Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4806/2021 od 04.11.2021. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 282/20 od 08.07.2021. godine tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za isplatu razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade i isplatu razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka za zaradu prema Zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine, i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23 – u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene na poslovima i radnim zadacima ..., saglasno rešenjima od 30.04.2008. godine i 26.03.2019. godine, kojima je tužilji određen koeficijent zarade od 8,85, uvećan po osnovu složenosti i odgovornosti poslova za dodatni koeficijent u visini od 1,20, što ukupno iznosi 10,05. Tako uvećana zarada po osnovu radnog angažovanja zaposlenih na KiM uvećana je za 50% na osnovu Zaključka Vlade RS 05 br. 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko- finansijske struke utvrđena je tražena razlika zarade, i to prema prvoj varijanti u visini razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade za sporni period koja iznosi 47.966,48 dinara, te tražena razlika manje isplaćenog „kosovskog dodatka“ koji iznosi 22.112,28 dinara. Prema drugoj varijanti, zarada koju je tužilja primila sa „kosovskim dodatkom“ u spornom periodu veća je od minimalne zarade sa minulim radom za ukupan iznos od 357.071,60 dinara. Prema drugoj varijanti, prikazani obračun razlike zarade koju je tužilja primila sa minulim radom i uvećanjem od 50% na ime „kosovskog dodatka“ u odnosu na minimalnu zaradu potvrđuje negativnu razliku, odnosno da je zarada koju je tužilja primila veća u odnosu na minimalnu zaradu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je tužena kao poslodavac tužilji u spornom periodu isplaćivala zaradu u manjem iznosu u odnosu na pripadajuću u visini minimalne zarade, a bez uvećanja za “kosovski dodatak“ od 50% na mesečnom nivou, što za posledicu ima osnovanost tužbenog zahteva.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav stav prvostepenog suda, smatrajući da je isplaćena zarada tužilji pravilno obračunata uz uvećanje od 50% mesečno, jer je sa tzv. „kosovskim dodatkom“ realizovana u većem iznosu od minimalne zarade. Stoga smatra da tužilja neosnovano potražuje utuženu razliku, pa je odbila njen tužbeni zahtev.

Vrhovni sud ne prihvata stanovište drugostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužilja na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 113/17 i 86/19) ima pravo na isplatu minimalne zarade. Osim toga, tužilji u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonom o budžetu pripada i pravo na uvećanje pripadajuće zarade u visini od 50% mesečno na ime tzv. „kosovskog dodatka“. Prema nalazu veštaka, tužilji je obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno. Takav obračun nije pravilan. Tužilja je imala pravo na isplatu plate u visini minimalne zarade i uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužilji sa tzv. „kosovskim dodatkom“ u spornom periodu je veća od minimalne zarade, ali je manja od iznosa koji se dobija obračunom plate u visini minimalne zarade uz uvećanje za 50% mesečno. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilja ima pravo na utuženu razliku zarade.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Kako je preinačena drugostepena presuda i odbijena žalba tužene, to je potvrđena i odluka o troškovima postupka iz prvostepene presude, a odbijen zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153, 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji obuhvataju troškove na ime: sastava revizije 18.000,00 dinara, kao i na ime sudskih taksi za reviziju 9.406,00 dinara i revizijsku odluku 14.109,00 dinara.

Tuženoj ne pripadaju troškovi opredeljeni u odgovoru na reviziju zato što ti troškovi nisu bili potrebni radni vođenja parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio o troškovima postupka kao u stavovima drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković