Prema utvrđenju prvostepenog suda, tužilje su bivše zaposlene kompanije RK „Beograd“ a.d. Beograd, nad kojom je rešenjem nadležnog suda od 15.05.2002. godine otvoren stečajni postupak. Tužilje su u tom postupku podnele prijavu potraživanja neisplaćenih zarada. Potraživanja bila označena u grupnoj prijavi i svako od zaposlenih je bio dužan da plati određeni deo takse. Presudom zbog propuštanja Trgovinskog suda u Beogradu od 07.06.2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilja za isplatu iznosa koji su predmet ove parnice. Ta presuda je ukinuta, a u ponovljenom postupku Trgovinski sud je pravnosnažnom presudom od 06.10.2008. godine odbacio tužbu kao nedozvoljenu, iz razloga što one u stečajnom postupku nisu prijavile svoja potraživanja u periodu od 1996. godine do 2002. godine, pa naknadne prijave potraživanja ne mogu dovesti do vođenja parnice. Rešenjem stečajnog suda od 05.02.2008. godine odobrena je glavna deoba stečajne mase RK „Beograd“ a.d. Beograd prema nacrtu za glavnu deobu stečajne mase u iznosu od 7.270.308.000,00 dinara, koji je sastavni deo tog rešenja i usvojenim prigovorima, po kome će se isplata radi sprovođenja deobe izvršiti u iznosu od 100% svih utvrđenih potraživanja na dan 02.02.2005. godine, sa kamatom obračunatom do 25.02.2008. godine. Iza toga, zaključkom stečajnog suda od 10.06.2008. godine utvrđeno je da se smatraju osporenim ona potraživanja poverilaca koja su prijavljena posle održavanja trećeg dopunskog ispitnog ročišta za ispitivanje naknadno podnetih prijava potraživanja, koje je održano od 14.12.2007. godine do 24.02.2008. godine, kao i potraživanja koja su prijavljena u prijavama podnetim posle 15.07.2003., 30.10.2003. i 03.03.2004. godine, a za koje prijave poverioci nisu uplatili odgovarajuće takse.

Polazeći od navedenih činjenica prvostepeni sud usvaja tužbeni zahtev, pozivom na odredbu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da postoji nezakonito postupanje stečajnog suda i stečajnog upravnika koje je dovelo do umanjenja imovine tužilja. Po odredbama članova 56., 93. i 95. Zakona o stečaju ispituju se potraživanja prijavljena i posle isteka roka za prijavljivanje potraživanja na ispitnom ročištu ili na dopunskom ispitnom ročištu, koje određuje stečajno veće na trošak poverilaca, što u konkretnom slučaju nije učinjeno i vodi odgovornosti tužene za spornu štetu.

Drugostepeni sud ne prihvata kao ispravne pravne razloge prvostepenog suda. Po stanovištu tog suda, kada tužilje nisu tražile utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, nisu ispunjeni uslovi za odgovornost države u skladu sa zaključkom koji je donet na Sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine. Osim toga, kada su tužbe koje su tužilje podnele u toku trajanja stečajnog postupka odbačene u pravnosnažno okončanom parničnom postupku koji se vodio pred nadležnim sudovima zbog neblagovremene prijave potreživanja, u smislu člana 24. Zakona o uređenju sudova ne postoji nadležnost osnovnog suda da ponovo odlučuje o ovom potraživanju.

Osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud prilikom odlučivanja o osnovanosti žalbenih navoda tužene propustio da oceni pravni značaj utvrđenih činjenica da je u vreme donošenja rešenja o glavnoj deobi stečajne mase 05.02.2008. godine prijava potraživanja iz radnog odnosa postojala, da je po sadržini tog rešenja imovina stečajnog dužnika bila dovoljna za namirenje svih utvrđenih potraživanja na dan 02.02.2005. godine, kao i da je prvostepeni sud odgovornost tužene države za štetu zasnovao na zakonom predviđenoj mogućnosti održavanja dopunskog ispitnog ročišta za neblagovremeno podnete prijave o trošku poverilaca.

Drugostepena presuda ne sadrži razloge zbog kojih se u konkretnoj činjeničnoj situaciji ne može prihvatiti kao pravilna primena materijalnog prava u prvostepenoj presudi, odnosno o postojanju zakonskih uslova za odgovornost države za štetu koja je posledica propusta organa stečajnog postupka da se o trošku tužilja, kao poverilaca zakaže dopunsko ispitno ročište. Vrhovni sud napominje da se tužba u ovoj parnici ne zasniva na tvrdnji da je sporna šteta posledica povrede prava na suđenje u razumnom roku, a činjenica da je Trgovinski sud tužbu za utvrđenje postojanja potraživanja tužilja iz radnog odnosa odbacio zbog neblagovremeno podnete prijave, ne isključuje mogućnost ispitivanja zakonitosti i pravilnosti rada organa stečajnog postupka do okončanja tog postupka, u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Navedene propuste drugostepeni sud će otkloniti u ponovnom postupku odlučivanja o izjavljenoj žalbi, pa će biti u prilici da donese na zakonu zasnovanu odluku.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 415. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković