Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi BB je preko punomoćnika blagovremeno izjavio reviziju na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku na stav treći izreke drugostepene presude u odnosu na glavnu stvar i reviziju sa pozivom na član 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku na preinačavajući deo u stavu prvom izreke drugostepene presude i na odluku o troškovima parničnog postupka, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija (stav 2.).

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog BB, kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge koje su nižestepeni sudovi dali za svoju odluku, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opštih interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanje sudske prakse ni novog tumačenja prava. U konkretnom slučaju odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava zavise od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju. Iz navedenog razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. ZPP Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, a vrednost predmeta spora pobijanog dela u iznosu od 10.114,64 evra, očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, zbog čega revizija nije dozvoljena primenom člana 403. stav 3. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke primenom člana 413. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu protiv dela presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2299/20 od 05.12.2022. godine kojim je preinačena prvostepena presuda, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) a u vezi čl. 403. stav 2. tačka 3. ZPP Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom na raspravi pred drugostepenim sudom, tužilac je zakonski naslednik sada pok. GG (preminuo ...2008. godine) i DD (preminule ...2006. godine). Ugovorom o ustupanju obveznica sa devizne štednje od 08.04.2003. godine GG i DD su davaoci obveznica, a primalac obveznica je tuženi BB. Ugovorne strane su se sporazumele da GG ustupa iznos od 22.743 evra kod Nacionalne banke, a DD ustupa iznos od 15.740 evra kod „Kontinental banke“, posredovanje „Eksim banke“ u kupovini i prodaji obveznica štednje. Tuženi BB sumu od 38.483,00 evra će koristiti u obrtnim radnjama kod svoje firme do 01.07.2004. godine a pozajmicu će vratiti GG i DD u iznosu od 80 % od sume od 38.483,00 evra. Primalac sredstava kao garanciju stavlja u zalog stan u ulici ... br. .. na ... spratu u slučaju da ne vrati ili ne želi da vrati pomenutu sumu. U slučaju smrti ili nezgode naslednici preuzimaju obavezu u ispunjavanju vraćanja duga. Ugovor je potpisan od strane GG, DD i tuženog BB. Nakon toga, navedene stranke su zaključile više međusobnih sporazuma (30.08.2007., 17.12.2007., 27.12.2007.) kojima su utvrdili dinamiku isplate duga, prolongirali rok vraćanja istog i radi obezbeđenja zajma dogovorili da će tuženi izvršiti zabeležbu založnog prava na svom stanu u ulici ... br. .. „Eksim banka“ je posredovala u kupovni i prodaji obveznica štednje pa je 15.04.2003. godine izvršila prodaju HOV obveznica ukupne nominalne vrednosti 22.743,00 evra po tržišnoj vrednosti za isnos od 9.374,10 evra za GG, dok je za DD 23.04.2003. godine izvršila prodaju HOV obveznica ukupne nominalne vredosti od 15.740 evra po tržišnoj vrednosti za ukupno 6.453,00 evra. Dobijeni iznos od prodaje HOV obveznica dali su tuženom BB radi ulaganja obrtna sredstva njegove firme „Lakrima“. Veštačenjem je utvrđeno da je BB sada pokojnom GG dana 14.12.2008. godine isplatio iznos od 5.000 evra a tužiocu ukupno 69.000,00 dinara, do dana veštačenja po osnovu ugovora o ustupanju obveznica sa devizne štednje i vratio ukupno 5.712,49 evra.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nakon rasprave održane pred drugostepenim sudom, drugostepeni sud je zaključio da je polazni osnov u konkretnom slučaju ugovor o ustupanju obveznica sa devizne štednje od 08.04.2003. godine, koji je zaključen na obostranu korist stranaka, jer GG i DD, pravni prethodnici tužioca nisu nominalno dobili iznos stare devizne štednje (38.483,00 evra ukupno), već manji iznos prodajom HOV obveznica (15.827,10 evra ukupno), pa su sa tuženim BB postigli dogovor, da bez obzira što je on od njih primio iznos od 15.827,10 evra da im vrati iznos od 30.786,40 evra (80 % od 38.483,00 evra) čime bi im platio razliku do punog iznosa stare devizne štednje, a tuženom BB je novac bio potreban radi ulaganja u obrtna sredstva svoje firme, očekujući profit; isti su bili u prijateljskim odnosima, a pokojni GG je angažovan kao prevodilac u firmi tuženog BB i bio je upoznat sa dobrim poslovanjem njegove firme. Međutim, drugostepeni sud zaključuje da se ne radi o ugovoru o ustupanju obveznica, a ne radi se ni o klasičnom ugovoru o zajmu, već je reč o neimenovanom ugovoru shodno članu 26. ZOO, zbog čega od iznosa koji je tuženi BB trebalo da vrati 30.786,40 evra (80 % od 38.483,00 evra), vratio je 5.712,49 evra, pa je ostao dug od još 25.073,91 evro. Međutim, tužilac je preciziranim tužbenim zahtevom tražio iznos od 29.673,51 evro, pa kada se od tog iznosa odbije iznos vraćenih 5.712,49 evra dobija se iznos od 23.961,02 evra. Kako je prvostepenom presudom tuženi BB obavezan da vrati iznos od 10.114,64 evra (ukupno dobijeni iznos 15.827,10 umanjen za vraćenih 5.712,49 evra), to je po stavu drugostepenog suda tuženi BB ostao dužan još 13.846,38 evra sa pripadajućom kamatom od 02.05.2011. godine do isplate, sve shodno članu 295. stav 1. i članu 395. ZOO, pa je odlučio kao u pobijanom prvom stavu izreke.

Takav zaključak i pravni stav drugostepenog suda Vrhovni sud ne prihvata.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovani su revizijski navodi da je zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zakonom o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana („Službeni list SRJ“ br. 36/2002), važećeg u vreme zaključenja ugovora od 08.04.2003. godine, bila je pored ostalog, propisana dinamika izvršenja obaveza prema deviznim štedišama, način regulisanja javnog duga SRJ – obveznice (koje su shodno članu 5. stav 3. prenosive i mogu se kupovati i prodavati na finansijskoj berzi za devize shodno članu 10. stav 2.), kao i kada se obveznice iz člana 5. mogu pre dospeća koristiti – član 11, 12, 13. i 14. tog zakona.

Odredbom člana 557. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Prema članu 562. istog zakona zajmoprimac je dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta (stav 1.).

Drugostepeni sud je zauzeo pravni stav da u konkretnom slučaju nije reč ni o ugovoru o ustupanju obveznica sa devizne štednje (iako je to polazna osnova za taj sud), niti je u pitanju ugovor o zajmu po članu 557. ZOO, već je reč o neimenovanom ugovoru u smislu člana 26. ZOO, kojim je propisano da je ugovor zaključen kada su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora, a predmetni ugovor, po stavu tog suda, zaključen je na obostranu korist ugovarača, jer je iznos (15.827,10 evra) koji je tuženi BB dobio trebalo da uloži u obrtna sredstva svoje firme, očekujući profit, dok je interes, dakle pobuda za zaključenje ugovora GG i DD bio da dobiju razliku od podignutog iznosa sa stare devizne štednje (15.827,10 evra) do 80 % od devizne štednje koju su imali (30.786,40 evra), koju bi im isplatio BB.

Pri zauzimanju takvog pravnog stava drugostepeni sud nije utvrdio da li je predmet obaveze moguć i dopušten pri zaključenju predmetnog ugovora, shodno članu 46. stav 2. ZOO, ni da li ugovorne strane imaju dopušten osnov za zaključenje istog shodno članu 51. ZOO, ne ceneći ni ispunjenost uslova za primenu člana 52. ZOO (kojim je propisano da ako osnov ne postoji ili je nedopušten ugovor je ništav), i člana 103. stav 1. ZOO (kojim je propisano da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav je ako cilj povređenog prava ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo). Kod činjenice da je ugovor o ustupanju obveznica sa devizne štednje zaključen 08.04.2003. godine, a da je „Eksim banka“ za GG 15.04.2003. godine izvršila prodaju HOV obveznica, a za DD 23.04.2003. godine, drugostepeni sud nije utvrdio da li je taj ugovor mogao nakon prodaje obveznica da proizvede bilo kakvo pravno dejstvo i posluži kao osnov za predmetni dug o kome je drugostepeni sud odlučio u stavu prvom izreke pobijane presude.

Na osnovu izloženog drugostepena presuda je ukinuta u pobijanom preinačujućem stavu prvom izreke.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će postupiti po iznetim primedbama ovog suda, upotpuniće činjenično stanje, nakon čega će pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku, vodeći računa i o ostalim revizijskim navodima.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu trećem izreke rešenja primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković