Tuženi su podneli odgovor na reviziju.

Revizija je dozvoljena na osnovu odredbe člana 126. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima („Službeni glasnik RS“ br. 83/2014 ... 12/2016) koji se primenjuje na sporni odnos, pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a navodima revizije se ne konkretizuje relativno bitna povreda odredaba parničnog postupka koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom i mogla bi biti od uticaja na zakonitost i pravilnost presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, prvotuženi „Ringier Srbija“ d.o.o. Beograd je osnivač, a drugotuženi BB odgovorni urednik dnevnog lista „Blic“. Dana ...2019. godine na naslovnoj strani tog lista objavljen je članak novinara – autora, trećetuženog VV, pod naslovom „Skandal – AA ljudi delili slike gole žene po sudu – lažno tvrdili da je to GG“. U članku se izveštavalo o okolnostima vezanim za vođenje krivičnog postupka koji se vodio protiv tužioca, predsednika Opštine ..., za krivično delo polno uznemiravanje i nedozvoljene polne radnje, u kome je oštećena bila zaposlena u Opštini GG. Tužilac je potvrdio da je osuđen za krivično delo polno zlostavljanje i odslužio kaznu zatvora, ali da u vreme objavljivanja spornog novinskog članka presuda još uvek nije bila doneta. U naslovu teksta upotrebljen je termin „AA ljudi“, a u tekstu termin „AA pristalice“ i tužilac označava kao „napasnik“. Suština izveštavanja je da je tužilac pre suđenja okupio ljude koji su delili fotografiju ženske osobe bez lica u donjem vešu i tvrdili da je u pitanju oštećena GG. Na prvoj fotografiji na strani 10. spornog izdanja novina prikazana je osoba koja je delila fotografije novinarima ispred ulaznih vrata suda. Suđenje je bilo otvoreno za javnost. U tekstu je napisano da su na pretres došle i „druge žrtve“, što je tačno, jer su žene koje su takođe podnele krivične prijave za polno uznemiravanje bile pozvane radi svedočenja.

Nižestepeni sudovi nalaze da načinom izveštavanja o okolnostima vezanim za vođenje krivičnog postupka protiv javnog funkcionera, u kome mu je na teret stavljeno krivično delo protiv polne slobode zaposlenih čiji je bio rukovodilac i za ishod imao osuđujuću presudu, nije podoban da povredi čast i ugled tužioca. Odluku o neosnovanosti postavljenog tužbenog zahteva za naknadu štete sudovi zasnivaju na članu 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojim je garantovano pravo na slobodu izražavanja, te na odredbama članova 2., 5., 8., 9., 79. u vezi člana 190., kao i člana 73. Zakona o javnom informisanju i medijima.

Upotrebljeni termini „AA ljudi“ i „AA pristalice“, označavaju ljude koji podržavaju tužioca, a tužilac je bio dužan da trpi iznošenje kritika čiji je cilj poboljšanje rada nosilaca javnih funkcija i ukazivanje na probleme u tom radu. Upotrebljeni termin „žrtva“ označava osobu koja neopravdano ispašta, pa ne predstavlja protivpravnu radnju vezanu za javno informisanje, kod utvrđenja su u vreme pisanja spornog teksta žene koje su došle u sud u svrhu svedočenja podnele krivične prijave protiv tužioca, tereteći ga za istorodna krivična dela. Termin „napasnik“ ne predstavlja činjeničnu tvrdnju, već vrednosni sud, imajući u vidu celokupni događaj o kome je javnost izveštavana. Sudovi su stanovišta da su u konkretnom slučaju korišćeni termini i vrednosni sud imali činjeničnu podlogu, pa interes javnosti da bude informisana preteže nad interesom tužioca za zaštitu prava ličnosti dosudom novčane naknade na ime duševnih bolova koje je pretrpeo kao posledicu objavljivanja članka.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijanom presudom su pravilno ocenjeni kao neosnovani žalbeni navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema Zakonu o javnom informisanju i medijima („Službeni glasnik RS“ br. 83/2014, 58/2015, 12/2016) koji se primenjuje na sporni odnos, javno informisanje je slobodno i ne podleže cenzuri (član 4. stav 1.); svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju (član 5. stav 2.); izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja, koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja (član 8.).

U konkretnom slučaju, sporni članak izveštavao je o događajima pre zakazanog suđenja u krivičnom postupku koji se vodio protiv tužioca, a kome su prisustvovali novinari jer je suđenje bilo otvoreno za javnost. Javnost je imala pravo na informisanost, pošto je krivični postupak vođen po prijavi zaposlenog u opštini čiji je tužilac bio predsednik, a tužilac terećen za krivično delo protiv polne slobode. Činjenični iskazi upotrebljeni u članku su prema utvrđenju suda tačni, a vrednosno mišljenje „napasnik“ u korelaciji je sa kontekstom događaja o kome je javnost izveštavana.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da sporni članak predstavlja informaciju vezanu za tok suđenja tužiocu kao okrivljenom za krivično delo polno uznemiravanje izvršeno u vezi sa vršenjem političke funkcije, a ne i tvrdnju da je tužilac izvršilac krivičnog dela, pa kada su upotrebljeni termini i vrednosni sud imali činjeničnu potporu, takvo iznošenje ih čini dopuštenim.

Po oceni Vrhovnog suda, imajući u vidu temu koja je obrađivana i iskazani stepen novinarske pažnje, izbor naslova i objavljenih fotografija koje su usmerene na pažnju prosečnog čitaoca, kao i značaja obaveštavanja javnosti o načinu vršenja javnih funkcija, pravilni su razlozi na kojima je zasnovana drugostepena presuda. Tužiocu, kao funkcioneru ne pripada pravo na sudsku zaštitu dosudom novčane naknade, pošto je javnost imala pravo da bude informisana o načinu obavljanja ove javne funkcije, oštećeno lice je bila zaposlena u tom organu lokalne samouprave, a način obaveštavanja javnosti bio je adekvatan događaju o kom je pisano.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Navodi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za donošenje odluke ovog suda, pa je na osnovu odredbi članova 165. stav 1. i 154. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković