Presudom Višeg suda u Nišu Kž1 br.103/24 od 26.09.2024. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Aleksincu i branioca okrivljenog AA – advokata Milana Delića, a presuda Osnovnog suda u Aleksincu K br.4/24 od 09.02.2024. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Milan Delić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, konkretno zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1), 7) i 9) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili da preinači pobijane presude, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe.

Vrhovni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) i 9) ZKP, kao i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok u ostalom delu nema zakonom propisan sadržaj.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i da se u konkretnom slučaju radi o presuđenoj stvari

S tim u vezi, u zahtevu se navodi da je prema okrivljenom za isti događaj koji je opisan u izreci pobijane prvostepene presude obustavljen prekršajni postupak rešenjem Prekršajnog suda u Zaječaru – Odeljenje u Sokobanji 10-Pr br.1616/21 od 31.05.2023. godine zbog nastupanja apsolutne zastarelosti vođenja postupka, te da se činjenični opis prekršaja odnosi na istog okrivljenog, na isti životni događaj koji se desio u isto vreme i na istom mestu, te sa bitno istovetnim radnjama okrivljenog, te je donošenjem pravnosnažne presude kojom je okrivljeni oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 23. stav 1. ZJRM učinjena bitna povreda odredaba krivčinog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, jer se radi o već pravnosnažno presuđenoj stvari.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni ovoga suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP propisano je da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže vođenje postupka i za neko drugo kažnjivo delo. Isti princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1 Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da se nikome ne može ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Ustavni sud Republike Srbije je, uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, postavio kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li je došlo do povrede načela ne bis in idem i to: 1. da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija po svojoj prirodi kaznenopravna; 2. da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem); 3. da li je postojala dvostrukost postupka (bis). Dakle, tek po ispunjenju sva tri kriterijuma može se govoriti o presuđenoj stvari.

Iz spisa predmeta proizilazi da je rešenjem Prekršajnog suda u Zaječaru – Odeljenje u Sokobanji 10-Pr br.1616/21 od 31.05.2023. godine obustavljen prekršajni postupak protiv okrivljenog AA zbog prekršaja iz člana 29. stav 1. tačka 6. Zakona o ličnoj karti, jer je nastupila apsolutna zastarelost za vođenje prekršajnog postupka.

Nakon toga, pobijanom prvostepenom presudom okrivljeni je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti iz člana 23. stav 1. ZJRM, za koje delo je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci.

Pri tome, tačno je da je protiv istog okrivljenog, povodom životnog događaja koji se odigrao u istom prostornom okviru dana 15.05.2021. godine, započet prekršajni postupak, s tim što se radnje okrivljenog, zbog kojih je prekršajni postupak obustavljen protiv njega, ne podudaraju sa radnjom izvršenja krivičnog dela iz člana 23. stav 1. ZJRM, zbog kog je pobijanom prvostepenom presudom oglašen krivim.

Naime, prekršajni postupak se protiv okrivljenog vodio zbog prekršaja iz člana 29. stav 1. tačka 6. Zakona o ličnoj karti, jer je okrivljeni dana 15.05.2021. godine, prilikom provere identiteta od strane policijskih službenika, odbio da pokaže svoju ličnu kartu na uvid, nakon čega je doveden do prostorija PS Sokobanja radi utvrđivanja identiteta, dok se radnja izvršenja krivičnog dela iz člana 23. stav 1. ZJRM, opisana u izreci pravnosnažne presude, sastoji u tome što je okrivljeni dana 15.05.2021. godine ometao službena lica – policijske službenike PS u Sokobanji u vršenju službene dužnosti, tako što je nakon izdatog naređenja da pođe sa policijskim službenicima – isto odbio, udaljavajući se, nakon čega su policijski službenici pristupili službenoj radnji dovođenja, kojom prilikom je okrivljeni pružao aktivan otpor tako što je najpre izvukao obe ruke iz zahvata policijskih sužbenika, otimajući se rukama i gurajući nogama. Imajući u vidu ovako opisane radnje prekršaja i predmetnog krivičnog dela, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju očigledno ne postoji identitet kaznenih dela (idem), te da su bitno različiti činjenični opisi prekršaja i krivičnog dela zbog kog je okrivljeni oglašen krivim, i to upravo u pogledu radnji izvršenja prekršaja i krivičnog dela, pa iz tih razloga nisu ispunjena sva tri kriterijuma, opšte poznata kao „Merila engel“ Evropskog suda za ljudska prava, da bi se moglo govoriti o dvostrukosti postupka.

Po oceni ovoga suda, i pored toga što iz činjeničnih opisa prekršaja i predmetnog krivičnog dela proizilazi poklapanje u pogledu mesta i vremena izvršenja, radi se o potpuno različitim zaštitnim objektima i različitim radnjama krivičnog dela i prekršaja, pa kako u konkretnom slučaju ne postoje bitno iste činjenice u oba postupka koje aktiviraju zabranu dvostruke kažnjivosti, to pobijanom pravnosnažnom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno povreda načela ne bis in idem, kako se to neosnovano ističe u podnetom zahtevu.

Neosnovano se istim zahtevom ukazuje i da je nižestepenim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, odnosno da je pobijanom pravnosnažnom presudom optužba prekoračena jer su u činjenični opis izreke presude unete radnje izvršenja osnovnog oblika dela kojih nije bilo u optužnom aktu, kao i službene radnje koje su preduzimali policijski službenici, kojih takođe nije bilo u optužnom aktu.

Vrhovni sud izložene navode zahteva ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Odrebom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe, sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da je između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Po oceni Vrhovnog suda, sud nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog, imajući u vidu da je preciziranim optužnim predlogom okirivljenom stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela iz člana 23. stav 2. u vezi stava 1. ZJRM, dok je okrivljeni pobijanom presudom oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 23. stav 1. ZJRM, dakle, zbog osnovnog, a ne kvalifikovanog oblika krivičnog dela iz člana 23. ZJRM, za koje je propisana blaža kazna. Pri tome, u izreci pravnosnažne presude izostavljene su radnje okrivljenog koje su se odnosile na nanošenje povrede oštećenom BB, radnje koje se odnose na oštećenje uniforme i ručnog sata oštećenog VV, kao i reči koje je oštećeni krivičnom prilikom uputio oštećenima, saglasno utvrđenom činjeničnom stanju na glavnom pretresu. Pored toga, iz izreke presude izostavljene su i radnje koje se odnose na legitimisanje i odbijanje okrivljenog da pokaže ličnu kartu oštećenima na uvid radi utvrđivanja identiteta, a na koji način očigledno okrivljenom izrekom pobijane presude nije povećana ni kriminalna aktivnost, niti kriminalna volja, a samim tim ni pogoršan položaj u postupku. Navedenim izmenama sud je, u skladu sa činjeničnim stanjem utvrđenim u zakonito sprovedenom postupku, precizirao činjenični opis u izreci presude, krećući se u granicama optužnog akta, shodno svojim zakonskim ovlašćenjima, pa kada se ima u vidu i činjenica da je oglašen krivim za lakši oblik krivičnog dela od onog koji mu je stavljeno na teret, to očigledno pobijanom pravnosnažnom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, kako se to neosnovano ističe u podnetom zahtevu.

Neosnovano se podnetim zahtevom ističe i da je pravnosnažnom presudom učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, te da činjenični opis u izreci presude ne sadrži sve elemente predmetnog krivičnog dela, jer izreka presude ne sadrži nijednu alternativnu radnju izvršenja krivičnog dela iz člana 23. stav 1. ZJRM, niti je navedeno da li je policijskog službenika okrivljeni ometao u poslovima bezbednosti ili u poslovima održavanja javnog reda i mira. Takođe, u zahtevu se ističe i da nepostupanje po naredbi da se pođe sa policijskim službenicima i udaljavanje i bežanje sa lica mesta nije aktivna radnja i nije delo iz člana 23. stav 1. ZJRM.

Izloženi navodi zahteva, po oceni ovoga suda, nisu osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 2. stav 1. ZJRM, propisano je da su nadležni organi za održavanje javnog reda i mira: Ministarstvo unutrašnjih poslova, komunalna policija, inspekcijski organi i drugi nadležni organi u skladu sa zakonom utvrđenim delokrugom, a stavom 2. da su službena lica organa iz stava 1. tog člana zaštićena u obavljanju zakonom utvrđenih poslova u skladu sa odredbama tog zakona.

Radnja izvršenja krivičnog dela ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti iz člana 23. stav 1. ZJRM, alternativno je propisana i može se sastojati u pretnji napadom, pokušaju napada, napadu ili u ometanju na drugi način službenog lica, nadležnih organa iz člana 2. tog zakona u vršenju službene dužnosti.

Pored ovoga, članom 110. stav 4. Zakona o policiji propisano je da se otporom smatra svako suprotstavljanje zakonitim službenim merama i radnjama koje se, pored ostalog, može vršiti oglušivanjem i otimanjem, te aktivnim otporom.

Prema stanju u spisima predmeta, okrivljeni AA, je u vreme i na mestu opisanim izreci prvostepene presude, sposoban da shvati značaj svojih dela i da upravlja svojim postupcima, ometao službena lica – policijske službenike PS u Sokobanji, oštećenog BB i VV, u vršenju službene dužnosti, tako što je nakon izdatog naređenja da pođe sa policijskim službenicima isto odbio, udaljavajući se, nakon čega su policijski službenici pristupili službenoj radnji dovođenja, kojom prilikom je okrivljeni pružao aktivan otpor, tako što je najpre izvukao obe ruke iz zahvata policijskih službenika, otimajući se rukama i gurajući nogama, a bio je svestan svih obeležja i zabranjenosti svog dela i hteo njegovo izvršenje.

Ovako opisanim celokupnim ponašanjem okrivljenog, oštećenim policijskim službenicima je onemogućeno obavljanje njihovih službenih radnji i to aktivnim otporom okrivljenog, pa stoga opisane radnje, po nalaženju ovog suda, a suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, predstavljaju ometanje službenog lica na drugi način u obavljanju službene dužnosti što je jedno od alternativno propisanih radnji izvršenja krivičnog dela iz člana 23. stav 1. ZJRM, za koje je okrivljeni i oglašen krivim.

Kako, dakle, opisane radnje okrivljenog koje je preduzeo kritičnom prilikom, sadrže sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, to je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje da je nižestepenim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjen neosnovanim.

U ostalom delu, isti zahtev odbačen je jer nema zakonom propisan sadržaj.

Naime, brnilac okrivljenog u uvodu zahteva ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, i s tim u vezi da u konkretnom slučaju nije postojala optužba ovlašćenog tužioca, međutim u obrazloženju zahteva ne ukazuje u čemu se sastoji ova povreda zakona, pa kako odredba člana 484. ZKP nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i navođenje u obrazloženju u čemu se ta povreda konkretno sastoji, te obzirom da Vrhovni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje, to je Vrhovni sud ocenio da u ovom delu podneti zahtev nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP, pa je zahtev u ovom delu odbacio.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredaba člana 491. stav 1. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen jer nema zakonom propisan sadržaj, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković