom optužnog akta u pogledu činjeničnog opisa radnje izvršenja, izmenjena su bitna obeležja krivičnog dela koje joj je stavljeno na teret, pa na taj način sud nije rešio u celosti predmet optužbe i optužbu je prekoračio.

Ovakve navode iznete u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti Vrhovni sud je ocenio neosnovanim.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP postoji ukoliko presudom nije potpuno rešen predmet optužbe, pri čemu se o nepotpuno rešenom predmetu optužbe može govoriti samo u situaciji kada sud uopšte nije doneo odluku o nekoj tački optužbe. Prema nalaženju Vrhovnog suda pobijanom presudom u potpunosti je rešen predmet optužbe. Izostavljanjem iz činjeničnog opisa krivičnog dela u izreci pobijane presude navoda kojima se ukazuje u kom delu je okrivljena udarila oštećenog, način pada oštećenog nakon udara i povrede koje su mu nanete tom prilikom, ne znači da nije rešen predmet optužbe i da je sud na taj učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP.

Ovo stoga što je sud ovlašćen da menja činjenični opis dela iz optužnog akta i da ga upodobljava činjeničnom stanju utvrđenom tokom dokaznog postupka, ukoliko pri tome ostaje u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja određenog krivičnog dela, kao što je u konkretnom slučaju i učinjeno.

Osim toga, odredbom člana 420. stav 1. ZKP, propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela. Prekoračenje optužbe na štetu okrivljene podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela, koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

Po nalaženju Vrhovnog suda, iako stoji činjenica da je optužnim aktom Osnovnog javnog tužioca u Nišu 5KT 3405/18 od 28.08.2020. godine preciziranim podneskom od 16.10.2023. godine, okrivljenoj stavljeno na teret da je izvršila krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika (KZ), pri čemu je stavljeno na teret da je predmetno delo izvrišila tako što je „prednjim desnim delom svog vozila udarila oštećenog BB frontalno u predelu stomaka, od kog udara je isti pao na šoferšajbnu, nakon čega je pao i sa desne strane auta, pri čemu se zadržao za retrovizor...“, a prvostepeni sud je oglasio krivom da je ovu radnju izvršenja preduzela tako što je „prednjim desnim delom svog vozila udarila oštećenog BB od kog udara je imenovani pao sa desne strane auta...“, po nalaženju ovog suda, na navedeni način sud nije prekoračio optužbu, nije povredio ni objektivni, ni subjektivni identitet optužbe, već je samo činjenično stanje upodobio izvedenim dokazima.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac dalje navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer radnje za koje je okrivljena oglašena krivom ne predstavljaju radnju izvršenja krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ, s obzirom da su radnjom izvršenja krivičnog dela koje je okrivljenoj stavljeno na teret, obuhvaćene radnje i reči koje ne čine elemente krivičnog dela laka telesna povreda, niti sva lica navedena u izreci presude imaju status oštećenih lica.

Vrhovni sud ovakve navode ocenjuje kao neosnovane.

Krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. KZ propisuje u stavu 1. da ovo krivično delo čini onaj ko drugog lako telesno povredi ili mu zdravlje lako naruši, dok je stavom 2. propisano da ako je takva povreda nanesena oružjem, opasnim oruđem ili drugim sredstvom podobnim da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši, učinilac će se kazniti zatvorom do tri godine.

Iz izreke prvostepene presude proizilazi da je okrivljena u vreme i na mestu navedenom u izreci prvostepene presude „u stanju uračunljivosti, pri čemu je bila svesna svoga dela i njegove zabranjenosti i htela njegovo izvršenje, lako telesno povredila oštećenog BB sredstvom podobnim da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši – putničkom motornim vozilom na taj način što ... je prednjim desnim delom svog vozila udarila oštećenog BB, od kog udara je imenovani pao sa desne strane auta, a točak vozila je tada prešao preko njegove leve noge, a nakon čega se optužena svojim vozilom udaljila sa lica mesta, usled čega je oštećeni zadobio povredu stopala i potkolenice leve noge... što ukupno predstavlja laku telesnu povredu“.

Imajući u vidu da je okrivljena lako telesno povredila oštećenog motornim vozilom – sredstvom podobnim da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši, to iz činjeničnog opisa krivičnog dela u izreci pobijane prvostepene presude prema nalaženju ovog suda proizilaze sva zakonska obeležja iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ, pa su suprotni navodi branioca ocenjeni kao neosnovani, jer pored objektivnih, sadrže i sva subjektivna obeležja ovog krivičnog dela.

Osim navedenog, branilac u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pobijanim presudama učinjena i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, odnosno da se pravnosnažne presude zasnivaju na nezakonitom dokazu na kome se ne mogu zasnivati. Kao nezakonit dokaz branilac označava nalaz i mišljenje veštaka Lidije Kostić Banović, a koje prvostepeni sud naziva lekarskim uverenjem i lekarskom dokumentacijom, pri čemu se radi o veštačenju obavljenom radi utvrđivanja nematerijalne štete kod oštećenog BB, koje sadrži mišljenje veštaka o vrsti telesne povrede, fizičkom bolu, strahu, opštoj životnoj aktivnosti i estetskom izgledu oštećenog iz događaja od 26.08.2018. godine sa prilozima u vidu fotografija i izveštaja lekara, a koje veštačenje je urađeno za vreme vođenja krivičnog postupka, po zahtevu punomoćnika oštećenog, mimo organa postupanja. Navodima iznetim u zahtevu branilac suštinski ukazuje na pogrešan zaključak prvostepenog suda da se radi o ispravi u vidu lekarskog uverenja, jer veštak Lidija Banović Kostić nije bila ordinirajući lekar, nije kritičnom prilikom primila i pregledala oštećenog, te njen nalaz i mišljenje od 09.09.2019. godine koji se odnosi na događaj od 26.08.2018. godine ne može biti lekarsko uverenje i na istom se ne mogu zasnivati pobijane presude.

Vrhovni sud iznete navode ocenjenuje neosnovanim.

Iz spisa predmeta proizilazi da je prvostepeni sud pročitao i izveo kao dokaz nalaz i mišljenje veštaka Lidije Kostić Banović, ali je isti koristio samo u pogledu foto-dokumentacije, medicinske dokumentacije i lekarskog uverenja iz kojih je utvrdio konkretan izgled telesnih povreda koje su kritičnom prilikom nanete oštećenom, a sopstvenu odluku je zasnovao na nalazu i mišljenju Zavoda za sudsku medicinu, te su suprotni navodi branioca izneti u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ocenjeni kao neosnovani.

Dalje, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljene navodi da je pobijanim presudama učinjena i povreda krivičnog zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, odnosno u delu odluke o troškovima krivičnog postupka.

Odredbom člana 482. stav 1. ZKP, propisano je da protiv pravnosnažne odluke javnog tužioca ili suda, ili zbog povrede odredaba postupka koji je prethodio njenom donošenju, ovlašćeno lice može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti pod uslovima propisanim u tom zakoniku. Dakle, zahtev za zaštitu zakonitosti može se podneti samo protiv pravnosnažne odluke suda, odnosno javnog tužioca.

Imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu i činjenicu da je branilac okrivljene zahtev za zaštitu zakonitosti podneo protiv pravnosnažnih presuda, pri čemu je drugostepenom presudom Višeg suda u Nišu 8Kž1 br. 61/24 od 23.04.2024. godine ukinuta presuda Osnovnog suda u Nišu 8K 665/2022 od 12.12.2023. godine samo u delu odluke o troškovima krivičnog postupka i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, to odluka o troškovima krivičnog postupka nije pravnosnažna, zbog čega je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene u ovom delu odbačen kao nedozvoljen, s obzirom da je podnet protiv nepravosnažne odluke.

U preostalom delu podnetog zahteva branilac okrivljene navodi da je sporan mehanizam nastanka povrede, te ukazuje da je prvostepeni sud napravio konstrukciju koja ne samo da nema uporište u izvedenim dokazima, već izvedeni dokazi upravo isključuju takvo povređivanje, pri čemu je dato obrazloženje prvostepenog suda u pogledu povređivanja oštećenog u direktnoj suprotnosti sa izrekom presude, a dati razlozi su suprotni izvedenim dokazima, kojim navodima branilac ukazuje suštinski na učinjenu povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Branilac osim toga, ukazuje da je okrivljena oglašena krivom da je desnim delom vozila udarila oštećenog, a da nije utvrđeno na koji način i gde ga je udarila, pri čemu iz izvedenih dokaza proizilazi da se oštećeni nalazio van putanje kretanja vozila okrivljene što jasno ukazuje da je oštećeni taj koji je krenuo ka putanji vozila, a da okrivljena nije imala umišljaj da lako telesno povredi oštećenog, jer da jeste vozila bi kolima prema oštećenom i udarila ga prednjim delom vozila, a ne sa strane. Osim toga branilac ukazuje da sud pogrešno osuđujuću presudu zasniva na iskazu oštećenog BB, iako iz nalaza i mišljenja Zavoda za sudsku medicinu prozilazi da oštećeni boluje od demencije i s obzirom da je diskutabilna poslovna sposobnost oštećenog koji boluje od demencije, osporava i ovlašćenje punomoćnika-advokata da zastupa interese oštećenog, a kojim svim navodima branilac osporava izvedene dokaze i na osnovu sopstvene ocene dokaza izvlači zaključak o nepostojanju krivičnog dela i ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama, te suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Branilac u podnetom zahtevu navodi da je učinjena povreda zakona na taj način što je prvostepeni sud odbio predlog odbrane da se naloži veštačenje poslovne sposobnosti oštećenog, kako bi se utvrdila sposobnost istog da shvati značaj predmetnog postupka i u njemu učestvuje, na koji način ukazuje na povredu zakona iz člana 395. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2), člana 395. ZKP i člana 440. ZKP, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljene, u ovim delovima, ocenio kao nedozvoljen.

Osim toga u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljene navodi da je pobijanom presudom učinjena i povreda zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, koja predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Međutim, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac ne obrazlaže u čemu se konkretno ogleda ova povreda.

Odredba člana 484. ZKP nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a to podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, obzirom da Vrhovni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje, pa je shodno tome Vrhovni sud ocenio da zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu nema propisan sadržaj.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija 

Miroljub Tomić, s.r. 

Zapisničar – savetnik 

Marija Ribarić, s.r

 

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković