Revizija je dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011… 10/2023, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, na koje se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku i na osnovu sprovedene rasprave i dopunjenog dokaznog postupka pred drugostepenim sudom, tužilac je od preduzeća „MDS“ doo kupio tavanski prostor na kat. parceli .. KO ... u ulici ... broj .., koji je trebalo preurediti u stambeni prostor izvođenjem određenih građevinskih radova, što je bio jedan od značajnih projekata tužioca i svedoka VV u kome je tužilac učestvovao finsiranjem (kupovinom) objekta, a svedok VV izvođenjem građevinskih radova. Svedok VV je sa tuženom i njenim suprugom GG u kumovskim odnosima, zbog čega im je preporučio da kupe nepokretnost, stan u tom tavanskom prostoru. Svedok VV, tužena i njen suprug GG su vodili pregovore u pogledu visine kupoprodajne cene, svedok im je pokazao stan, sačinio predugovor i ugovor o kupoprodaji. Tužilac i svedok GG, suprug tužene, su dana 04.08.2009. godine zaključili Predugovor o kupoprodaji nepokretnosti, stana površine 54m2, označenog pogrešnim brojem .., koji se nalazi u tavanskom prostoru u objektu na kat. parceli .. KO ... . Predugovorom je predviđeno da suprug tužene, kao kupac, navedenu nepokretnost kupuje od prodavca po ceni od 30.000 evra i da u posed kupljene nepokretnosti stupa nakon isplate kupoprodajne cene u celosti. Predugovor je potpisan od ugovornih strana u kancelariji i u pristustvu svedoka VV, kojom prilikom je na ime dela kupoprodajne cene isplaćen iznos od 6.000 evra koji je predat VV. Nakon zaključenja predugovora, na završetku unutrašnjeg uređenja stana, od strane tužene i njenog supruga isplaćen je preostali iznos kupoprodajne cene svedoku VV i to tako što je nakon mesec dana od zaključenja predugovora isplaćeno 17.000 evra, a nakon toga još 6.000 evra, a preostalih 1.000 evra kupoprodajne cene, zbog naknadnog dogovora o plaćanju troškova, tužiocu je lično predato od strane svedoka VV, u tri navrata-iznos od 250, 350 i 400 evra.

Po izvršenim isplatama, tužilac je u svojstvu prodavca sa tuženom u svojstvu kupca zaključio Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, po ceni od 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i ugovoreno je da u posed kupljene nepokretnosti kupac stana stupa isplatom kupoprodajne cene. Ugovoreno je takođe, da prodavac daje saglasnost i dozvoljava da se kupac može uknjižiti bez njegove saglasnosti i odobrenja kao vlasnik nepokretnosti. Ugovor je potpisan od strane prodavca, ovde tužioca i od strane kupca, ovde tužene i overen kod Osnovnog suda u Požarevcu pod Ov br. 14841/10 dana 30.07.2010. godine. Nakon zaključenja ugovora, tuženoj i njenom suprugu svedok VV je predao ključeve stana i tužena je ušla u posed nepokretnosti, u kojoj je živela sa članovima svoje porodice. Sve račune za pružene komunalne usluge glase na ime tužene i plaća ih od 2010. godine.

Tužiocu je izvršena isplata iznosa od još 1.400 evra na ime troškova legalizacije stana. Tužilac je dao pisanu izjavu overenu pred Osnovnim sudom u Požarevcu Ov I br. 2134/2014 od 07.02.2014. godine da je broj stana koji je predmet ugovora o prodaji – .. (a ne broj .., kako je navedeno u ugovoru), da je stan površine 54m2 i da se nalazi u tavanskom prostoru objekta na kat. parceli .. KO ..., u ulici ... broj .., izgrađenog po građevinskoj dozvoli broj 04351-408 od 30.09.2003. godine i dopunskom rešenju broj 04-351-305/04 od 09.06.2004. godine, čime je izvršena ispravka pogrešno označenog broja stana koji je bio predmet kupoprodaje.

O izvršenim isplatama kupoprodajne cene između stranaka nisu sačinjavane priznanice, kao ni između tužioca i svedoka VV. Tužilac je 22.11.2017. godine tuženoj dostavio opomenu pred utuženje, kojom je poziva da isplati kupoprodajnu cenu od 30.000 evra, navodeći da do tog trenutka ništa od kupoprodajne cene nije isplaćeno, nakon čega je dostavio 23.12.2019. godine izjavu o raskidu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, navodeći da u naknadno ostavljenom roku od 8 dana tužena nije isplatila kupoprodajnu cenu, zbog čega se ugovor raskida. Tužbu sudu je podneo 26.03.2020. godine. Među strankama je sporno da li je tužiocu isplaćena kupoprodajna cena po ugovoru o kupoprodaji od 30.07.2010. godine i na koji način, kao i da li je svedok VV bio ovlašćen da primi ispunjenje obaveze - isplatu kupoprodajne cene.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima, i ocenio da ni primarni tužbeni zahtev za raskid ugovora o kupoprodaji nepokretnosti i utvrđenje da je tužilac vlasnik nepokretnosti koja je predmet ugovora, ni eventualni zahtev za isplatu kupoporodajne cene nije osnovan.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP, jer je drugostepeni sud čitanjem dokaza izvedenim pred prvostepenim sudom i neposrednim izvođenjem dokaza na raspravi održanoj pred tim sudom, upotpunio utvrđenje o činjeničnom stanju i uz obrazloženu ocenu svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka utvrdio sve bitne činjenice za pravilnu primenu materijalnog prava i odluku o izjavljenoj žalbi odnosno o tužbenom zahtevu.

Neosnovano se navodima revizije osporava i pravilna primena materijalnog prava.

Ocenom izvedenih dokaza drugostepeni sud je utvrdio da je između tužioca i svedoka VV postojao poslovni odnos, ali i odnos poverenja utoliko što je svedok VV najpre doveo u vezu tužioca, tuženu i njenog supruga u vezi kupoprodaje spornog stana, a potom ne samo što im je pokazao stan, već i vodio pregovore u pogledu visine kupoprodajne cene, sačinio tekst predugovora i ugovora o kupoprodaji, koje su stranke potpisale u kancelariji svedoka i u ime i za račun tužioca od tužene i njenog supruga po zaključenju predugovora primio veći deo iznosa kupoprodajne cene stana (29.000 evra), dok je 1.000 evra suprug tužene predao lično tužiocu, nakon čega su stranke 2010. godine zaključile ugovor o kupoprodaji stana i tužena ušla u posed stana.

Imajući u vidu sadržinu ugovora o kupoprodaji prema kom kupac stupa u posed stana po isplati kupoprodajne cene, da je tužilac 2014. godine, nakon četiri godine od zaključenja ugovora o kupoprodaji stana i uvođenja tužene u posed stana, pisanom izjavom overenom pred sudom izvršio ispravku ugovora o kupoprodaji u pogledu pogrešno označenog broja stana koji je bio predmet kupoprodaje, te da je tek 2017. godine, nakon prestanka poslovne saradnje sa svedokom VV, poslao tuženoj opomenu pred utuženje sa zahtevom za islatu kupoprodajne cene stana, po oceni Vrhovnog suda se navodima revizije ne dovodi u sumnju zaključak drugostepenog suda da je tužilac ovlastio svedoka VV da u njegovo ime i za njegov račun od tužene primi isplatu kupoprodajne cene stana, odnosno da se sa time saglasio i time koristio u smislu člana 305. ZOO i da je tužena kao savesna ugovorna strana svoju obavezu iz ugovora u potpunosti ispunila u skladu sa članom 295. istog Zakona. Tužilac je kao punoletna, poslovno sposobna osoba sa tuženom zaključio ugovor o kupoprodaji stana, samim tim je morao da se upozna sa sadržinom teksta ugovora i da pre njegovog potpisivanja sa drugom ugovornom stranom razjasni sve eventualne nejasnoće oko bitnih elemenata ugovora, zbog čega se ne može prihvatiti tvrdnja tužioca da je stvarni dogovor stranaka bio da se kupoprodajna cena isplati nakon legalizacije stana, a ne pre stupanja u posed, kako je predviđeno ugovorom. Ponašanje stranaka u vremenskom periodu od sedam godina nakon zaključenja ugovora, u kom tužena nesmetano koristi stan, a tužilac ne traži isplatu cene stana, navodi na pravilan zaključak drugostepenog suda da je cena stana u celosti isplaćena, tako što je veći njen deo isplaćen svedoku VV, a po osnovu takvog dogovora sa tužiocem, zbog čega nema uslova da se udovolji postavljenim tužbenim zahtevima u ovoj pravnoj stvari. U situaciji kakva je u konkretnom slučaju, tužiocu eventualno stoji na raspolaganju, u posebnoj parnici, obligacionopravni zahtev usmeren prema svedoku VV kome je tužena isplatila kupoprodajnu cenu stana.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude. Odluka o tužbenom zahtevu je doneta pravilnom primenom materijalnog prava, za koju su dati dovoljni i jasni razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković