U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Vuković, predsednika veća, Gordane Kojić, Slobodana Velisavljevića, Svetlane Tomić Jokić i Dijane Janković, članova veća, sa savetnikom Irinom Ristić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Mitra Vlahovića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K-1661/2023 od 01.03.2024. godine i Višeg suda u Novom Sadu Kž1 128/24 od 27.09.2024. godine, u sednici veća održanoj dana 28.01.2025. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Mitra Vlahovića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K-1661/2023 od 01.03.2024. godine i Višeg suda u Novom Sadu Kž1 128/24 od 27.09.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu K-1661/2023 od 01.03.2024. godine - okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 3 godine u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 31.10.2023. godine pa nadalje. Prema okrivljenom je izrečena mera bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa maloletnim oštećenim BB i odlučeno je o troškovima krivičnog postupka i imovinskopravnom zahtevu oštećenog, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Presudom Višeg suda u Novom Sadu Kž1 128/24 od 27.09.2024. godine delimično je usvojena žalba branioca okrivljenog AA i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K- 1661/2023 od 01.03.2024. godine preinačena u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Viši sud u Novom Sadu okrivljenog AA za krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, osudio na kaznu zatvora u trajanju od 2 godine i 6 meseci, dok je u preostalom delu žalba brnaioca okrivljenog odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda u nepreinačnom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo branilac okrivljenog AA - advokat Mitar Vlahović, zbog povrede zakona, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev, pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od krivične odgovornosti za delo koje mu je stavljeno na teret.

Vrhovni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je donošenjem pobijanih presuda učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer u opisu dela u izreci presude nedostaje da su poruke bile neželjene od strane oštećenog, a što je neophodan uslov da bi postojalo bilo kakvo uznemiravanje, pa time i seksualno, a da pojmovi „neprimereno“ i „napadno“ kojima se poruke opisuju nisu pravni pojmovi, da nemaju jasnu pravnu sadržinu pa su stoga nedovoljni da zamene izostanak činjenične tvrdnje da su te poruke bile neželjene od strane oštećenog. Po stavu odbrane, bez obzira na sadržinu poruka, a imajući u vidu da je oštećeni stariji od 14 godina takve poruke same po sebi ne mogu predstavljati krivično delo osim ako su bile neželjene od strane oštećenog, a što se iz opisa u izreci presude ne može zaključiti. Pored iznetog, iako ne numeriše, branilac okrivljenog ukazuje i na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, navodima da je u opisu radnje izvršenja u izreci presude morala biti naznačena namera da se oštećeni uvredi u sferi polnog života, a što je u ovom slučaju izostalo, pa bi se u ovom slučaju moglo raditi i to eventualno o krivičnom delu proganjanja iz člana 138a KZ.

Po nalaženju Vrhovnog suda neosnovano branilac u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, a ovo iz sledećih razloga:

Iz izreke pobijane prvostepene presude proizlazi da je okrivljeni oglašen krivim da je izvršio krivično delo iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. KZ, jer je u kritičnom periodu polno uznemiravao maloletnog oštećenog BB rođenog 2009. godine, pri čemu je bio sposoban da shvati značaj svog dela i da u pravlja svojim postupcima, svestan svog dela i zabranjenosti istog, čije izvršenje je hteo, na taj način što mu je slao napadne i neprimerene poruke u kojima mu je predlagao da se čuju, da hoće stalno da ga čuje, da ne može da živi bez njega, da će se ubiti zbog njega, da hoće da mu kupi lutku na naduvavanje i da li zna čemu ona služi, a da bi jednom prilikom mu prišao i bez reči ga povukao za ruku iza prikolice prema njemu, srušio ga tako što ga je povukao prema tlu, da je oštećeni pao na leđa nakon čega je okrivljeni seo na njega tako što ga je opkoračio preko njegovih grudi okrenut leđima ka licu oštećenog i pomerao se nakon čega se oštećeni otrgao i udario ga pesnicom ispod rebara, a nakon kog događaja mu je slao poruke i pitao da li ga je bolelo kada mu je širio noge da legne na njega, da li mu se sviđalo i kakav je bio osećaj dok je ležao na njemu, a koje radnje predstavljaju povredu dostojanstva lica u sferi polnog života i koje izazivaju strah.

Krivično delo iz člana 182a stav 1. KZ čini onaj ko polno uznemirava drugo lice, dok teži oblik ovog krivičnog dela (stav 2.) postoji ako je polno uznemiravanje učinjeno prema maloletnom licu. Prema odredbi člana 182a stav 3.KZ, polno uznemiravanje jeste svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.

Naime, radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela je svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje, dakle bilo koje ponašanje učinioca koje mora biti takvo da ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života. Ovo znači da bilo koja radnja usmerena na povredu dostojanstva žrtve u sferi polnog života predstavlja radnju izvršenja ovog krivičnog dela, bilo da je došlo do povrede dostojanstva žrtve u sferi polnog života ili da do takve povrede nije došlo, ali da je radnja izvršenja preduzeta u cilju da do takve povrede i dođe.

Polazeći od navedenog, po nalaženju Vrhovnog suda, iz izreke pobijane prvostepene presude, proizlaze sva zakonska obeležja krivičnog dela 182a stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje je okrivljeni AA oglašen krivim, kako objektivna obeležja koja se odnose na radnje okrivljenog – polno uznemiravao maloletno lice – maloletnog oštećenog BB rođenog 2009. godine, na način bliže opisan u izreci prvostepene presude, tako i subjektivna obeležja dela koja se tiču uračunljivosti i umišljaja (svesti i volje) okrivljenog za izvršenje dela, koji uključuje i svest o zabranjenosti dela, te su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ocenjeni kao neosnovani.

Ujedno Vrhovni sud ukazuje da izreka presude ne mora da sadrži činjenicu da li su poruke bile neželjene od strane oštećenog, jer isto ne ulazi u biće krivičnog dela, već je neophodno da radnje koje je okrivljeni preduzeo dovedu do povrede dostojanstva lica u sferi polnog života, čak je dovoljno i to da je to bio cilj odnosno da je preduzeta u toj nameri, tako da je u pojam radnje uneta i njena posledica, jer je potrebno da radnja izazove strah pasivnog subjekta ili da stvori „neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje“.

Imajući u vidu da se u opisanim radnjama okrivljenog stiču sva bitna zakonska obeležja, kako subjektivna tako i objektivna kvalifikovanog oblika krivičnog dela iz člana 182a, to se neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP na štetu okrivljenog.

U preostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog osporava činjenično stanje utvrđeno u pobijanim pravnosnažnim presudama (povreda zakona iz člana 440.ZKP) , a vezano za činjenicu da li je umišljajem okrivljenog bila obuhvaćena okolnost da je reč o maloletnom licu, odnosno licu koje nije navršilo 18 godina, a koja povreda zakona ne predstavlja dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, zbog čega ista nije ni bila predmet ocene Vrhovnog suda u ovom postupku.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                       Predsednik veća-sudija,

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                Tatjana Vuković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković