Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž2 475/24 od 18.09.2024. godine, kojom je odbio žalbe parničnih stranaka i potvrdio presudu Osnovnog suda u Somboru P2 262/23 od 09.04.2024. godine, te odbio zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/2023 – dr. Zakon) i zaključio da je revizija tužilje osnovana, jer je pobijana pravnosnažna presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog posutpka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom posutpku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužbenim zahtevom tužilja traži da se tuženi, njen bivši suprug, obaveže da joj za period od 11.01.2021. godine do 31.05.2022. godine, plati iznose od 20.000,00 dinara, do 10. u mesecu za tekući mesec, zaostale rate odjednom, sa zakonskim zateznim kamatama od dana dospeća svakog pojedinačnog iznosa do isplate, na ime izdržavanja tužilje kao supružnika. Pobijana pravnosnažna presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev zasnovana je na činjeničnom stanju koga je utvrdio prvostepeni sud, prema kojem su parnične stranke bivši supružnici, koji su brak zaključili 1992. godine, a brak je razveden 29.01.2021. godine, s tim što je tuženi pre okončanja brakorazvodne parnice napustio zajednicu života parničnih stranaka. Tužilja je rođena 1968. godine, po zanimanju je diplomirani inženjer ... . U periodu na koji se odnosi zahtev za izdržavanje je bila nezaposlena, živela je sama u kući koja se vodi na imenu njenog bivšeg supruga, ovde tuženog. Od prestanka bračne zajednice tužilji su finasijski pomagali njeni roditelji i prijateljica, otac joj je davao polovinu penzije u iznosu od 20.000,00 dinara, pored toga ju je pomagao i u izmirenju troškova za održavanje objekta, angažovanje advokata i drugih egzistencijalnih troškova. Tužilja se doškolovala kako bi mogla obavljati poslove ... inspektora, ali nije uspela da dobije taj posao. Ima zdravstvenih problema zbog kojih joj je utvrđen prvi stepen teškoća i prepreka u radu, te ima status osobe sa invaliditetom koja se zapošljava pod opštim uslovima, stim što je sposobna za poslove koji ne zahtevaju podizanje i prenošenje tereta težeg od 5kg, rad u dugotrajnom prinudnom položaju kičmenog stuba, lošim mikroklimatskim uslovima, te je sposobna za poslove u okviru svoje struke bez terenskog rada, administrativnog tipa, koji se obavljaju u kancelariji. U periodu od 22.12.2021. godine do 21.09.2022. godine tužilja je primala novčanu socijalnu pomoć u mesečnom iznosu od 9.115,00 dinara. Za vreme primanja socijalne pomoći je bila oslobođena 50% troškova vode, na godinu dana bila je oslobođena plaćanja komunalija, na jednom brojilu bila je oslobođena oko 20% potrošene struje. U predmetnom periodu, prema činjenicama utvrđenim od strane prvostepenog suda, tužilja je plaćala troškove SBB usluge u iznosu od 4.000,00 dinara, za lekove je trošila od 5.000,00 do 10.000,00 dinara, u zavisnosti od terapije koju pije u kom mesecu, dakle prosečno 7.500,00 dinara, a za ishranu i ostale troškove kao što je higijena, u utuženom periodu bilo je potrebno oko 20.000,00 dinara mesečno. Troškovi struje su zimi veći zbog grejanja na struju i iznosili su oko 6.000,00 do 7.000,00 dinara, dok su leti niži. Ipak, sudovi zaključuju da su ukupni rashodi tužilje u utuženom periodu iznosili 20.000,00 dinara. Prvostepeni sud je zaključio da je tužilja time što je ostvarivala novčanu socijalnu pomoć u iznosu od 9.115,00 dinara i novčanu pomoć od oca u iznosu od 20.000,00 dinara, imala na raspolaganju ukupno 29.115,00 dinara mesečno, u vreme kada su njene mesečne potrebe iznosile 20.000,00 dinara. Stoga je prvostepeni sud stanovišta da je tužilja u utuženom periodu imala dovoljno sredstava za izdržavanje, te je ne smatra licem koje bi moglo ostvariti pravo na supružansko izdržavanje u smislu odredaba člana 151. Porodičnog zakona. Mesečna naknada za izdržavanje lica, odnosno korisnika na porodičnom smeštaju za mesec mart, kako je utvrdio prvostepeni sud, iznosi 45.604,00 dinara. Drugostepeni sud je prihvatio zaključak prvostepenog suda da je standard tuženog u utuženom periodu bio veći od standarda tužilje, ali da je jasno da je ukupnim iznosom od 29.115,00 dinara, tužilja mogla da podmiri troškove koji su iznosili 20.000,00 dinara. Nadalje, utvrđeno je da je tužilja i u periodu na koga se odnosi tužbeni zahtev, posedovala stan u Novom Sadu u kojem je tada živeo zajednički sin parničnih stranaka, sa kojim tužilja nije imala dobru komunikaciju pa je dobila i zabranu prilaska sinu 20.10.2021. godine. Tužilja je protiv sina ishodovala presudu 25.02.2022. godine, kojom je on obavezan da joj preda posed stana, kao vlasniku, nakon čega se i iselio iz stana u maju 2022. godine, do kada je tužilja i postavila tužbeni zahtev za supružansko izdržavanje u odnosu na tuženog. Sudovi smatraju nejasnim iz kog razloga tužilja tužbu radi predaje poseda protiv sina nije preduzela ranije, na koji način bi svakako bila u mogućnosti da prodajom te nepokretnosti ili njenim izdavanjem u zakup sebi obezbedi sredstva za izdržavanje. Prvostepeni sud je utvrdio da je predmet dokazivanja u postupku bračne tekovine i poreklo sredstava od kojih je kupljen stan u Novom Sadu koji se vodi na imenu tužilje.

Tuženi je rođen 1961. godine, po zanimanju je diplomirani ..., do 01.03.2023. godine je bio zaposlen u „... osiguranju Srbija“ ADO Beograd, ranije je bio direktor filijale u ..., a od 21.04.2021. godine je na poziciji menadžera za neživotno osiguranje. Za period od januara 2021. godine do januara 2022. godine, ostvario je prosečno neto 126.358,92 dinara mesečno, s tim što mu je zarada bila različita od meseca do meseca, zbog mogućnosti provizije. Dok je bio direktor filijale dobijao je zaradu sa bonusom, a od kako više nije direktor nije u sistemu godišnjih bonusa. Nadalje, utvrđeno je da je tuženi, upisani vlasnik kuće u kojoj živi tužilja, do septembra 2021. godine zaključno plaćao osnovne troškove, prvenstveno za struju, iznošenje smeća i vodu za kuću u koja je tužilja ostala da živi. Tuženi je finansirao školovanje sina stranaka, školarinom koja na godišnjem nivou iznosi 1.550,00 evra i sa dodatnim troškovima od 700 evra godišnje zbog prenetih ispita iz prethodne školske godine u tekuću, što je prosečno godišnje 187,50 evra mesečno. Sinu je davao i džeparac od 8.000,00 do 10.000,00 dinara mesečno i otprilike toliko i za hranu, za vreme utuženog perioda (što iznosi oko 20.000,00 dinara mesečno). Od napuštanja zajednice života sa tužiljom, živi kod svoje sestre gde ne plaća račune, ali kupuje namirnice za potrebe pripreme hrane. Od tužilje je preuzeo vozilo. Otplaćuje kredit kod banke u mesečnim anuitetima od oko 24.200,00 dinara, za kuću koju su stranke kupile za vreme trajanja bračne zajednice i koja je prodata 2019. godine. Tuženi je podmirivao i režijske troškove za stan u Novom Sadu u kojem je živeo sin stranaka, a od iseljenja sina plaća stanarinu za stan u zakupu u kome sin živi u Novom Sadu. Ostali uslovi pod kojima stranke žive nakon maja 2022. godine, su utvrđeni, ali nisu od značaja za odluku o pravu tužilje na supružansko izdržavanje od tuženog i na visinu mesečnog izdržavanja u predmetnom periodu.

Prema utvrđenim činjenicama, drugostepeni sud je prihvatio odluku prvostepenog suda o odbijanju tužbenog zahteva za pravilnu, nalazeći da se ne može smatrati licem u smislu odredbe člana 151. Porodičnog zakona tužilja koje bi moglo ostvarivati pravo na izdržavanje od supružnika, jer je imala dovoljno sredstava za izdržavanje time što je ostvarivala mesečne prihode od 29.115,00 dinara, na opisani način, i što je imala na svom imenu stan u Novom Sadu, koga je mogla prodati i tako obezbediti potrebna novčana sredstva.

Vrhovni sud zaključuje da je pravnosnažna presuda pogrešna, doneta je pogrešnom primenom materijalnog prava, odredaba Porodičnog zakona iz člana 151., na utvrđene činjenice, iz kojih je delom od strane sudova izveden pogrešan činjeničnopravni zaključak.

Kao prvo, pogrešan je činjenični zaključak sudova o potrebama tužilje na mesečnom nivou u predmetnom periodu. Iz utvrđenih činjenica nikako ne proizlazi zaključak da su mesečne potrebe tužilje iznosile ukupno po 20.000,00 dinara, već zbrajanjem iznosa troškova o kojima je tužilja svedočila, od 4.000,00 za SBB, u proseku 7.500,00 dinara za lekove, te, kako je utvrđeno, za ishranu i ostale troškove, kao što je higijena oko 20.000,00 dinara mesečno, proizlazi za pravilan zaključak o mesečnim potrebama od 31.500,00 dinara. Zatim, nikako se ne može uzeti da je prihod koji je tužilja ostvarivala i novčana pomoć koju je dobijala od oca, u iznosu od 20.000,00 dinara, i prema toj, novčanoj pomoći, računati njene mogućnosti, odnosno ukupne prihode za podmirivanje njenih elementarnih životnih potreba. Za prihod koji je tužilji stajao na raspolaganju i to u periodu od 22.12.2021. godine, dakle ne od podnošenja tužbe, pa do kraja predmetnog perioda može se uzeti iznos koji je tužilja primala na ime socijalne pomoći od 9.115,00 dinara, i po odbitku tog prihoda ostaje iznos njenih životnih potreba od preko 20.000,00 dinara, za koji tužilja nije imala redovne prihode. Pogrešno sudovi uzimaju za relevantnu činjenicu da se na tužiljino ime u predmetnom periodu vodio stan u Novom Sadu, pri oceni njenih raspoloživih sredstava za izdržavanje. U tom stanu je u predmetnom periodu živeo sin parničnih stranaka, što se mora smatrati doprinosom tužilje za izdržavanje zajedničnog deteta, kao mesto njegovog stanovanja. U narednom periodu tuženi za stanarinu izdvaja 150 evra mesečno. Dakle, ne može se pripisati tužilji u propust da pribavi sredstva za svoje izdržavanje to što je doprinosila izdržavanju deteta, time što je on živeo u stanu koji se vodi na njeno ime. Osim toga, iz utvrđenih činjenica proizilazi da se stranke spore o svojini na stanu, pa je predmet druge parnice raspravljanje porekla sredstava od kojih je stan kupljen. To ukazuje da nije tužilja jedina bila vlasna da raspolaže stanom u predmetnom periodu. U svakom slučaju, utvrđena je činjenica da ona od tog stana nije ostvarivala prihode u periodu za koji traži od tuženog supružničko izdržavanje.

Odredbama člana 151. Porodičnog zakona, supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima. Nema pravo na izdržavanje supružnik ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika. Prema odredbi člana 160. Porodičnog zakona, izdržavanje se određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja. Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja. Mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prigoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica i drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja. Prema članu 163. stav 2. PZ, izdržavanje supružnika posle prestanka braka ne može trajati duže od pet godina, osim izuzetno. Prema odredbi člana 155. Porodičnog zakona, punoletno dete koje je nesposobno za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje, ima pravo na izdržavanje od roditelja sve dok takvo stanje traje. Međutim, supružnik ostvaruje pravo na izdržavanje prvenstveno od drugog supružnika (član 166. stav 1. PZ).

Prema utvrđenim i sagledanim činjenicama na način kako je izneto, ispunjeni su uslovi iz odredbe člana 151. Porodičnog zakona da se tuženi obaveže da tužilji za predmetni period isplati po 20.000,00 dinara mesečno, na ime izdržavanja tužilje kao supružnika, jer ona u to vreme nije imala dovoljno sredstava za izdržavanje a bila je nezaposlena, pri čemu tako odmeren iznos izdržavanja nije u nesrazmeri sa mogućnostima tuženog. Imajući u vidu da u tom periodu tuženi nije izdvajao za stanarinu sinu, već je od zarade koja je mesečno u proseku iznosila 126.358,92 dinara, za izdržavanje i školovanje sina izdvajao 187,50 evra mesečno i 20.000,00 dinara, da je plaćao kredit od 24.200,00 dinara, posle opredeljenih mesečnih troškova tuženom preostaje još oko 66.000,00 dinara. Sud ima u vidu da u tom periodu tuženi nije imao troškove za svoje stanovanje, osim troškova ishrane njega i sestre kod koje je živeo, te da jeste obezbeđivao delom troškove stanovanja tužilje u kući koja jeste na njegovom imenu. Ipak, srazmerno je mogućnostima tuženog izdvajanje na koje je obavezan ovom presudom, od 20.000,00 dinara mesečno za nužno izdržavanje tužilje koja u tom periodu nije bila zaposlena. Prihvatanje takvog zahteva za izdržavanje ne predstavlja nepravdu za tuženog prema utvrđenim činjenicama.

Sa svega iznetog je Vrhovni sud preinačio drugostepenu i prvostepenu presudu na temelju iznete primene materijalnog prava, na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je po odredbi člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, tako što je tuženi obavezan da tužilji naknadi troškove postupka po reviziji, prema opredeljenom zahtevu tužilje, primenom važeće advokatske tarife, u iznosu od 27.000,00 dinara. Ostale troškove, prvostepenog i drugostepenog postupka snosi svaka stranka svoje, o čemu je Vrhovni sud odlučio primenom odredbe člana 153. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković