Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačujućem delu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se određeno ne ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tužene su rođene sestre. Ugovorom o poklonu, sudski overenim 23.08.1999. godine, koji su zaključile sa svojim ocem, sada pok. VV, kao poklonodavcem, stekle su pravo susvojine na po ½ idealnih delova na stanu br. ..., na drugom spratu zgrade u Ul. ... br. ... u ... . Ovim ugovorom je predviđeno pravo doživotnog uživanja stana u korist poklonoprimca. Pravo suvlasništva na navedenom stanu stranke su upisale u zemljišne knjige 05.05.2006. godine. Otac stranaka je preminuo u septembru 2007. godine, a tužena je sa svojom porodicom nastavila da živi u stanu, u koji se uselila pre očeve smrti. Tužilja se više puta obraćala tuženoj radi podele stana ili njegove prodaje trećem licu i podele kupoprodajne cene, ali dogovor nikada nije postignut. Predlogom od 11.04.2008. godine tužilja je pokrenula vanparnični postupak radi deobe predmetnog stana, koji je prekinut rešenjem suda od 30.09.2008. godine, do okončanja parničnog postupka koji se vodio među parničnim strankama po tužbi ovde tužene kojom je tražila da sud utvrdi da je stekla pravo suvlasništva na većem udelu na stanu, po osnovu radova izvedenih u njemu, sa udelom od 2/3 idealnih delova. Presudom od 19.05.2015. godine, tužbeni zahtev tužene je odbijen i presuda je postala pravnosnažna 21.12.2016. godine. Tužena je i nakon okončanja tog postupka nastavila da stan koristi i to je činila tokom čitavog utuženog perioda. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđena je tržišna zakupnina na lokaciji na kojoj se nalazi predmetni stan, a nalaz i mišljenje su dati u dve varijante. U prvoj varijanti, sudski veštak je utvrdio cenu mesečne zakupnine predmetnog stana u EUR i izvršio konverziju tog iznosa u dinarsku protivvrednost na dan dospelosti svakog mesečnog iznosa u celom periodu. U drugoj varijanti, utvrđena je mesečna cena zakupnine predmetnog stana u EUR a konverzija tog iznosa u dinarsku protivvrednost izvršena je na dan veštačenja. Visina utvrđene zakupnine prema prvoj varijanti (saglasno suvlasničkom udelu tužilje od ½) iznosi 3.422.836,83 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev tužilje nije osnovan. Po stanovištu tog suda, tužilja nije iskazala aktivno ponašanje da stan drži, odnosno da uđe u suposed stana. Aktivnim ponašanjem se ne može smatrati podnošenje predloga za fizičku deobu stana, budući da takav predlog nije usmeren na državinu svog dela stvari. Kako naknadu za nekorišćenje suvlasničke stvari može da zahteva samo suvlasnik koji iskazuje nameru da uđe u sudržavinu stvari, a aktuelni držalac i korisnik stvari ga u tome sprečava, što ovde nije slučaj, prvostepeni sud je odlučio odbijanjem tužbenog zahteva.

Drugostepeni sud je polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i odredbi člana 4, 14, 16. i 43. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, neprihvatanjem predloga tužilje za sporazumno razvrgnuće suvlasničke zajednice i istovremenim nastavljanjem da koristi celu suvlasničku nepokretnost, tužena je povredila svojinska prava tužilje na državinu zajedničke stvari, kao i pravo na raspolaganje tom stvari, iako je tužilja jasno manifestovala svoju volju da se izvrši deoba suvlasničke nepokretnosti podnošenjem sudu predloga za fizičku deobu stana. Od tog trenutka, tužena predmetni stan koristi preko granice svog suvlasničkog udela, pa tužilji u smislu člana 210. i 219. Zakona o obligacionim odnosima pripada pravo na naknadu koristi koju je tužena imala od upotrebe zajedničke stvari. Stoga je obavezana tužena da tužilji isplatu tu naknadu u visini utvrđenoj nalazom i mišljenjem sudskog veštaka, datom u prvoj varijanti.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud odlučio kada je preinačenjem presude usvojio tužbeni zahtev tužilje.

Članom 14. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, propisano je da suvlasnik ima pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima, srazmerno svom udelu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika. Prema članu 43. tog zakon, suvlasnik, odnosno vlasnik zajedničke stvari ima pravo na tužbu za zaštitu prava svojine na celu stvar, a suvlasnik ima pravo i na tužbu za zaštitu svog prava na delu stvari. Na zaštitu prava svojine suvlasnika primenjuju se sva pravila koja su predviđena kod tužbe za povraćaj stvari (član 37.), kako u pogledu zahteva za predaju u državinu, tako i u pogledu zahteva za naknadu plodova koje je stvar dala, naknade štete zbog oštećenja stvari, naknade nužnih i korisnih troškova (članovi 38,39. i 40. zakona). Savestan držalac postaje nesavestan od trenutka kad mu je tužba dostavljena, ali vlasnik može dokazivati da je savestan držalac postao nesavestan i pre dostavljanja tužbe (član 39. stav 7.)

Članom 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da kada neki deo imovine jednog lica pređe na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoju osnovu u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće, da naknadi vrednost postignute koristi. Članom 214. istog zakona, propisano je kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti i plodovi, platiti zatezne kamate i to ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

U konkretnom slučaju, pravo susvojine na stanu tužilja i tužena su stekle ugovorom o poklonu zaključenim sa njihovim ocem, a s obzirom da je tim ugovorom ustanovljeno pravo doživotnog plodouživanja u korist oca i da je otac preminuo 2007. godine, od tog trenutka tužilja i tužena stekle su i pravo na sudržavinu predmetnog stana. Po očevoj smrti, u celom utuženom periodu, tužena je u isključivom posedu stana. Shodno citiranim odredbama, suvlasnik koji je od strane drugog suvlasnika onemogućen da koristi svoj suvlasnički udeo na zajedničkoj stvari, ima pravo na naknadu za nekorišćenje suvlasničkog udela, pod uslovom da je preduzimao radnje radi zaštite prava susvojine. Podnošenjem predloga za fizičku deobu sudu, tužilja je jasno iskazala volju usmerenu ka zajedničkoj stvari, pa je tog trenutka tužena postala nesavestan držalac i dužna je da naknadi vrednost koristi koje je imala od upotrebe. Stoga je pravilan zaključak drugstepenog suda da tužilji od tog datuma pripada pravo na naknadu koristi u smislu člana 214. Zakona o obligacionim odnosima, a čija je visina utvrđena veštačenjem.

Nasuprot revizijskim navodima, podnošenje predloga za fiziču deobu zajedničkog stana jeste jedna od radnji radi zaštite prava susvojine, kojim suvlasnik koji je onemogućen u korišćenju zajedničke stvari manifestuje svoju volju radi zaštite prava susvojine, te stoga nema nepravilne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom člana 153. i 154. ZPP.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u izredi na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković