Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž4 81/22 od 03.11.2022. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P4 191/19 od 10.06.2021. godine u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom i devetom izreke. Stavom drugim izreke, odbačena je žalba tužioca izjavljena protiv stava petog i sedmog izreke presude Višeg suda u Beogradu P4 191/19 od 10.06.2021. godine kao nedozvoljena. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u stavu prvom izreke, u delu u kome je potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem, petom, sedmom i devetom izreke, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči u smislu 403. stav 2. tačka 1. i člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao drugostepenu presudu u delu koji se odnosi na utvrđenje povrede autorskog prava tužioca, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...10/23-drugi zakon) i ocenio da revizija tuženog u tom delu nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je autor fotografije „...“, na kojoj fotografiji su prikazani članovi obezbeđenja kako ispod ruke odvode novinare iz mase. Navedenu fotografiju tuženi je saopštio na internet sajtu rs....com dana ....2017. godine u okviru teksta pod naslovom: „...“ i ...2017. godine u tekstu pod naslovom: „...“. Fotografija je vidljiva dok se ne pusti video snimak koji prati navedena dva teksta. Oba puta fotografija je saopštena bez saglasnosti tužioca kao autora. Tuženi je registrovan kod Agencije za privredne registre 01.10.2013. godine a šifra i naziv njegove delatnosti je 6020 - proizvodnja i emitovanje televizijskog programa. Internet sajt na kome je saopštena fotografija tužioca registrovan je u ... a registrant je „...” koji je i vlasnik sajta.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tuženi povredio autorsko pravo tužioca zaštićeno Zakonom o autorskom i srodnim pravima, jer je bez saglasnosti tužioca kao autora fotografije, saopštio tu fotografiju kao autorsko delo tužioca, pa tužilac osnovano zahteva utvrđenje povrede svog autorskog prava u smislu odredbe člana 205. u vezi sa članovima 15, 16. stav 1. i 30. tog zakona.

Autorsko delo propisano je članom 2. Zakona o autorskom i srodnim pravima, tako što je definisano kao originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu ili način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine (stav 1.). Autorskim delom smatraju se naročito, između ostalog, fotografije (stav 2. tačka 9.). Sadržina autorskog prava propisana je u odredbama članova 14. do 18. zakona tako što autor ima isključivo pravo da mu se prizna autorstvo na njegovom delu (član 14.); da njegovo ime, pseudonim ili znak budu naznačeni na svakom primerku dela, odnosno navedeni prilikom svakog javnog saopštavanja dela, izuzev ako je to, s obzirom na konkretni oblik javnog saopštavanja dela, tehnički nemoguće ili necelishodno (član 15.); da objavi svoje delo i da odredi način na koji će se on objaviti (član 16. stav 1.); da štiti integritet svog dela suprotstavljenim izmenama svog dela od strane neovlašćenih lica i suprotstavljanjem javnom saopštavanju svog dela u izmenjenoj ili nepotpunoj formi, vodeći računa o konkretnom tehničkom obliku saopštavanja dela i dobroj poslovnoj praksi, te da daje dozvolu za preradu svog dela (član 17.); da se suprotstavi iskorišćavanju svog dela na način koji ugrožava ili može ugroziti njegovu čast ili ugled. Pravo na javno saopštavanje, uključujući interaktivno činjenje dela dostupnim javnosti, propisano odredbom člana 30. istog zakona, tako što autor ima isključivio pravo da drugome zabrani ili dozvoli javno saopštavanje dela, uključujući činjenje dela dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem na način koji omogućuje pojedincu individualni pristup delu sa mesta i u vreme koje on odabere (stav 1.).

U konkretnom slučaju, tuženi je povredio autorsko pravo tužioca javnim saopštavanjem njegovog autorskog dela – fotografije na kojoj su prikazani članovi obezbeđenja kako ispod ruke vode novinare iz mase a povodom događaja ..., tako što je fotografiju saopštio bez saglasnosti tužioca, pa tužilac osnovano traži utvrđenje povrede svog autorskog prava u smislu odredbe člana 205. stav 1. tačka 1. Zakona o autorskom i srodnim pravima.

Nasuprot revizijskim navodima, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili neosnovanim prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog. Naime, i prema stanovištu revizijskog suda, tuženi proizvodi program koji se emituje na televiziji ... i postavlja isti na sajt rs. ... .com, te kako je tuženi iskoristio autorsko delo tužioca , bez njegove saglasnosti, saopštivši ga u okviru svog video zapisa i postavivši ga na sporni sajt, to tuženi jeste pasivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građanja, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u pogledu pobijanog dela presude u preostalom delu, nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse, kao ni novo tumačenje prava.

Predmet tražene pravne zaštite u ovom delu je naknada imovinske i neimovinske štete nastale povredom autorskog prava tužioca. Odluka nižestepenih sudova o usvajanju tužbenog zahteva ne odstupa od sudske prakse dosuđivanja naknade imovinske štete primenom cenovnika ULUPDS – a, a o visini naknade nematerijalne štete nižestepeni sudovi su odlučili primenom odgovarajućeg materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Kako se visina ove štete određuje prema činjenicama i okolnostima u svakom konkretnom slučaju, Vrhovni sud je stanovišta da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog u ovom delu, kao posbenoj reviziji, iz napred navedenih razloga.

Imajući u vidu navedeno Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizija u ovom delu, primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija u navedenom delu nije dozvoljena.

Odredbom člana 214. Zakona o autorskom i srodnim pravima, propisano je da je revizija uvek dozvoljena u sporovima zbog povrede autorskog i srodnih prava kada se ne odnosi na imovinsko pravni zahtev.

Zakon o parničnom postuku u odredbi člana 403. stav 3. propisuje da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 09.07.2019. godine a vrednost predmeta spora pobijanog dela je 95.272,56 dinara.

Pošto je vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude koji se odnosi na imovinsko-pravni zahtev ispod 40.000 evra po srednjem kursu na dan podnošenja tužbe, sledi zaključak da je revizija tuženog u tom delu nedozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu trećem izreke doneo primenom odredbi člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi sa čanom 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković