Istom presudom, na osnovu člana 264. stav 4. ZKP, sud je okrivljene u celosti oslobodio od plaćanja troškova krivičnog postupka, dok je na osnovu člana 258. stav 4. ZKP oštećenu „Apoteka ...“ uputio da svoj imovinskopravni zahtev preko iznosa od 10.000,00 dinara ostvaruje u parničnom postupku.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 779/24 od 30.10.2024.godine odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljenih AA, BB i Slobodana Todorovića, pa je presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici K.br.48/24 od 08.08.2024. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je podnela branilac okrivljenog Slobodana Todorovića – advokat Ljubica Silić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) i 9), 438. stav 2. tačka 1) i 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev kao osnovan i preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili prekvalifikovati krivično delo i izreći blažu krivičnu sankciju ili da ukine navedene presude i spise predmeta vrati na ponovo odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja javnog tužioca Vrhovnog javnog tužilaštva i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Slobodana Todorovića – advokata Ljubice Silić je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog Slobodana Todorovića, advokat Ljubica Silić u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se pobijane presude zasnivaju na nezakonitim dokazima i to na dva CD snimka koji su pribavljeni suprotno odredbama člana 16. stav 1. i 84. ZKP i kao takvi su morali biti izuzeti iz spisa predmeta. Svoj stav branilac obrazlaže navodima da u konkretnom slučaju nije postojala naredba za pretres navedenih dokaza, te je neprihvatljivo obrazloženje nižestepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o uobičajenom savremenom sredstvu za obezbeđenje sigurnosti objekta kojim se vrši snimanje javnog prostora, odnosno javnog mesta i da niko nije osporio autentičnost tog snimka, jer je po oceni branioca za utvrđivanje da li su snimci pribavljeni na zakonit način, irelevanto da li su isti autentični.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se ne mogu prihvatiti kao osnovani iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da je u toku krivičnog postupka na glavnom pretresu sud izvršio emitovanje snimaka video nadzora UO „... promenada“ od 01.02.2024. godine i ispred hamburgerije „...“ od 12.01.2024. godine sa dva CD-a.

Po oceni Vrhovnog suda, radi se o video zapisima snimaka sa nadzornih kamera, koji su sačinjeni na licu mesta prilikom izvršenja krivičnih dela, pri čemu su nadzorne kamere postavljene kao vid opštih bezbednosnih mera koje se preduzimaju na javnim mestima, od strane držalaca tih prostorija, u kojima se snimanje redovno obavlja iz bezbedonosnih razloga. Prema tome, dokazna radnja je izvedena uvidom u sadržaj snimaka, saglasno odredbi člana 138. stav 1. ZKP. S obzirom na navedeno, Vrhovni sud nalazi da predmetni snimci sa video zapisima, koji su izuzeti sa lica mesta, predstavljaju zakonite dokaze i po načinu pribavljanja i po svojoj sadržini i na istim se može zasnivati presuda, te se s toga kao neosnovani ocenjuju navodi iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje da je izvođenjem ovih dokaza i zasnivanjem pravnosnažnih presuda na video snimcima, sud učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

U zahtevu branilac okrivljenog ukazuje i na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP iz razloga što je sudija koji je doneo prvostepenu presudu morao biti izuzet, jer je isti učestvovao u prethodnom postupku i donosio odluke o određivanju pritvora. Po oceni branioca, na ovaj način je dovedena u pitanje nepristrasnost postupajućeg sudije koji je prilikom odlučivanja o razlozima o pritvoru cenila i postojanje opravdane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo, jer sudija koji vrši ocenu dokaza putem kontrole pritvora u smislu osnovane sumnje može da stvori prethodno mišljenje kada je u pitanju krivično delo i sam okrivljeni, čime branilac ukazuje na povredu zakona iz člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP.

Vrhovni sud je i u ovom delu je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenio kao neosnovan iz razloga što se obavezno izuzeće postupajućeg sudije ili javnog tužioca, u smislu člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP,. odnosi na redovan a ne na skraćeni postupak, kada je u pitanju ispitivanje optužnog akta, odlučivanje o pritvoru i donošenju meritorne odluke.

U predmetnom postupku pre podnošenja optužnog predloga javni tužilac je zahtevao da se prema okrivljenom odredi pritvor zbog postojanja osnovane sumnje da je počinio krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, a koji se zbog zaprećene kazne, vodi po odredbama za skraćeni postupak. U konkretnom slučaju sudija pojedinac je imao ovlašćenje da pre podnetog optužnog predloga odlučuje o zahtevu javnog tužioca za određivanje pritvora, da donese rešenje kojim se odlučuje o optužnom predlogu protiv okrivljenih, te njegovo istovremeno odlučivanje o pritvoru, optužnom aktu i donošenju meritorne odluke, nije razlog za obavezno izuzeće, a sve shodno odredbama članova 500. do 504. ZKP.

U ostalom delu zahtevu branilac ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, odnosno da je presudom prekoračena optužba. Po stavu branioca, sud nije ovlašćen da menja činjenični opis krivičnog dela koje je opisano u dispozitivu optužnog akta, već jedino ima ovlašćenje da iz činjeničnog opisa navedenog u dispozitivu optužnog akta utvrdi da li su u opisanim radnjama okrivljenog ostvareni svi elementi krivičnog dela.

I u ovom delu je Vrhovni sud navode zahteva za zaštitu zakonitosti ocenio kao neosnovane.

Iz spisa predmeta proizilazi da je optužnim predlogom Osnovnog javnog tužilaštva u Sremskoj Mitrovici Kt .br.87/24 od 01.03.2024. godine okrivljenima Todorović Slobodanu, AA i BB stavljeno na teret da su dana 1.2.2024. godine na štetu oštećenih VV i oštećenog GG izvršili u saizvršilaštvu produženo krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1. u vezi člana 61. i 33. Krivičnog zakonika.

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mirovici K.br. 48/24 od 08.08.2024. godine okrivljeni Todorović Slobodan je oglašen krivim da je zajedno da okrivljenima AA i BB izvršio produženo krivično delo teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1. u vezi člana 61. i 33. Krivičnog zakonika opisano pod tačkom 4. i 5. izreke presude.

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP, presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo (subjektivni identitet presude i optužbe) i samo delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužbi (objektivni identitet presude i optužbe).

Po oceni Vrhovnog suda, u izreci pravnosnažne presude, a u odnosu na optužni akt postoji identitet lica koje je optuženo i to okrivljenih AA, BB i Slobodana Todorovića (subjektivni identitet) i dela koje je predmet optužbe i to produženog krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. i 61. KZ (objektivni identitet, a za koje krivično delo su okrivljeni oglašeni krivim. Prvostepeni sud je, nakon sprovedenog dokaznog postupka, samo precizirao radnje koje je svaki od okrivljenih predmetnom prilikom preduzimao, pri čemu u izreci presude nisu navedene nove činjenice niti je povećana kriminalna količina radnji krivičnog dela za koje je okrivljeni Slobodan Todorović oglašen krivim i osuđen, niti je okrivljeni stavljen u nepovoljniji položaj, iz čega ovaj sud zaključuje da presudom optužba nije prekoračena.

Činjenica da su u izreci presude Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici K.br.48/24 od 08.08.2024. godine radnje koje se odnose na okrivljenog Slobodana Todorovića opisane u dve celine i to tako što su pod tačkom 4. opisane radnje koje je okrivljeni Slobodan Todorović izvršio sa okrivljenima AA i BB na štetu oštećenog VV, a pod tačkom 5. opisane radnje koje su preduzete na štetu oštećenog GG, za razliku od optužnog akta u kom su sve navedene radnje opisane pod jednom tačkom, ne znači prekoračenje optužnog akta.

U presudi Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici K.br.48/24 od 08.08.2024. godine su u izreci presude pod tačkom 4. dodate reči „...tako što su okrivljeni Slobodan Todorović i AA vozilom marke „...“ registarske oznake ... kojim je upravljao Slobodan Todorović došli na parking ispred UO „... promenada““, „te je okrivljeni AA sa BB došao do splava vikendice oštećenog VV“ i „stvari odneli do parkinga gde ih je čekao Slobodan Todorović te su stvari zajedno utovarili u vozilo“.

Vezano za radnje koje su preduzete na štetu oštećenog GG u činjeničnom opisu pod tačkom 5. dodate su reči „ tako što su okrivljeni AA i BB otišli do splava oštećenog GG, izvršili obijanje i prisvojili tuđe pokretne stvari te iste odneli do parking prostora ugostiteljskog objekta „...“, gde ih je čekao okrivljeni Slobodan Todorović u istom putničkom vozilu, te su sva trojica utovarili stvari u vozilo, pa je sve ove stvari okrivljeni Todorović prevezao na adresu u ..., ulica naselje ..., gde boravi okrivljeni AA, te ih sva trojica istovarili iz vozila i smestili u podrum i u stan“.

Po oceni Vrhovnog suda, na ovaj način su samo konkretizovane radnje koje su preduzeli okrivljeni kao saizvršioci krivičnog dela, tako što je opisano na koji način su okrivljeni došli do navedenih splavova i precizirano da su okrivljeni AA i BB vršili obijanje splavova i prisvajanje tuđih pokretnih stvari, dok je okrivljeni Slobodan Todorović iste čekao u kolima i odvozio sa lica mesta, dok su u ostalom delu činjenični navodi iz optužnog predloga ostali neizmenjeni, a okrivljeni Slobodan Todorović je osuđen za izvršenje jednog produženog krivičnog dela iz člana 204. stav 1. KZ, odnosno za delo koje mu je stavljeno na teret optužnim aktom.

Imajući navedeno u vidu, Vrhovni sud je navode branioca okrivljenog da je povređena odredba člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, ocenio neosnovanim.

U ostalom delu branilac okrivljenog ukazuje na povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP. Međutim, navedene povrede branilac obrazlaže tako što navodi da se sprovedenim dokazima ne može utvrditi da postoje elementi krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, niti da je postojao prethodni dogovor okrivljenog Todorović Slobodana sa ostalim okrivljenima u nameri da sebi pribave protivpravnu imovinsku korist obijanjem splavova u vlasništvu oštećenih VV i GG. Branilac još ukazuje da okrivljeni Todorović Slobodan nije imao saznanja da je prevezao stvari prethodno protivpravno oduzete, a u prilog navedenom govori to da na oduzetim predmetima nisu pronađeni njegovi DNK tragovi, te čak i da je okrivljeni znao da su stvari oduzete, u radnjama okrivljenog bi se mogli ostvariti samo elementi krivičnog dela prikrivanje iz člana 221. stav 1. KZ.

Na opisan način, po oceni Vrhovnog suda branilac samo formalno numeriše povrede zakona koje su dozvoljeni razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, dok u suštini ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP, tako što osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepih sudova.

U zahtevu branilac ističe i da je nejasno šta je utvrđeno iz izjava svedoka koji su tokom postupka saslušani jer u obrazloženju presude nije navedeno da li ih je sud cenio kao tačne ili ne, niti šta se istim potvrđuje, a takođe u obrazloženju presude nije navedeno šta je sud utvrdio iz odbrane okrivljenih, čime branilac suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Branilac ističe i da je prilikom odmeravanja kazne sud uzeo u obzir samo otežavajuće okolnosti na strani okrivljenog, pa je pogrešno primenjena zakonska odredba iz člana 54. KZ. Na ovaj način branilac suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Kako povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2), 440. i 441. stav 1. ZKP ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to se ovaj sud u ocenu ovih povreda nije upuštao.

Sa svega izloženog, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                             Predsednik veća-sudija

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                      Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković