Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA i tužena BB su bivši supružnici, čija je bračna zajednica faktički trajala od 1967. godine do 1994. godine, kada je tužena podnela tužbu radi razvoda braka, a brak parničnih stranaka je razveden pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu poslovni broj P. 5276/98 od 17.08.1998. godine. U braku parničnih stranaka rođeno je dvoje dece, sin GG rođen 1967. godine i ćerka DD rođena 1971. godine. Nakon razvoda od tužene, tužilac je 1998. godine zasnovao sa ĐĐ najpre vanbračnu zajednicu, a 2004. godine i bračnu, iz koje zajednice ima dvoje dece. Za vreme trajanja braka parničnih stranaka tužilac AA je 1990. godine osnovao preduzeće „VV“ za trgovinu, proizvodnju i usluge. Tužilac je sve do 06.07.2000. godine bio jedini osnivač i vlasnik „VV“ D.O.O. Novi Sad, s tim da su i tužena i njihova zajednička deca doprinosili razvoju privrednog društva. Nakon razvoda braka parničnih stranaka, dana 06.07.2000. godine tužilac, tužena, GG i DD su zaključili Ugovor o izmeni akta o usklađivanju društva sa ograničenom odgovornošću. Potpisi na ovom aktu su overeni od strane Opštinskog suda u Novom Sadu pod br. Ov 1-17019/2000 i Ov 117030/2000 dana 06.07.2000. godine. Članom 4. regulisano je da osnivač AA prenosi delove udela u društvu na osnivače GG, DD i BB i to svima udeo od po 25%. Odnosi tužioca i tužene su nakon razvoda braka i prenosa dela udela u privrednom društvu trajno narušeni. Tužilac je smatrao da se njegova bivša supruga, ovde tužena i njihova zajednička deca svojim ponašanjem odnose prema tužiocu i njegovoj supruzi ĐĐ sa grubom neblagodarnošću, iz kog razloga je dana 19.11.2010. godine podneo tužbu protiv tuženih BB, GG i DD, radi opoziva ugovora o poklonu. Tužilac je nakon podnošenja tužbe, dana 19.10.2011. godine u odnosu na DD povukao tužbu, jer je DD sačinila pisanu izjavu kojom je vratila svoj udeo od 25% DOO „VV“ tužiocu. U odnosu na sina GG pravnosnažno je opozvan poklon iz odredbe člana 4. Ugovora o izmeni akta o usklađivanju DOO „VV“ Novi Sad. U istoj parnici, pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev istog tužioca protiv BB za opoziv poklona učinjenog po odredbi člana 4. ugovora o izmeni akta o usklađivanju DOO „VV“ Novi Sad od 06.07.2000.godine, zbog neblagovremenosti tužbe u odnosu na radnje za koje je tužilac ukazivao da su predstavljale grubu neblagodarnost, učinjene u periodu do početka 2007. godine. Među parničnim strankama su vođeni i drugi sudski postupci, a i danas se vode postupci, kako po tužbi tužene, tako i po tužbi tužioca u svojstvu fizičkih lica, kao i sporovi u kojima je jedna od stranaka DOO „VV“. Takođe, vođeni su i krivični postupci po prijavi tužioca u odnosu na tuženu i obrnuto. Izuzev pisane korenspondencije koju vode u navedenim postupcima, parnične stranke ne komuniciraju na drugi način.

Prvostepeni sud je cenio postupanje tužene prema tužiocu na taj način što je izvršio uvid u podneske koje je tužena podnosila u parnicama koje su vođene (ili se još uvek vode) između parničnih stranaka, pa je uzimajući u obzir životne prilike stranaka i njihov odnos nakon razvoda braka, zaključio da nema grube neblagodarnosti na strani tužene koja bi bila osnov za opoziv poklona u smislu paragrafa 567. Srpskog građanskog zakonika. Naime, i prvostepeni i drugostepeni sud su jedinstveni u oceni da su poslebračni odnosi stranaka konfliktni, ali ne i neuobičajeni, jer nije retko da se bivši supružnici međusobno omalovažavaju, iznoseći pogrdne izraze i priče jedno o drugom, te u takvom kontekstu ne bi postojao uslov za opoziv ugovora o poklonu koji je među njima učinjen. Obraćanja državnim organima od strane tužene upravljena na ostvarivanje prava, ne mogu se kvalifikovati kao čin neblagodarnosti, jer svako ima ustavno pravo da zahteva zaštitu svojih prava i to mu se pravo ne može uskratiti, kao ni pravo na pristup sudu i drugim nadležnim organima. Takođe, nastojanja tužene da pridobije naklonost unuke predstavljanjem sebe kao žrtve u bračnom životu sa tužiocem i potom ekonomskog kraha koji je proizišao po članove porodice, prema oceni nižestepenih sudova predstavlja pokušaj tužene da zadrži bliskost sa unukom, u situaciji njenog ekonomskog vezivanja za tužioca, radom u porodičnoj firmi. Nižestepeni sudovi dalje obrazlažu da su razlozi za opoziv poklona sagledani iz životnih prilika i odnosa stranaka u poslednje tri godine pre podnošenja tužbe, imajući u vidu da je u smislu odredbe člana 937. Srpskog građanskog zakonika prekluzivni rok za opoziv poklona tri godine od kada je neblagodarnost učinjena.

Revident osporava materijalnopravne zaključke nižestepenih sudova. Istrajava u tvrdnji da je radnjama tužene učinjena gruba neblagodarnost zbog izrečenih inkriminacija, omalovažavanja tužiočeve ličnosti i povrede njegove časti i ugleda, te da nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili relevantne odredbe Srpskog građanskog zakonika.

Revizija nije osnovana.

Nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo. Predmet spora je zahtev tužioca za opoziv ugovora o poklonu koji je između stranaka zaključen 6.7.2000. godine, putem odredbe čl. 4 Ugovora o izmeni akta o usklađivanju DOO „VV“ Novi Sad, kojim je tužilac preneo na svoju bivšu suprugu, ovde tuženu udeo od 25% porodičnog preduzeća, zbog neblagodarnosti tužene kao poklonoprimca.

Ugovor o poklonu nije regulisan normama našeg pozitivnog zakonodavstva, pa su nižestepeni sudovi pravilno pošli od primene pravila imovinskog prava iz paragrafa 561. do 568. i 937. Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine, shodno Zakonu o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list FNRJ“ broj 84/46), kao i pozitivnopravnih pravila opšteg ugovornog prava. Uslovi za opoziv poklona propisani su paragrafom 567. Srpskog građanskog zakonika prema kom se poklon može opozvati zbog grube nezahvalnosti poklonoprimca ako poklonoprimac nanese povredu životu, telu ili časti poklonodavca ili narušavajući njegovu slobodu i imanje. Da li je došlo do grube neblagodarnosti ili nezahvalnosti poklonoprimca ceniće sud u svakom pojedinačnom slučaju, ali će se smatrati da su ostvareni uslovi za opoziv ukoliko poklonoprimac sa umišljajem nanese povredu životu, telu, časti, slobodi ili imovini poklonodavca, naročito ukoliko time čini i obeležje nekog krivičnog dela. Neblagodarnost ili iskazana nezahvalnost se utvrđuje upoređivanjem ponašanja poklonoprimca prema poklonodavcu sa standardima i shvatanjima društvene sredine u kojima se oni nalaze. Dakle, važno je napomenuti da neće svaka neblagodarnost ili nezahvalnost koja potiče od strane poklonoprimca prema poklonodavcu predstavljati razlog za opoziv ugovora o poklonu.

U konkretnom slučaju, zbog nedostatka bilo kakve neposredne komunikacije između tužioca i tužene, nižestepeni sudovi su postojanje razloga za opoziv poklona utvrđivali na osnovu komentara i vrednosnih sudova koje je tužena iskazivala u podnescima upućenih sudovima (i državnim organima) pred kojima su se vodili postupci između stranaka po različitim zahtevima i procesnim ulogama, i pravilno utvrdili da se radi o poremećenim, konfliktnim odnosima između bivših supružnika, te da ponašanje tužene nije takvo da se može okarakterisati kao gruba neblagodarnost prema poklonodavcu, ovde tužiocu. Tužena jeste u svojim obraćanjima sudu i državnim organima, tužioca označavala kao lice sumnjive, kriminalne prošlosti koje je odgovorno za razvod braka i rasipanje zajednički stečene imovine, što je prvostepeni sud sve iscrpno analizirao i cenio u svakom od podnesaka koji je smatrao relevantnim za donošenje odluke, pa se u ovom delu neće ponavljati konkretne izjave. Pravilno u tom vrednovanju izrečenih stavova nižestepeni sudovi zaključuju da se radi o razmiricama koje su svojstvene poremećenim odnosima bivših supružnika, koje karakteriše međusobno optuživanje i omalovažavanje, što nema težinu grube neblagodarnosti. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su tužilac i tužena generalno u lošim odnosima, pa se stoga u takvoj atmosferi ne može svaka izrečena osuda ili inkriminacija smatrati grubom neblagodarnošću kako to smatra tužilac. Gruba neblagodarnost je krajnje izraženi oblik nepoštovanja, nezahvalnosti i netrpeljivosti koji se manifestuje povredom konkretnog ličnog dobra poklonodavca, pa iz tog razloga verbalne optužbe i diskreditacije izrečene u postupcima u kojima i tužena ima lični interes za uspeh u sporu, ne mogu predstavljati razlog za opoziv poklona. Radi se dakle, o faktičkom pitanju, a subjektivni doživljaj tužioca i njegov emocionalni odgovor na konstatacije tužene iz podnesaka upućenih sudovima, nisu od presudnog značaja za ocenu ispunjenosti razloga za opoziv ugovora o poklonu.

Takođe, tužilac u reviziji ukazuje da se momenat neblagodarnosti nije mogao posmatrati mimo prethodnog ponašanja tužene, samo u prethodne 3 godine od tužbe, te da sudovi nisu uzeli u razmatranje ranije uvredljive iskaze i postupke tužene. U ovom delu, nižestepeni sudovi su jasno obrazložili da se zbog postojanje roka za podnošenja tužbe od tri godine iz paragrafa 937. Srpskog građanskog zakonika, uzimaju u obzir razlozi za opoziv poklona samo u poslednje tri godine pre podnošenja tužbe. Iako nižestepeni sudovi govore o zastarnom roku, rok za opoziv ugovora o poklonu, sadržan u paragrafu 937. Srpskog građanskog zakonika, nije rok zastarelosti, već je po svojoj pravnoj prirodi i suštini prekluzivni rok za podnošenje tužbe, koji se računa od momenta kada nastupe okolnosti koje je zakonodavac propisao kao razloge od značaja za opoziv poklona. U konkretnom slučaju, zbog činjenične tvrdnje tužioca da se radi o kontinuiranom vređanju i omalovažavanju ličnosti tužioca, pravilno je uzet u obzir samo činjenični sklop, koji prema tvrdnjama tužioca obrazuje razlog za opoziv poklona, nastao tri godine pre podnošenja tužbe, jer bi se u suprotno postavilo pitanje proteka prekluzivnog roka za podnošenje tužbe u smislu paragrafa 937. stav 2. Srpskog građanskog zakonika, pa stoga nisu osnovani revizijski navodi tužioca u tom delu.

Iz navedenih razloga, i Vrhovni sud je stanovišta da u konkretnom slučaju tužilac nije dokazao da su ispunjeni uslovi za opoziv poklona usled grube neblagodarnosti tužene, pa je stoga pravilna odluka kojom su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković