.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3828/2023
11.04.2024. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milunka Arsić, advokat iz ..., protiv tužene Biblioteke „Muhamed Abdagić“ iz Sjenice, koju u revizijskom postupku zastupa Ermedin Ćućević, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i reintegracije po tužbi i utvrđenja ništavosti po protivtužbi, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1037/22 od 21.12.2022. godine, u sedici veća održanoj 11.04.2024. godine, doneo je P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1037/22 od 21.12.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž1 1037/22 od 21.12.2022. godine, stavom prvim izreke, ukinuo presudu Osnovnog suda u Sjenici P1 152/21 od 07.12.2021. godine i rešenje Osnovnog suda u Sjenici P1 152/21 od 09.02.2022. godine. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom trećim izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je apsolutno ništav i ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o radu, zaključen između tužioca i predsednika Upravnog odbora tužene, zaveden kod tužene pod br. ../12 dana 14.03.2012. godine, te da ne postoji radnopravni odnos između parničnih stranaka na osnovu navedenog ništavog ugovora, „kao nepravni odnos po osnovu mirovanja radnog odnosa tužiocu u periodu kada je obavljao javne funkcije u organima lokalne samouprave Opštine Sjenica“. Stavom četvrtim izreke, prejudicijalna protivtužba je odbačena u delu u kome je traženo da se utvrdi da ne postoji pravni odnos stupanja na rad tužioca kod tuženog dana 15.03.2012. godine, a na osnovu Ugovora o radu od 14.03.2012. godine, kao nedozvoljena. Stavom petim izreke, odbačena je preudicijalna protivtužba kao nedozvoljena i u delu kojim je traženo da se utvrdi „da tužena ima pravo da tužbom ili protivtužbom traži i zahteva utvrđenje ništavosti Ugovora o radu od 14.03.2012. godine koji se odnosi na tužioca i to u pogledu svih ugovorenih odredaba i nakon isteka rokova iz čl. 195. Zakona o radu“, te da se utvrdi „da ne postoji pravni odnos iz osnova prekludiranja tuženog da protivtužbom traži utvrđenje ništavosti ugovora o radu koji se odnosi na tužioca u smislu čl. 11. Zakona o radu i odredaba Zakona o obligacionim odnosima u odnosu na sve odredbe ovog ugovora“. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 152.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke o troškovima postupka do isplate.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postpka iz člana 374.stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti. Neosnovano se revizijom ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. pred drugostepenim sudom, jer je drugostepeni sud pravilno i potpuno primenio sve odredbe procesnog zakona koje su bile od uticaja na donošenje pravilne presude, odlučujući o zahtevu koji spada u sudsku nadležnost i u granicama zahteva postavljenog u tužbi (nakon donošenja presude Gž 1570/21 od 12.11.2021. godine).
Prema činjeničnom stanju koje je utvrdio drugostepeni sud, tužilac je obavljao poslove ... tužene bez zasnivanja radnog odnosa po ugovoru o međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima od 16.12.2010. godine. Nakon toga je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tužene na radnom mestu „...“, a po osporenom ugovoru o radu od 15.03.2012. godine (zaveden pod br. ../12 dana 14.03.2012. godine) i nastavio je da obavlja poslove ... . Zaključenju ugovora o radu na neodređeno vreme je prethodio konkurs raspisan 04.02.2012. godine i objavljen u nedeljnom listu „Poslovi“ dana 09.02.2012. godine, te konačna odluka tužene o izboru kandidata. Pre zaključenja ugovora od 14(15).03.2012. godine, osnivač tužene Opština Sjenica je 29.02.2012. godine dala saglasnost na Pravilnik o unutrašnjoj sistematizaciji radnih mesta kod tužene od 14.02.2012. godine, kao i saglasnost na odluku o izmeni Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tužene od 20.02.2011. godine, a ugovor o radu na neodređeno vreme su potpisali tužilac i predsednik Upravnog odbora tužene. Dok je radni odnos trajao, tužilac je izabran za ... Opštine Sjenica, rešenjem Skupštine Opštine Sjenica od 03.12.2012. godine, pa je tužena dana 28.12.2012. godine donela odluku o mirovanju radnog odnosa tužiocu zbog izbora na funkciju ... opštine. Nakon toga je 06.09.2016. godine doneto rešenje o mirovanju radnog odnosa tužiocu zbog izbora na funkciju ... opštine. Po razrešenju sa te funkcije, tužilac je nastavio da radi kod tužene sve do donošenja rešenja tužene kojim mu je radni odnos prestao (rešenje br. ../20 od 26.11.2020. godine). Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1570/21 od 12.11.2021. godine koja je doneta u ovom sporu, odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Sjenici P1 271/20 od 24.03.2021. godine, u delu u kome je poništeno je rešenje tuženog broj ../20 od 26.11.2020. godine, o prestanku radnog odnosa tužiocu i po toj pravnosnažnoj presudi, tužilac u istom sporu traži reintegraciju u radni odnos.
Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi odlučeno o tužbenom i protivtužbenom zahtevu.
U toku postupka je utvrđeno da je tužilac obavljao poslove ... bez zasnivanja radnog odnosa kod tužene u periodu od 16.12.2010. godine do 15.03.2012. godine, kada je kod tužene zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, da mu je rešenjem tužene od 26.11.2020. godine prestao radni odnos i da je pravnosnažnom presudom koja je doneta u ovoj parnici, rešenje o prestanku radnog odnosa, poništeno kao nezakonito. Shodno navedenom, tužena je dužna da tužioca vrati na rad, primenom člana odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu, kojom je propisano da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio. U konkretnom slučaju je reč o reintegraciji kao pravnoj posledici nezakonitog prestanka radnog odnosa, o kojoj odlučuje sud u radnom sporu. Zaposleni ne može da zahteva da se vrati na konkretno radno mesto, ali može zahtevati reintegraciju na odgovarajuće radno mesto (prema stručnoj spremi, znanju i sposobnostima), a što odgovara sadržini tužbenog zahteva u ovom sporu.
Pravilno je drugostepeni sud odlučio o protivtužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti ugovora o radu od 14.03.2012. godine, zaključujući da je ugovor saglasan čl. 30. Zakona o radu i čl. 44. st.1 tač. 11. Zakona o kulturi, jer je ugovoru prethodio javni konkurs i odluka o izboru kandidata po konkursu, da ugovor sadrži sve elemente ugovora o radu, potpisale su ga ugovorne strane i da je realizovan radnim odnosom tužioca kod tužene na radnom mestu ... u statusu zaposlenog na neodređeno vreme (sa prekidima zbog izbora na funkciju u lokalnoj samoupravi). Tužena je sa tim bila saglasna, jer je u proteklom višegodišnjem periodu podržavala tužiočev povoljan radnopravni status ... zaposlenog na neodređeno vreme i to počev od 14.03.2012. godine, pa do donošenja odluke o prestanku radnog odnosa 26.11.2020. godine. Shodno navedenom, zaključeni ugovor o radu nije ništav i isti proizvodi pravno dejstvo.
Takođe, drugostepeni sud je odlučio o dva prejudicijelna protivtužbena zahteva i to prvom za utvrđenje da ne postoji pravni odnos stupanja tužioca na rad kod tužene po Ugovoru o radu od 14.03.2012. godine, jer je u momentu stupanja na rad kod tužene bio u radnom odnosu kod drugog poslodavca, pravilno zaključujući da nije reč o uslovljavajućem pravnom odnosu u smislu člana 195 stav 1. ZPP, od koga zavisi odluka o protivtužbenom zahtevu tužene i da je isti sadržan u samom protivtužbenom zahtevu, zbog čega je prvi prejudicijelni zahtev tužene, pravilno odbačen kao nedozvoljen, primenom člana 295. u vezi sa članom 294. stav 1. tačka 3. ZPP. U odnosu na drugi zahtev kojim je traženo da tuženi ima pravo na sudsku zaštitu i „nakon isteka rokova iz člana 195. Zakona o radu“, koji je neblagovremen i takođe nije uslovljavajući, drugostepeni sud je pravilno odlučio kada je isti odbacio primenom člana 294. stav 1. ZPP u vezi sa članom 195. Zakona o radu.
Kako se sadržinom revizijskih navoda ne dovodi u pitanje zakonitost i pravilnost drugostepene presude, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Jelica Bojanić Kerkez,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
