Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4877/23 od 13.12.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova njenog sastava.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse. Naime, u konkretnom slučaju predmet spora je zahtev za naknadu štete zbog neosnovano obustavljene isplate zarade tužiocu od strane tužene, bez prethodnog prestanka radnog odnosa, pa Vrhovni sud nalazi da je zbog brojnosti i protivrečnih odluka u pogledu ovog spornog pitanja potrebno ujednačiti sudsku praksu. Iz tog razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom, člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene u MUP-u Republike Srbije od februara 2009. godine, ali primerke tog rešenja nikada nije dobio iz bezbednosnih razloga. Tom prilikom nije predao radnu knjižicu, jer to od njega nije traženo i sve vreme je radio, i u MUP-u i u Kosovskoj policiji (KP), od kojih je takođe sve vreme primao platu. U početku je od MUP-a zaradu primao na ruke u Kraljevu, a kasnije preko računa „Komercijalne banke“, a od kosovske policije primao preko tekućeg računa „Raiffeisen banke“. U MUP-u je radio do 31.05.2013. godine obavljajući poslove policajca, ali nije dobio rešenje o prestanku radnog odnosa kod tužene, a zdravstvena knjižica mu je istekla 31.12.2013. godine i nije produžena, iako je to tražio. Nosio je uniformu kosovske policije, kao i naoružanje i obeležje iste, a nije imao obeležje, niti naoružanje MUP-a Republike Srbije. Radno mesto mu je bilo u Policijskoj stanici Mitrovica-Sever. Nije dobio upozorenje o otkazu ugovora o radu u vezi rada u kosovskoj policiji, niti je dobio upozorenje da ne može da prima dve plate. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke Biljane Jovanović od 30.03.2023. godine, utvrđeni su iznosi neisplaćene zarade i naknade za doprinose PIO koja tužiocu u utuženom periodu 01.06.2019. godine do 31.01.2022. godine nije isplaćena.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom materijalnog prava iz člana 210. st. 4.i 5. Zakona o policiji, člana 164. Zakona o radu i člana 231. ZPP utvrdili da je tužilac u spornom periodu bio radno angažovan kod tužene i da je obavljao faktički rad, a nije ostvario zaradu koju bi prema redovnom toku stvari ostvario, odnosno da mu tužena nije isplaćivala platu, niti mu je dostavila rešenje o njegovom radno-pravnom statusu, niti bilo kakvu odluku o obustavi isplate plate. Sledom toga su zaključili da tužiocu pripada tražena naknada štete na osnovu člana 172. ZOO zbog neisplaćene zarade i neisplaćene naknade u utuženom periodu.

Po nalaženju Vrhovnog suda, ovakvo stanovište nižestepenih sudova se ne može prihvatiti kao pravilno.

Odredbom člana 41. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05 ... 95/18 - autentično tumačenje) je propisano da zaposleni koji radi sa nepunim radnim vremenom kod jednog poslodavca može za ostatak radnog vremena da zasnuje radni odnos kod drugog poslodavca i da na taj način ostvari puno radno vreme.

Po nalaženju Vrhovnog suda, radni odnos ne može da se zasnuje kod dva poslodavca van slučajeva propisanih članom 41. Zakona o radu. Tužilac svoj zahtev zasniva na navodima da je nastavio da obavljali rad za tuženu u utuženom periodu i nakon što je odjavljen sa osiguranja po osnovu radnog odnosa kod tužene 31.05.2013. godine, s obzirom na to da je utvrđeno činjenično stanje suprotno priloženim pismenim dokazima (odjava sa osiguranja). Pri tom, to što tužena nije donela posebno rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu, nije od značaja u kontekstu činjenice da je 31.05. 2013. godine tužena obustavila isplatu plate, od kada tužiocu nisu više uplaćivani doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje (što je obaveza svakog poslodavca), a od kada je tužilac svakako saznao za povredu svog prava.

U ponovljenom postupku, prvostepeni sud će upotpuniti činjenično stanje detaljnijim saslušanjem tužioca i eventualno nekog od pretpostavljenih tužioca i pouzano utvrditi kakve je to poslove konkretno tužilac obavljao kod tužene i od koga je dobijao radne naloge počev od juna meseca 2013. godine, imajući u vidu da je prethodno odjavljen sa osiguranja i da li je pre podnošenja tužbe u ovoj parnici zahtevao zaštitu svog radnog statusa i potom pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.

Imajući u vidu da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, nije bilo uslova za preinačenje pobijane odluke, zbog čega je Vrhovni sud primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, u smislu odredbe člana 163. stav 4. u vezi odredbe člana 165. stav 3. ZPP.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili potrebni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković