U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca Društva za poljoprivrednu proizvodnju „Mladost“ d.o.o. Botoš, čiji je punomoćnik Mitar Vlahović, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Jelena Lakićević Šili, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 873/24 od 08.07.2024. godine, u sednici održanoj 22.01.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 873/24 od 08.07.2024. godine u delu kojim je preinačena presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P 305/21 od 29.11.2023. godine i odlučeno o troškovima žalbenog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P 305/21 od 29.11.2023. godine, ukinuto je rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Zrenjaninu IIv 525/17 od 27.09.2017. godine kojim je tuženi je, kao izvršni dužnik obavezan da tužiocu kao izvršnom poveriocu na osnovu verodostojnih isprava računa – otpremnica označenih brojevima i datumom izdavanja isplati 1.568.920,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.11.2016. godine do isplate i troškove izvršenja od 36.581,00 dinara, te je tužbeni zahtev u celosti odbijen i tužilac obavezan da tuženom nadoknadi parnične troškove od 441.197,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 873/24 od 08.07.2024. godine, žalba tužioca delimično je usvojena, delimično odbijena i prvostepena presuda preinačena tako što je tuženi obavezan da tužiocu isplati 1.568.920,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.11.2016. godine do isplate i da mu nadoknadi parnične troškove od 530.775,50 dinara, dok je u preostalom pobijanom nepreinačenom delu presuda potvrđena. Tuženi je obavezan da tužiocu nadoknadi troškove žalbenog postupka od 162.289,20 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je prvostepena presuda preinačena, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu članova 403. stav 2. tačka 2. i 404. ZPP.

Revizija je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao presudu u pobijanom delu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revident konkretizovano ne navodi relativno bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene od strane drugostepenog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu zaključenog ugovora o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini površine 92 ha 16 a 75 m2, imao obavezu da vrati zakupodavcu posed zemljišta po skidanju useva ekonomske 2015. godine, najkasnije do isteka ugovora o zakupu 31.10.2015. godine. Tužilac je povredio obaveze iz ovog ugovora tako što nije isplatio ugovorenu zakupninu, niti je vratio posed zemljišta u ugovorenom roku, već je do isteka tog roka, a i nakon toga pripremio celokupnu površinu za setvu i na 28 ha posejao pšenicu. Tuženi je zakupio sporno zemljište za ekonomsku 2016. godinu po zaključenom ugovoru 29.03.2016. godine i stupio u njegov posed. Tužilac je potom tuženom ispostavio račune za izvršeno ulaganje u poljoprivrednu proizvodnju u ukupnom iznosu od 2.600.685,58 dinara, koji je viši od troškova koje bi imao prosečan individualni proizvođač i koji iznose 2.378.698,30 dinara (priprema zemljišta 1.895.950,00 dinara i setva 482.748,30 dinara). Tuženi je tužiocu po ovom osnovu isplatio 732.000,00 dinara. Svi troškovi koje je tužilac imao u zasnivanju poljoprivredne proizvodnje 2016. godine bili su nužni i korisni za tuženog.

Sa polazištem na navedeno utvrđenje prvostepeni sud odluku zasniva na odredbama članova 210. Zakona o obligacionim odnosima i 39. stavova 4. i 5. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, nalazeći da nema osnova za isplatu pošto stranke nisu bile u ugovornom odnosu, tuženi je primio zemljište od strane države, kao zakupodavca u viđenom stanju, pa zahtev za naknadu vrednosti repromaterijala i radnji koje je preduzeo tužilac na poljoprivrednom zemljištu Republike Srbije ne može biti usmeren ka tuženom.

Drugostepeni sud polazi od istih materijalnopravnih odredbi kao merodavnih za sporni odnos, ali nalazi da ih prvostepeni sud nije pravilno primenio. Tužilac je o svom trošku izvršio ulaganja, ona su bila nužna, sve što je uloženo u proizvodnju nužno je i korisno za tuženog, tuženi je ostvario ekonomsku korist od predmetnih radova čiji su se efekti preneli u njegovu imovinu, pa je u obavezi da tužiocu isplati iznos u visini stečenog bez osnova.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je obavezao tuženog da tužiocu nadoknadi vrednost troškova proizvodnje koje nije imao, a koja je prešla u njegovu imovinu nakon skidanja useva sa zakupljenog zemljišta u državnoj svojini.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi. Po odredbi člana 214. tog zakona, kada se vraća ono što je stečeno bez osnova moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata i to ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

U konkretnom slučaju, stranke se nalaze u obligacionopravnom odnosu koji ne potiče iz ugovora, već iz činjenice prelaska imovine tužioca u imovinu tuženog kao posledice zaključenja ugovora sa trećim licem, državom. Tuženi je zaključio ugovor o zakupu državnog zemljišta i stupio u njegov posed u proleće 2016. godine, nakon što je tužilac izvršio nužna ulaganja za poljoprivrednu proizvodnju ekonomske 2015/2016. godine. Činjenica da je tuženi tužiocu u mirnom postupku po osnovu ulaganja u proizvodnju isplatio 732.000,00 dinara, potvrda je njegovog znanja da je tužilac lice koje je imalo izdatke nužne za ostvarenje prinosa od poljoprivrednih kultura. Pošto je tuženi nastavio započetu poljoprivrednu proizvodnju poljoprivredno-ekonomske godine za koju je zakupio državno zemljište i skinuo usev, u obavezi je da tužiocu nadoknadi vrednost ulaganja bez kojih ne bi bilo useva a lično ih nije imao, odnosno imovine tužioca koju je prodajom useva prisvojio.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković