Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2108/23 od 01.06.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3121/19 od 24.01.2023. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog do 30.04.2013. godine, a u periodu od 01.05.2013. godine zaključno sa 30.06.2019. godine obavljala je rad za tuženog koji je odgovarajući radnom mestu ..., kao i druge poslove vezane za delatnost tuženog, koji su bili vezani za Grad ... . Tužilja je kod tuženog bila prijavljena po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima u periodima 01.10.2014. godine do 31.12.2014. godine, 01.04.2015. godine do 14.12.2015. godine, zatim od 15.01.2016. godine do 12.03.2019. godine kod Triglav osiguranja ADO i od 01.04.2019. godine do 30.06.2019. godine kod tuženog. Tužilja je kod tuženog po osnovu ugovora o radu na određeno vreme radila do 30.06.2019. godine kada joj je radni odnos prestao istekom roka na koji je ugovor zaključen.

Tužba u ovom postupku podneta je 13.09.2019. godine, a kako je tužilja za povredu prava saznala upravo poslednjeg dana faktičkog rada kod tuženog, odnosno dana 30.06.2019. godine, to je prvostepeni sud našao da je tužba podneta nakon propisanog roka od 60 dana od dana kada je zaposlena saznala za povredu prava, zbog čega je tužba u delu u kojem je traženo utvrđenje postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme počev od 01.05.2013. godine do 30.06.2019. godine odbačena kao neblagovremena. Prvostepeni sud je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da u korist tužilje uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 01.05.2013. godine do 30.06.2019. godine na osnovicu pripadajuće zarade u iznosu od 50.000,00 dinara i da se obaveže tuženi da joj na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade isplati pojedinačne iznose za period od 01.08.2016. godine do 30.06.2019. godine i da se obaveže tuženi da joj na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza isplati pojedinačne iznose za period od 01.08.2016. godine do 31.03.2019. godine sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinanog iznosa pa do isplate.

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo.

Revident u revizijskim razlozima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava nižestepenih sudova.

Vrhovni sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove.

Odredbom člana 195. Zakona o radu propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni može da pokretne spor pred nadlženim sudom, a rok za pokretanje istog je 60 dana od dana dostavljanja rešenja, tj saznanja za povredu prava, a to je dan kada je zaposleni doznao da mu je neko pravo uskraćeno, ograničeno, suženo ili narušeno i rok počinje prvog narednog dana od dana saznanja.

Kako je u postupku utvrđeno da je tužilja na osnovu više ugovora o privremenim i povremenim poslovima u periodu od 1.10.2014. godine do 31.12.2015. godine i ugovora o radu na određeno vreme od 01.04.2019. godine, kao penzionisano lice radila do 30.06.2019. godine, a tužbu je podnela 13.09.2019. godine, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužilja prekludirana sa pravom da pokrene spor radi utvrđenja da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme i o tome dali razloge koje u celosti prihvata i Vrhovni sud.

Pravilno su nižestepeni sudovi posledično odbili tužbene zahteve tužilje kojim je tražila razliku u zaradi između zarade/naknade koja je tužilji isplaćena u periodu od 01.08.2016. godine do 30.06.2019. godine i one koja bi joj pripadala da je sud utvrdio da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od 01.05.2013. godine, zatim naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla za period od 01.08.2016. godine do 31.03.2019. godine, kao i na ime doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na visinu zarade koja bi joj pripadala da je sud utvrdio da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od 01.05.2013. godine, jer navedna potraživanja tužilje zavise od postojanja radnog odnosa tužilje u utuženom periodu, a u kom delu je tužba tužilje odbačena.

Neosnovani su navodi revidenta da su nižestepeni sudovi propustili da utvrde, kao prethodno pitanje da su ugovori o privremenim i povremenim poslovima ništavi, jer to bi bila dužnost nižestepenih sudova u pogledu primene materijalnog prava da revident nije prekludirana u ostvarivanju svojih prava.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Zoran Hadžić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković