Tužilja je podnela odgovor na reviziju tužene, bez zahteva za naknadu troškova njegovog sastava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužene dozvoljena, ali da nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i sada pokojni VV su bili u braku od 1962. godine, koji je prestao njegovom smrću ...2016. godine. Tuženu su upoznali u vreme kada je bila zakupac stana tužiljinog brata (koji je bio u inostranstvu) i bili su u kontaktu sa njom prilikom preuzimanja zakupnine. Njihovi kontakti su vremenom prerasli u odnos međusobnog poverenja i zbližavanja, pa su počeli da se posećuju i bili su u stalnom telefonskom kontatku. Tužilja i njen suprug su zbog dobrih prijateljskih odnosa odlučili da predlože tuženoj zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju, što je tužena prihvatila. Nakon što im je predočila da ona nema finansijskih mogućnosti da im pruža novčanu pomoć, a tužilja i njen suprug su se izjasnili da tako nešto ni ne očekuju od nje, već da im je potrebna pomoć u kući i u vezi sa njihovim zdravstvenim problemima, pošto su kod tužiljinog supruga 2010. godine počeli da se ispoljavaju simptomi Alchajmerove bolesti, odlučili su da zajedno zaključe ugovor o doživotnom izdržavanju. Predmetni ugovor je zaključen 12.03.2010. godine i overen je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu 18.02.2011. godine pod brojem R3 4216/10. U članu 1. ugovora konstatovano je da je jednosoban stan broj .. površine 52m2 u potkrovlju stambene zgrade u ulici ... broj .. u ... zajednička imovina primalaca izdržavanja i da će posle njihove smrti pravo svojine na navedenom stanu preći na davaoca izdržavanja. Članom 2. ugovora, ugovorne strane su predvidele da su obaveze davaoca izdržavanja da se brine o primaocima izdržavanja do kraja života na način što će im obezbediti hranu, odeću, obuću, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, snositi troškove lečenja i davanja za svakodnevne potrebe, a posebno da će primaoce izdržavanja posle njihove smrti pristojno sahraniti, izdati podušja po mesečnim običajima i podići im nadgrobne spomenike. Ugovoreno je da će davalac izdržavanja pravo svojine na predmetnom stanu steći u momentu smrti primalaca izdržavanja i da se po njihovoj smrti može upisati kao isključivi vlasnik u zemljišnim i drugim javnim knjigama (član 3.). U vreme zaključenja navedenog ugovora, kao ni u narednom periodu tužilja i njen suprug nisu imali ozbiljnijih zdravstvenih problema. Bili su pokretni, izdražavali su se od penzija koje su primali i od ušteđevine, a od tužene nisu tražili novac, sve u skladu sa njihovim prethodnim dogovorom. Tužena ih je redovno obilazila i pozivala telefonom, donosila im je namirnice koje oni zatraže, po njihovom nalogu je vršila plaćanje računa novcem koji su oni davali, nikada nije odbila da dođe i uvek se odazivala njihovim pozivima. Kada se zdravstveno stanje tužiljinog supruga pogoršalo usled Alchajmerove bolesti i kada je bila potrebna njegova operacija, tužena je preko svojih kontakata obezbedila da sada pok. VV bude operisan u Institutu za kardiovakularne bolesti „Dedinje“ u decembru, iako bi po redovnom toku stvari na takvu intervenciju čekao još nekoliko meseci. U međuvremenu, do operacije, tužena je organizovala sve potrebne preglede tužiljinog supruga i vodila ga u svaku zdravstvenu ustanovu u kojoj je trebao da bude pregledan. Kada je VV postao nepokretan, tužena je redovno menjala posteljinu i održavala higijenu, ali ga nije kupala i presvlačila, već su za takve potrebe po zajedničkom dogovoru angažovali kolegu tužene. Tužena je odlazila kod njih jednom do dva puta nedeljno i zadržavala se po četiri sata, za koje vreme je održavala higijenu u stanu. Tužena je deo svog godišnjeg odmora provodila u Beogradu, a deo kod majke u ..., ali je uvek u svom odsustvu ostavljala tužilji i njenom suprugu broj telefona od svoje drugarice laboranta u KBC „Bežanijska kosa“ (koja je bila i svedok u ugovoru) kako bi mogli da je pozovu u slučaju bilo kakve potrebe. Kada su se povećali troškovi lečenja pok. VV, tužena se angažovala da tužilja i njen suprug ostvare pravo na tuđu negu i pomoć za koju su pre toga četiri puta bili odbijeni. Kada su se i kod tužilje javile zdravstvene tegobe tužena je preko svojih kolega organizovala da tužilja prekoredno obavi sve preglede i analize radi dobijanja adekvatne terapije, bez zakazivanja i čekanja u redovima, tako da su tužilju u periodu od aprila 2014. godine do juna 2015. godine pregledali lekari različitih specijalnosti. Tada bi tužilju do klinike, nakon što tužena zakaže pregled, dovozio sused, a tužena je zatim vodila po lekarima. Specijalista neuropsihijatrije je u nalazu od 05.06.2015. godine konstatovao da se tužilja žali na pojačanu nervozu, da je preostljiva i emocionalno kolebljiva zbog zdravstvenog stanja supruga. Kada se zdravstveno stanje sada pok. VV pogoršalo bila je neophodna još jedna hospitalizacija i on je tada uz angažovanje tužene smešten na odeljenje neurologije KBC „Zemun“. Nakon njegovog otpuštanja iz bolnice, tužilja je izrazila zabrinutost u pogledu njegove nege zbog čega joj je tužena predložila da se raspitaju za smeštaj u državnoj ustanovi za gerijatriju, što bi ona organizovala. Tužena je smeštaj tužiljinog supruga u starački dom spomenula samo kao mogućnost radi tužiljinog psihičkog i fizičkog odmora. Tužena je dolazila i nakon izlaska tužiljinog supruga iz bolnice, a poslednji put je bila kod njih 20.10.2016. godine kada joj je tužilja saopštila da više ne dolazi. Tuženoj je sledećeg dana 21.10.2016. godine iznenada preminula majka, o čemu je obavestila tužilju i ostavila joj je broj telefona koleginice koju su primaoci izdržavanja po preporuci tužene i ranije angažovali radi pomoći. Zbog majčine smrti tužena je provela sedam dana u ... i za to vreme se telefon čula sa tužiljom, sve do 28.10.2016. godine kada su poslednji put razgovarale. Tom prilikom tužilja je pozvala tuženu i vređala ju je jer je iz katastra nepokretnosti dobila obaveštenje da je tužena izvršila zabeležbu postojanja ugovora o doživotnom izdržavanju. Tužilja nije obavestila tuženu da je njen suprug preminuo i da je sahranjen, već je ona to saznala na drugi način, tako da je sahrana pok. VV bila jedina ugovorna obaveza koju tužena nije ispunila prema njemu, dok posle toga nije nastavila sa pružanjem ugovorenih obaveza izdržavanja u odnosu na tužilju koja to više nije želela.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za raskid spornog ugovora o doživotnom izdržavanju smatrajući da nisu ispunjeni uslovi za njegov raskid prema članu 201. stav 1. Zakona o nasleđivanju jer ne postoje trajno poremećeni odnosi ugovarača na način i do mere nepodnošljivosti koja se zahteva za raskid ugovora, a ni prema članu 124. Zakona o obligacionim odnosima jer nema neispunjenja preuzetih obaveza od strane tužene kao davaoca izdržavanja. Prema stanovištu tog suda, tužena je u potpunosti ispunjavala svoje ugovorne obaveze prema primaocima izdržavanja sve do momenta kada je u tome počela da je sprečava tužilja koja joj je bez opravdanog razloga zabranila da dolazi, na koji način ju je onemogućila u daljem izvršavanju obaveza. Jedina ugovorena obaveza koju tužena nije izvršila je bila organizovanje sahrane pok. VV iz razloga što o njegovoj smrti nije bila obaveštena od strane tužilje. U pogledu poremećenih odnosa kao uslova za raskid ugovora, ovaj sud je zaključio da odnosi ugovarača nisu poremećeni do mere nepodnošljivosti, već da tužilja bez konkretnih, ozbiljnih i opravdanih razloga ne želi da prima izdržavanje i da ostane pri ugovoru. Stanovište ovog suda je da se ne može prinudno održati na snazi ugovor o doživotnom izdržavanju i naterati primalac izdržavanja na nastavak primanja ispunjenja obaveza od strane davaoca izdržavanja, ali je ocenio da zbog tužiljinog neopravdanog neprihvatanja primanja izdržavanja tužena ne treba da snosi posledice u smislu raskida ugovora, jer to nije skrivila.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovišta prvostepenog suda, već je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev smatrajući pogrešnim zaključak prvostepenog suda da nema trajno poremećenih odnosa ugovarača. Prema stanovištu ovog suda, odnosi ugovorača ne moraju da budu poremećeni do mere nepodnošljivosti da bi predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju bio raskinut bez obzira na to što nije ugovorena zajednica života ugovarača. Kako su se tužilja i tužena poslednji put videle 20.10.2016. godine, a od 28.10.2016. godine je prestala njihova dalja komunikacija, ovaj sud nalazi da su ispunjeni uslovi propisani članom 201. stav 1. Zakonom o nasleđivanju za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju zbog poremećenih odnosa ugovarača, bez obzira ko je kriv za takve odnosa i na čiju inicijativu su odnosi ugovarača prekinuti, a imajući u vidu pravnu prirodu i specifičnosti ove vrste ugovora koji se zaključuje s obzirom na lična svojstva i međusobno poverenje ugovarača.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 194. stav 1. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“ br. 46/95 i 6/2015) propisano je da se ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani. Prema odredbi stava 3. istog člana, ako šta drugo nije ugovoreno, obaveza izdržavanja naročito obuhvata obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe. Odredbama člana 201. istog zakona propisana su posebna pravila za raskid ove vrste ugovora zbog poremećenih odnosa ugovornika pa je tako odredbom stava 1. propisano da ako se međusobni odnosi ugovornika iz bilo kog uzroka toliko poremete da postanu nepodnošljivi, svako od njih može zahtevati da sud raskine ugovor.

Odredbom člana 124. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili pod uslovima predviđenim u narednim članovima raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete.

Dakle, ugovor o doživotnom izdržavanju je ugovor koji se zaključuje s`obzirom na ličnost ugovornika što je posebno izraženo u slučaju kada obaveza davaoca izdržavanja ne podrazumeva samo novčano davanje već i lično angažovanje (brigu) o primaocu izdržavanja, a što je bila obaveza tužene i po predmetnom ugovoru (obezbeđivanje hrane tužilji i njenom pokojnom suprugu, odgovarajuća nega u bolesti i starosti, održavanje uredne lične higijene i urednog životnog prostora i drugo). Za takav ugovor je znatno više nego za ugovore druge vrste presudno da postoji poverenje ugovornih strana jedne prema drugoj, a posebno poverenje u drugu stranu one koja je slabija i ranjivija (primalac izdržavanja) zbog smanjenih životnih sposobnosti svake vrste i narušenog zdravlja u poznom životnom dobu, presudno je da je slabija ugovorna strana uverena da druga strana vodi računa o njenoj dobrobiti, da je ne shvata kao prostu obavezu i posao, već da je posmatra kao biće u nevolji kome su pažnja i staranje neophodni i da bude sigurna da će joj se druga strana naći onda kad joj je to potrebno, kako je to pravilno zaključio i obrazložio drugostepeni sud u pobijanoj odluci.

U konkretnom slučaju, sada pokojni VV i tužilja su kao supružnici zaključili sa tuženom ugovor o doživotnom izdržavanju sa sadržinom shodno članu 194. Zakona o nasleđivanju. Tužena je u celosti izvršavala svoje ugovorne obaveze sve do 20.10.2016. godine kada je tužilja, kao preostali primalac izdržavanja nakon smrti supruga, odlučila da ne želi više da je tužena izdržava i da ne želi uopšte da bude u bilo kakvom kontaktu sa njom, koji je prekinut u potpunosti 28.10.2016. godine. Bez obzira na razloge ovakve promene u ponašanju tužilje kao primaoca izdržavanja prema tuženoj kao davaocu izdržavanja, pravilno je drugostepeni sud zaključio da su se njihovi međusobni odnosi poremetili tako da su postali nepodnošljivi za tužilju, zbog čega je tužena i prestala da izvršava ugovor. U takvoj situaciji prekinutih kontakata ugovarača (koji ni naknadno nisu uspostavljeni) potpuno je irelevantno šta je uzrok poremećaja odnosa i na čijoj strani je krivica za to, jer to nisu zakonom propisani uslovi koji se cene prilikom odlučivanja o raskidu ugovora o doživnotm izdržavanju. Iz tog razloga, Vrhovni sud nije posebno cenio navode revidenta da je tužilja emociolano kolebljiva osoba koja je iz samovolje, odnosno potpuno bezrazložno onemogućila tuženu u izvršavanju ugovornih obaveza posle šest godina trajanja njihovog ugovornog odnosa. Načelo savesnosti i poštenja iz člana 12. ZOO na koji se poziva revident važi i za ponašanje ugovornih strana u zasnivanju i ostvarivanju prava i obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju, ali se po oceni ovog suda mora imati u vidu da ovaj ugovor ima specifičnu nasledno-pravnu prirodu po kojem se razlikuje od drugih ugovora obligacionog prava, zbog čega je i regulisan Zakonom o nasleđivanju koji propisuje posebna pravila za njegov raskid zbog poremećenih odnosa ugovornika, u kojoj situaciji nije bitan uzrok poremećaja odnosa već to da je taj odnos postao nepodnošljiv bilo za jednu ili obe ugovorene strane. Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je činjenično-pravni zaključak drugostepepenog suda da su, bez obzira na ozbiljnu nameru i volju tužene da nastavi da pruža ugovoreno izdržavanje tužilji, ispuljeni uslovi za njegov raskid jer je za tužilju ovaj ugovorni odnos sa tuženom postao nepodnošljiv do te mere da je izgubio neophodan kvalitet odnosa međusobnog poverenja i poštovanja.

Iz navedenih razloga, revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava su neosnovani, pa je Vrhovni sud na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković