U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević i Jasmine Simović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Edin Prelić advokat iz ..., protiv tuženih Preduzeća za trgovinu, proizvodnju i usluge „Steelsoft“ d.o.o. iz Beograda, koga zastupaju Đorđe I. Kalanj, Vladmir M. Vignjević i drugi advokati iz advokatske kancelarije „Kalanj“ iz Beograda i BB iz ..., koga zastupa Bogdan Vergaš advokat iz ..., radi utvrđenja i činidbe, po tužbama tužioca i tuženog „Steelsoft“, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4528/2017 od 25.04.2019. godine, na sednici održanoj 10.04.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBACUJE SE revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4528/2017 od 25.04.2019. godine – stava prvog izreke.

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4528/2017 od 25.04.2019. godine – stavova drugog, trećeg, četvrtog i petog izreke.

Svaka stranka snosi svoje troškove postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1965/12 od 17.10.2013. godine odbijeni su tužbeni zahtevi tužioca za utvrđenje ništavosti ugovora o prenosu prava korišćenja zaključenog 08.02.2007. godine između tuženih, overenog 14.02.2007. godine u Četvrtom opptinskom sudu u Beogradu pod IV Ov 2026/07 (stav prvi izreke) i tužiočevog prava korišćenja ½ k.p. .. po kulturi njiva, površine 63a 36m2, upisane u zk.ul. .. k.o. Zemun 4 (stav drugi izreke) i za ovlašćivanje tužioca da u zemljišnoj knjizi Četvrtog opštinskog suda u Beogradu izvrši uknjižbu pomenutog prava korišćenja (stav treći izreke). Stavom četvrtim izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog „Steelsoft“ da mu tužilac preda u nesmetanu državinu 3500/6363 idealnih delova k.p. .. k.o. Zemun Polje, što odgovara površini od 35a, ispražnjene od svih lica i stvari. Stavom petim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog „Steelsoft“ za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom šestim izreke, obavezan je tužilac da naknadi troškove parničnog postupka tuženom BB od 334.500,00 dinara.

Dopunskom presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 1965/12 od 19.03.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je tužilac nosilac prava korišćenja 332/6336 delova napred označene parcele (stav prvi izreke) i obavezan tužilac da na ime troškova parničnog postupka isplati tuženom BB 27.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4528/2017 od 25.04.2019. godine, stavom prvim izreke, potvrđene su prvostepena presuda od 17.10.2013. godine u stavovima prvom, drugom, trećem i šestom izreke, kao i u delu stava petog izreke u odnosu na tužioca i dopunska presuda od 19.03.2015. godine u celini, a žalbe tužioca protiv tih presuda odbijene kao neosnovane. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda od 17.10.2013. godine u stavu četvrtom izreke tako što je obavezan tužilac da tuženom „Steelsoft“ preda u nesmetanu državinu, ispražnjenu od lica i stvari k.p. .. k.o. Zemun Polje, što odgovara površini od 35 ari. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u preostalom delu stava petog izreke prvostepene presude od 17.10.2013. godine tako što je tužilac obavezan da tuženom „Steelsoft“ naknadi troškove prvostepenog postupka od 555.750,00 dinara, od čega iznos od 221.250,00 dinara tom tuženom, a 334.500,00 dinara solidarno sa obavezom prema tuženom BB iz stava šestog izreke prvostepene presude. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom „Steelsoft“ isplati 33.000,00 dinara na ime troškova drugostepenog postupka, dok je stavom petim izreke odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv označene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. i stav 2. Zakona o parničnom postupku učinjenih pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi „Steelsoft“ je podneo odgovor na reviziju.

Ovaj parnični postupak započet je pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu tužbama tužioca od 06.02.2007. godine (zavedena pod brojem P 565/07) i od 09.10.2007. godine (zavedena pod brojem P 4002/07), po kojima je spojeno postupanje 31.03.2008. godine i tuženog „Steelsoft“ od 08.01.2009. godine (zavedena pod brojem P 4309), koja je 17.03.2009. godine spojena predmetu P 4002/07. Prvostepene presude od 17.10.2013. i 19.03.2015. godine postale su pravnosnažne 25.04.2019. godine, donošenjem pobijane drugostepene presude.

S obzirom da su označeni postupci započeti pre stupanja na snagu važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), u konkretnom slučaju se primenjuju odredbe ranije važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), na osnovu člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku, kojim je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09; u daljem tekstu: ZPP).

Vrhovni sud je najpre ispitao dozvoljenost izjavljene revizije u smislu člana 394. ZPP kojim je propisano da stranke mogu izjaviti reviziju protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu (stav 1) i da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 2), kao i člana 23. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/2014 od 23.05.2014. godine), kojim je revizijski cenzus snižen na 40.000 evra u postupcima koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu tog zakona.

Prema odredbama ZPP, kad je za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (član 29. stav 1. ZPP), a ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, ali tužilac u tužbi navede da pristaje da umesto ispunjenja tog zahteva primi određeni novčani iznos, kao vrednost predmeta spora uzeće se taj iznos, dok je u drugim slučajevima kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos merodavna vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi (član 34. st. 1. i 2).

Za konkretan imovinski spor koji nije pravnosnažno okončan do 31.05.2014. godine (dan stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku od 23.05.2014. godine), to znači da je revizija dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Vrhovni sud nalazi da je nedozvoljena revizija protiv dela drugostepene presude kojim je tužiočeva žalba odbijena i prvostepena presuda potvrđena u stavovima prvom, drugom i trećem izreke kojim su odbijeni tužiočevi zahtevi.

Naime, kao vrednost predmeta spora tužilac je u tužbi od 06.02.2007. godine (kojom je zahtevao utvrđenje svog prava korišćenja na predmetnoj parceli) označio iznos od 50.000,00 dinara, dok je u tužbi od 09.10.2007. godine (kojom je zahtevao utvrđenje ništavosti ugovora o prenosu prava korišćenja predmetne parcele zaključenog 08.02.2007. godine između tuženih) označio da je vrednost predmeta spora neprocenjiva. U takvoj situaciji, imajući u vidu i da tokom postupka tužilac nije platio taksu za tužbu i presudu, niti mu takav nalog dostavljen, što bi omogućilo izvođenje posrednog zaključka o vrednosti predmeta spora (od koje zavisi iznos sudske takse u konkretnom sporu), za procenjivanje vrednosti predmeta spora shodno se primenjuju odredbe člana 27. stav 1. tačka 2. Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, ... 95/18) prema kojima vrednost predmeta spora iznosi 4.000,00 dinara. Kako vrednosti predmeta spora po obe tužbe tužioca očigledno ne prelaze dinarsku protivvrednost 40.000 evra na dan podnošenja tužbe, tužiočeva revizija protiv drugostepene presude u delu kojim je potvrđen deo prvostepene presude o odbijanju njegovih zahteva je nedozvoljena, saglasno članu 401. stav 2. tačka 5. ZPP i kao takva odbačena stavom prvim izreke ove odluke, na osnovu člana 404. ZPP.

U delu u kom pobija drugostepenu presudu (stav drugi izreke) kojim je preinačena prvostepena presuda i tužbeni zahtev tuženog za predaju parcele usvojen, tužiočeva revizija je dozvoljena. Ovo stoga što je tuženi „Steelsoft“ označio iznos od 5.000.000,00 dinara kao vrednost predmeta spora u svojoj tužbi od 08.01.2009. godine (kada je dinarska protivvrednost evra po srednjem kursu NBS iznosila 93,0690), što predstavlja dinarsku protivvrednost 53.724 evra, koja je iznad revizijskog cenzusa.

Ispitujući pobijanu presudu u tom delu, u smislu člana 399. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je tužiočeva revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nisu učinjene povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ZPP, niti je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP, na čije postojanje revident neosnovano ukazuje, s obzirom da drugostepena presuda sadrži dovoljne, jasne i pravilne razloge.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi BB je bio nosilac prava korišćenja neizgrađenog ostalog građevinskog zemljišta u državnoj svojini na predmetnoj k.p. .. površine 6336m2 upisanoj u zk.ul. .. k.o. Zemun IV, na osnovu člana 84. Zakona o planiranju i izgradnji. To njegovo pravo je utvrđeno rešenjem Odseka za imovinsko-pravne i stambene poslove Opštine Zemun broj 463-340/2006-6 od 12.12.2006. godine, čijim je stavom drugim izreke konstatovano i da je to pravo u prometu. Svoje pravo korišćenja tuženi BB je preneo na tuženog „Steelsoft“ ugovorom zaključenim 08.02.2007. i overenim 14.02.2007. godine u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, pod IV Ov 2026/2007. Na parceli nije bilo uknjiženih objekata. Isti sud je zatim izvršio uknjižbu prava korišćenja predmetne parcele (rešenjem Dn 2954/2007 od 06.07.2007. godine) u korist tuženog „Steelsoft“, koji je knjižni korisnik predmetne parcele i u vreme donošenja nižestepenih presuda.

S obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tuženog „Steelsoft“, smatrajući da je preuranjen jer je pravni prethodnik tužioca 2005. godine podneo prijavu za legalizaciju bespravno podignutih objekata na predmetnoj parceli o kojoj još nije odlučeno.

Drugostepeni sud je smatrao da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo u pogledu odluke o tužbenom zahtevu i da taj zahtev nije preuranjen, imajući u vidu da uz prijavu za legalizaciju nije podneta propisana dokumentacija, niti su tokom postupka dostavljeni takvi dokazi, ni predloženo izvođenje dokaza na okolnost isunjenosti uslova potrebnih za legalizaciju protivpravno sagrađenih objekata. Kako je tuženi „Steelsoft“, kao knjižni korisnik predmetne parcele, ovlašćen da parcelu drži, a tužilac njen deo drži bez valjanog pravnog osnova, drugostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tuženog „Steelsoft“ osnovan i obavezao tužioca da mu preda u državinu deo predmetne parcele od 35a, odnosno sukorisnički udeo od 3500/6363 dela.

Odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Revident ponavlja navode koje je već isticao tokom postupka, a koje je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane. Na drugačiju odluku ne mogu uticati okolnosti da je ugovorima od 1999. i 2001. godine tužilac kupio vanknjižne objekte na delu predmetne parcele od 35 ari, niti pogrešno shvatanje revidenta da je on time stekao i pravo korišćenja tog dela parcele, iako pravo korišćenje tada nije moglo biti u prometu. Ne može se prihvatiti ni revidentov navod da je zabrana prometovanja pravom korišćenja u društvenoj – državnoj svojini bila manjeg značaja, i da je, činjenicom da je nekoliko godina kasnije, donošenjem Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03 od 05.05.2003. godine), dozvoljeno prometovanje pravom korišćenja neizgrađenog građevinskog zemljišta, došlo do konvalidacije ugovora od 1999. i 2001. godine na osnovu člana 107. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Na tužiočeve ugovorne odnose iz 1999. i 2001. godine ne može se primeniti Zakon o planiranju i izgradnji od 2003. godine, s obzirom na ustavno načelo zabrane povratnog dejstva zakona, kao i na činjenicu da sam taj zakon nema odredbu koja bi propisivala njegovo povratno važenje. Naprotiv, odredbom člana 175. tog zakona je propisano da danom njegovog stupanja na snagu prestaju da važe: Zakon o izgradnji objekata ("Službeni glasnik RS", br. 44/95, 24/96, 16/97 i 43/01), Zakon o planiranju i uređenju prostora i naselja ("Službeni glasnik RS", br. 44/95, 23/96, 16/97 i 46/98), Zakon o građevinskom zemljištu ("Službeni glasnik RS", br. 44/95 i 16/97) i Zakon o posebnim uslovima za izdavanje građevinske, odnosno upotrebne dozvole za određene objekte ("Službeni glasnik RS", broj 16/97), a člana 176. da taj zakon stupa na snagu osmog dana od objavljivanja u “Službenom glasniku RS”, br. 47/2003, što znači da je do tog dana važio Zakon o građevinskom zemljištu.

U konkretnoj pravnoj situaciji ne mogu se primeniti ni odredbe člana 107. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojima ništav ugovor ne postaje punovažan kad zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti naknadno nestane (stav 1), ali ako je zabrana bila manjeg značaja, a ugovor je izvršen, ništavost se ne može isticati. Ovo najpre zato što je zabrana prometovanja prava korišćenja građevinskim zemljištem uspostavljena krajem pedesetih godina XX veka, kada je došlo do temeljne promene stvarno-pravnog režima na nepokretnostima opredeljenjem zakonodavca da građevinska zemljišta i najamne poslovne i stambene zgrade postanu društvena svojina i donošenjem Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta (“Službeni list FNRJ”, br. 52/58 od 31.12.1958. godine, 3/59, 24/59 - Obavezno tumačenje, 24/61 - Obavezno tumačenje, 1/63 - Obavezno tumačenje, “Službeni list SFRJ”, br. 30/67 - odluka Ustavnog suda Jugoslavije, 5/68, 32/68) u gradovima i naseljima gradskog karaktera nacionalizovana, a zatim i što je ta zabrana dosledno trajala naredih pola veka, u skladu sa svim kasnije donošenim zakonima koji su uređivali ovu oblast. Promet prava korišenja građevinskog zemljišta bio je dozvoljen samo ranijim sopstvenicima neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta i to u okviru najužeg kruga njihovih srodnika. Tako je bilo i 1999. i 2001. godine, u vreme važenja Zakona o građevinskom zemljištu („Službeni glasnik RS“, br. 44/95, 16/97, 23/01) koji je propisivao (član 34. stav 4) da se pravo korišćenja neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta koje je u državnoj svojini može prenositi u skladu sa ranije važećim istoimenim zakonom („Službeni glasnik SRS“, broj 23/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 3/90, 53/93, 67/93 i 48/94), prema kome je to pravo raniji sopstvenik mogao prenositi pravnim poslom na bračnog druga, potomke, usvojenike, roditelje i usvojioce, koji ova prava nisu mogla preneti pravnim poslom na druga lica, dok se nasleđivanjem ono moglo prenositi samo na zakonske naslednike ranijeg sopstvenika i zakonske naslednike njegovog bračnog druga, potomka, usvojenika, roditelja i usvojioca na koje je raniji sopstvenik preneo ta prava, a svaki pravni posao zaključen suprotno ovoj zabrani bio je ništav (član 30). Uostalom, ni prema Zakonu o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03, 34/06 i 39/09) na koji se revident poziva, prometovanje pravom korišćenja nije bilo u potpunosti slobodno. Odredbe člana 84. tog zakona primenjivale su se pod uslovima precizno propisanim odredbama ostalih stavova tog člana. Pre svega, prema stavu prvom, samo određeni krug lica ulazio je u krug nosilaca prava korišćenja na neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu u državnoj svojini - raniji sopstvenik, zakonski naslednik, kao i lica na koja je raniji sopstvenik preneo pravo korišćenja, u skladu sa zakonom (stav 1); pri čemu se ranijim sopstvenikom iz stava 1. ovog člana smatra (stav drugi) lice koje je po važećim propisima bilo njegov sopstvenik na dan stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta ("Službeni list FNRJ", br. 52/58, 3/59, 24/59 i 24/61), Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera ("Službeni list SFRJ", broj 5/68), odnosno Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera ("Službeni glasnik SRS", br. 32/68, 17/69, 29/69, 19/71, 6/72, 24/73 i 39/73). Osim toga, promet ovog prava korišćenja bio je dozvoljen (stav 4) tek ako i kada, po zahtevu za utvrđivanje prava iz stava 1. ovog člana, rešenje donese nadležna opštinska uprava (stav 3) a ugovor o prometu prava korišćenja se overi na osnovu pravnosnažnog rešenja iz stava 3. ovog člana (stav 5).

Stoga su neosnovani navodi revizije da su, 2003. godine donetim Zakonom o planiranju i izgradnji, na osnovu člana 107. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, konvalidirani ugovori od 1999. i 2001. godine na koje se poziva revident, koji bi poslednično, po njegovom mišljenju, isključivali pravnu valjanost ugovora od 2007. godine zaključenog između tuženih i pravo tuženog „Steelsoft“ da zahteva predaju u državinu predmetne parcele.

Imajući izloženo u vidu, Vrhovni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca u pobijanom delu drugostepene presude kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu tuženog, na osnovu člana 405. Zakona o parničnom postupku.

Odluka o troškovima postupka po reviziji doneta je na osnovu člana 161. stav 1. u vezi sa čl. 149. stav 1. i 150. stav 1. ZPP, imajući u vidu da tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, a da troškovi sastava odgovora na reviziju nisu bili potrebni.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković