Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima i pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za vraćanje stečenog bez osnova, jer je prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi, kao direktor i zakonski zastupnik tužioca, u vremenskom periodu od 29.08.2006. godine do 01.05.2009. godine, postupajući po nalozima BB, koji je u spornom periodu bio stvarni vlasnik tužioca (bez obzira na formalno upisanog osnivača i formalno određene organe tužioca kao pravnog lica) u ime i za račun tužioca otvorio namenski tekući račun na koji su, od strane saugovarača tužioca po osnovu priuženih usluga reklamiranja, uplaćivana novčana sredstva koja su korišćena za potrebe poslovanja tužioca, a ne za lične potrebe tuženog kako je tvrdio tužilac.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi odluku o tužbenom zahtevu doneli uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa, ni u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tužilac nije uz reviziju dostavio pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjenično - pravnoj situaciji, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom, kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Pored navedenog, revizijom se osporava ocena dokaza i pravilno utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja razlog za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije. Primena ovog instituta je predviđena isključivo za pitanja materijalnog prava, pa je potrebno da se u reviziji jasno navede pravno pitanje čije se razmatranje predlaže i obrazloži potreba njegovog razmatranja u smislu ispunjenja uslova propisanih u članu 404. stav 1. ZPP, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Iz navedenih razloga, nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici dozvoli odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, pa je Vrhovni sud primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011…10/2023, u daljem tekstu: ZPP) odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1.i 3.).

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 24.06.2010. godine. Vrednost predmeta spora je 2.331.200,93 dinara.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to revizija nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković