Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Todor Krstić, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i stav 2. tačka 1) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, ukine u celini prvostepenu presudu ili samo presudu donetu u postupku po redovnom pravnom leku i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom ili drugostepenom sudu i odluči o troškovima nastalim podnetošenjem zahteva za zaštitu zakonitosti.

Vrhovni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA dostavio Vrhovnom javnom tužilaštvu, u skladu sa članom 488. stav 1. KZ i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužilaštva i branioca okrivljenog AA, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA, advokat Todor Krstić, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP ističući da je prvostepeni sud prekoračio optužbu izmenom činjeničnog opisa krivičnog dela koje je okrivljenima stavljeno na teret i to tako što je u izreci svoje presude, izostavio navode optužnog akta da su okrivljeni krivično delo izvršili sa direktnim umišljajem i reči „za sekiru“, i naveo da su okrivljeni postupali sa eventualnim umišljajem, uneseći reči „za lopatu“.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. U stavu 2. istog člana, propisano je da sud nije vezan za predlog tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela, a eventualne izmene činjeničnog opisa dela u izreci presude moraju ostati u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, konkretno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, pri čemu zakon ne zahteva identitet u pogledu pravne ocene dela.

Prema tome, prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela, koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na način koji pogoršava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, izmenema činjeničnog opisa krivičnog dela u izreci prvostepene presude, na koje u podnetom zahtevu ukazuje branilac okrivljenog AA, nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektivni, a ni subjektivni identitet optužbe. Ovo imajući u vidu da je činjenični opis u izreci prvostepene presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužnog akta javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Pirotu Kt 102/19 od 27.05.2019. godine, izmenjenog 06.06.2023. godine, kojim je okrivljenima stavljeno na teret krivično delo laka telesna povreda u saizvršilaštvu iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 33. KZ, za koje su i oglašeni krivim, a koje je prvostepeni sud, shodno svojim ovlašćenjima, samo uskladio sa činjeničnim stanjem utvrđenim tokom glavnog pretresa i to tako što je umesto direktnog umišljaja, umišljaj okrivljenih opredelio kao eventualni i izmenio opis sredstva izvršenja tako što je umesto navoda da je oštećeni zadobio udarac drvenom držaljom „za sekiru“, naveo da je reč o drvenoj držalji „za lopatu“. Postupajući na iznet način, prvostepeni sud nije pogoršao položaj okrivljenog AA. Štaviše, izostavljanjem predmetnih navoda iz činjeničnog opisa u izreci prvostepene presude, okrivljenom je umanjena kriminalna volja, pa sud navode njegovog branioca, kojima se ukazuje na na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, ocenjuje kao neosnovane.

Branilac okrivljenog AA, advokat Todor Krstić, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP ističući da je sud odlukom o krivičnoj sankciji i to izricanjem okrivljenom mere bezbednosti zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenim iz člana 89a KZ, povredio odredbu člana 80. stav 6. KZ, s obzirom na to da, u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi propisani ovom odredbom za izricanje okrivljenom navedene mere bezbednosti.

Prema navodima zahteva, odredbom člana 80. stav 6. KZ propisano je da sud meru bezbednosti zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenim može izreći ako je okrivljenom izrečena novčana kazna, rad u javnom interesu, oduzimanje vozačke dozvole, uslovna osuda i sudska opomena, pa kako je, u konkretnom slučaju, okrivljenom AA izrečena kazna zatvora, to mu, po stavu branioca, navedena mera bezbednosti nije mogla biti izrečena.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, po oceni Vrhovnog suda, nisu osnovani.

Odredbom člana 80. stav 6. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 72/2009 i 111/2009) propisano je da se mera zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenim može izreći ako je učiniocu izrečena novčana kazna, rad u javnom interesu, oduzimanje vozačke dozvole, uslovna osuda i sudska opomena.

Odredbom članom 89a stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 121/2012) propisano je da sud može učiniocu krivičnog dela zabraniti približavanje oštećenom na određenoj udaljenosti, zabraniti pristup u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada oštećenog i zabraniti dalje uznemiravanje oštećenog, odnosno dalju komunikaciju sa oštećenim, ako se opravdano može smatrati da bi dalje vršenje takvih radnji učinioca krivičnog dela bilo opasno po oštećenog. Stavom 2. istog člana, propisano je da sud određuje trajanje mere iz stava 1. ovog člana koje ne može biti kraće od šest meseci niti duže od tri godine, računajući od dana pravnosnažnosti odluke, s tim da se vreme provedeno u zatvoru, odnosno u zdravstvenoj ustanovi u kojoj je izvršena mera bezbednosti ne uračunava u vreme trajanja ove mere.

Vrhovni sud nalazi da je okrivljenom AA mera bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenim pravilno izrečena u smislu člana 89a KZ, koja odredba, na bliži način reguliše ovo pitanje u odnosu na odredbu člana 80. stav 6. KZ koja je opšteg karaktera.

Prema citiranim zakonskim odredbama, mera bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenim propisana je Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2009. godine, u cilju zaštite oštećenih lica. Uslov za njeno izricanje je da se opravdano može smatrati da bi dalje vršenje takvih radnji od strane učinioca krivičnog dela bilo opasno po oštećenog, odnosno da postoji verovatnoća da će učinilac krivičnog dela kontakt sa oštećenim zloupotrebiti radi ponovnog vršenja krivičnog dela.

Izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2012. godine i to članom 89a stav 2. predviđeno je da navedena mera bezbednosti ne može biti kraća od šest meseci niti duža od tri godine i da se vreme provedeno u zatvoru ne uračunava u vreme trajanja ove mere, a što po oceni Vrhovnog suda jasno ukazuje da je ovu meru moguće izreći i uz osudu na kaznu zatvora iako to nije izričito navedeno u članu 80. stav 6. KZ, naročito kada se ima u vidu da je cilj navedene mere zaštita oštećenih lica.

Shodno navedenom, Vrhovni sud nalazi da je okrivljenom AA mera bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenim izrečena u skladu sa odredbom člana 89a KZ, iz kog razloga su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti njegovog branioca, ocenjeni kao neosnovani.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog AA podnosi i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, koje obrazlaže osporavanjem nalaza i mišljenja sudskog veštaka u pogledu pogledu sredstva i mehanizma povređivanja oštećenog, koje je, prema njegovom mišljenju manjkavo, i kao takvo upućuje na zaključak da se u radnjama okrivljenog stiču obeležja krivičnog dela iz člana 122. stav 1. KZ

Iznetim navodima zahteva, iako formalno označava bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, branilac okrivljenog AA, iznošenjem sopstvene ocene dokaza i na osnovu toga sopstvenog zaključak o pravnoj kvalifikaciji krivičnog dela, u suštini ukazuje na pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno na povredu zakona iz člana 440. ZKP, koju Vrhovni sud nije razmatrao obzirom da ne predstavlja zakonski razlog iz člana 485. stav 4. ZKP, zbog kog je podnošenje ovog vanrednog pravnog leka dozvoljeno okrivljenom preko branioca.

Iz svih iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, .r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Svetlana Tomić Jokić, s.r.

   Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković