OBAVEZUJE SE tužilja da tuženoj naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara, u roku od 8 dana od prijema pisanog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2732/22 od 06.07.2022. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2441/21 od 22.03.2022. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezana tužena da na ime troškova za ishranu u toku rada za period od 01.06.2018. godine do 31.03.2021. godine, isplati iznos od 99.383,76 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom obračunatom do 12.06.2021. godine u iznosu od 14.108,61 dinar i zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnice od 99.383,76 dinara, počev od 13.06.2021. godine do isplate i obavezana je tužena da tužilji na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.06.2018. godine do 31.03.2021. godine isplati iznos od 108.798,18 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom obračunatom do 12.06.2021. godine u iznosu od 15.716,06 dinara i zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnice od 108.798,18 dinara počev od 13.06.2021. godine i obavezana je tužena da tužilji izvrši uplatu doprinosa za PIO nadležnom Fondu PIO za period od 01.06.2018. godine do 31.03.2021. godine na osnovicu koju čine iznosi glavnice iz stava 2. i 3. izreke prvostepene presude i obavezana je tužena da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 73.928,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, a odbijen je zahtev tužilje za oslobađanje od obaveze plaćanja sudskih taksi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 10/23 u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, obavljala je poslove ... za koje je propisano zvanje „nameštenik peta vrsta“, platna grupa deset, sa koeficijentom 7,45. Tužena je u spornom periodu tužilji obračunavala zaradu množenjem koeficijenta radnog mesta i propisane osnovice u tom periodu nakon čega je celokupno obračunatu zaradu sa uvećanjima i naknadama upoređivala sa minimalnom zaradom i po potrebi vršila dopunu do iznosa približnom iznosu minimalne zarade. U spornom periodu tužena u obračunskim listima tužilji nije iskazivala naknade za ishranu u toku rada i regres kao posebnu obračunsku stavku. Visina pripadajuće ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđena je spram prisustva na radu i spram PKU za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji RS i to: dnevni iznos ishrane u toku rada u visini od 250,00 dinara – bruto i mesečni iznos regresa u visini od 75% prosečno isplaćene zarade po zaposlenom u RS, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike za prethodnu godinu. Na ime naknade za ishranu u toku rada za sporni period tužilji prema nalazu veštaka pripada ukupan iznos od 99.383,76 dinara i na ime naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora za sporan period iznos od 108.798,18 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužilje, sa obrazloženjem da je sa isplatom minimalne zarade tužilji nisu isplaćene naknade koje su predmet ovog spora, jer minimalna zarada po definiciji iz člana 111. Zakona o radu, iste ne sadrži. Po stanovištu nižestepenog suda, Zakon o platama u državnim organima i javnim službama (odredbe članova 1– 4) u pogledu minimalne zarade nema karakter posebnog zakona jer taj institut ne reguliše na drugačiji način. Zbog toga je, u nedostatku propisanih parametara za obračun troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora njihova visina utvrđena po analogiji – prema kriterijumima iz Kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti Republike Srbije koja se finansiraju iz budžeta. Iz tih razloga nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, revizijom se osnovano ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužilje.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 34/01 ... 86/19) propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u državnim organima i javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona propisano je da osnovica za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne Skupštine Republike Srbije. Prema odredbi člana 4. stav 1. navedenog zakona, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a po stavu 2. istog člana koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Koeficijent za obračun i isplatu plata zaposlenih u državnim organima i javnim službama utvrđeni su Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u državnim organima i javnim službama koje je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama.

Odredbom člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog i za ishranu u toku rada, ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbe tog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno (član 2. stav 2.).

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u organu Autonomne pokrajine Vojvodina, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate kao i naknada i dodataka po osnovu rada primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u državnim organima. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava i obaveze i odgovornosti zaposlenih u državnim organima nisu drugačije uređene. S obzirom da je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredbe člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu. Pošto je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu tužilji isplaćivana kroz koeficijent za obračun njenih plata, ne pripada joj pravo na dodatnu isplatu naknade i troškova koje tužbom potražuju, bez obzira na činjenicu da joj je plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Prema konačnom uspehu tužene u sporu primenom člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi prvostepenog postupka, u ukupnom iznosu od 30.000,00 dinara, i to: za sastav odgovora na tužbu 9.000,00 dinara, za zastupanje tužene od strane punomoćnika na dva održana ročišta po 10.500,00 dinara (ukupno 21.000,00 dinara), primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Na dosuđeni iznos troškova prvostepenog postupka tuženoj primenom člana 277. i 324. Zakona o obligacionim odnosima pripada zakonska zatezna kamata od izvršnosti presude do isplate. Tuženoj pripadaju i troškovi drugostepenog postupka, i to: za sastav žalbe u iznosu od 18.000,00 dinara, primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Tuženoj koja je uspela u postupku po reviziji primenom člana 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, i to za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, pa je primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković