U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., Opština Paraćin, čiji je punomoćnik Vladimir Petrović, advokat iz ..., protiv tuženog JKP „Paraćin“ iz Paraćina, čiji je punomoćnik Zoran Nikolić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1752/22 od 07.02.2023. godine, u sednici održanoj 19.06.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1752/22 od 07.02.2023. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu revizijskih troškova.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Paraćinu P1 455/20 od 20.09.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i poništeno rešenje tuženog od 30.11.2018. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i radni odnos prestao 30.11.2018. godine. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 160.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1752/22 od 07.02.2023. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi rešenje tuženog od 30.11.2018. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i radni odnos prestao 30.11.2018. godine, da se utvrdi da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog, da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i obavezan je tužilac da na ime troškova parničnog postupka tuženom isplati 81.000,00 dinara.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 10/23) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 01.10.2013. godine do 30.11.2018. godine sa tuženim zaključio više ugovora o radu na određeno vreme i jedan ugovor o delu za period od 16.12.2017. do 15.01.2018. godine za obavljanje poslova ... . Rešenjem tuženog od 30.11.2018. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu i radni odnos mu je prestao istog dana zbog isteka roka na koji je zasnovan radni odnos na određeno vreme. Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac u periodu od 01.10.2013. do 30.11.2018. godine radio kod tuženog po osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme, obavljao istovrsne poslove u kontinuitetu, da između zaključenih ugovora nije imao prekid u radu, te da su se iz ovih razloga stekli uslovi za primenu člana 37. Zakona o radu, odnosno da je tužilac stekao status zaposlenog lica na neodređeno vreme, zbog čega je poništio osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa kao nezakonito.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev iz razloga što je u označenom periodu na snazi bio Zakon o budžetskom sistemu, kojim je propisana isključiva zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, a koji je lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu kojim se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa.

Po oceni Vrhovnog suda, a suprotno navodima revizije, pobijana presuda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu, propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja za vreme trajanja tih potreba. Stavom dva istog člana, predviđeno je da poslodavac može zaključiti jedan, ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji, sa prekidima, ili bez prekida, ne može biti duži od 24 meseca. Stavom šest navedenog člana 37, predviđeno je da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona, ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

Odredbom člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“ broj 108/13...72/19), propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Članom 105. istog zakona, propisano je da ako su odredbe drugih zakona odnosno propisa, u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Po oceni Vrhovnog suda, a suprotno revizijskim navodima, norme Zakona o budžetskom sistemu su lex specialis i derogiraju norme Zakona o radu (u konkretnom slučaju odredbu člana 37.), što proizlazi i iz člana 105. Zakona o budžetskom sistemu. Dakle, nema mesta primeni odredbe člana 37. Zakona o radu, na koji se prvostepeni sud pozvao u prilog osnovanosti tužbenog zahteva, jer se njenoj primeni suprotstavlja odredba člana 27e stav 34. u vezi sa članom 105. Zakona o budžetskom sistemu. Propisima kojima se ograničava broj zaposlenih na neodređeno vreme imperativnog su karaktera. Polazeći od toga i u konkretnom slučaju se imaju primeniti odredbe Zakona o budžetskom sistemu, pa kako je istim bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima (uz saglasnost nadležnog organa Vlade), to je pravilno pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev tužioca, jer nije moglo doći do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme u smislu člana 37. Zakona o radu. Sa tim u vezi su neosnovani navodi revizije da se tužilac ne može smatrati „novim licem“ s obzirom da traži utvrđivanje već postojećeg radnog odnosa samo sa određenog na neodređeno vreme. Sledom navedenog, zakonita je odluka tuženog od 30.11.2018. godine kojom je samo konstatovano da je tužiocu prestao radni odnos zbog isteka roka na koji je zasnovan, jer isto ima samo deklaratorni karakter.

Kako je neosnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, to je odbijen i zahtev tužioca za vraćanje na rad, s obzirom na akcesorni karakter tog zahteva.

S obzirom na izloženo, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Odbijen je zahtev tužioca za naknadu revizijskih troškova imajući u vidu da po reviziji nije uspeo, a u smislu člana 153. u vezi člana 165. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković