Smisao odredbe člana 111. Zakona o radu proizlazi iz interesa zaposlenog, a pravo na minimalnu zaradu ima za cilj da obezbedi zaštitu zaposlenog, radi zadovoljavanja njegovih egzistencionalnih i socijalnih potreba. Minimalna zarada je zakonski minimum i predstavlja garantovanu vrednost zarade, koja se isplaćuje u visini koju nadležni organ utvrdi za mesece za koji se vrši isplata. Republika Srbija je ratifikovala Konvenciju Međunarodne organizacije rada broj 131 o utvrđivanju minimalnih plata, s posebnim osvrtom na zemlje u razvoju (Zakon o rafitikaciji objavljen je u „Službenom listu SFRJ - Međunarodni ugovori“ broj 14/82) i tako se obavezala da će ustanoviti sistem minimalnih nadnica koji obuhvata sve grupe radnika čiji uslovi zaposlenja zahtevaju njihovu zaštitu (član 1. stav 1). Prema članu 2. stav 2. navedene Konvencije, minimalne nadnice imaju zakonsku snagu i ne mogu se smanjivati. Zato zarada koja se ostvaruje faktičkim radom ne može biti niža od minimalne zarade, kao zakonskog minimuma koji se obezbeđuje zaposlenom i predstavlja garantovanu vrednost zarade.

Ovakvo tumačenje materijalnog prava sadrži i odluka Ustavnog suda Už 8873/2014 od 29.05.2016. godine, kojom je utvrđeno da je podnosiocima ustavne žalbe - zaposlenima u javnoj službi, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, tako što su odbijeni njihovi zahtevi za isplatu razlike do minimalne zarade, sa obrazloženjem da se njihove plate utvrđuju po posebnim propisima (Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama i Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama), zbog čega se ne mogu primeniti kriterijumi koji su propisani Zakonom o radu.

O posebnoj reviziji tužene nije potrebno odlučivati ni radi ujednačavanja sudske prakse jer je u sudskim odlukama više godina unazad izražen stav da plate zaposlenih u državnim organima i javnim službama ne mogu biti manje od minimalne zarade, kao garantovanog minimuma naknade za rad u cilju zadovoljenja egzistencionalnih i socijalnih potreba.

Revizija predviđena članom 404. ZPP može se izjaviti samo zbog pogrešne primene materijalnog prava, pa zato navodi revidenta o pogrešnoj primeni člana 16. stav 2. ZPP nisu cenjeni prilikom odlučivanja o dozvoljenosti njegove posebne revizije. Iz istog razloga nisu cenjeni ni revizijski navodi da je u spornom periodu od aprila do oktobra 2018. godine tužilji isplaćivana minimalna zarada, jer se na taj način osporava utvrđeno činjenično stanje i nalaz veštaka da u utuženom periodu tuženi nije isplaćivao tužilji platu u visini minimalne zarade.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

O dozvoljenosti revizije u sporovima o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa odlučuje se prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, kao u drugim imovinsko-pravnim sporovima. Vrednost predmeta ovog spora u pobijanom delu je niža od vrednosti koja je članom 403. stav 3. ZPP propisana kao merodavna za dozvoljenost revizije, zbog čega je na osnovu člana 413. tog zakona odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković