Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u usvajajućem delu odluke o glavnom zahtevu i u delu odluke o troškovima postupka, iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 72/2011.... 10/2023, u daljem tekstu: ZPP), u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP i člana 202. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS", br. 18/2005...6/2015), Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. Neosnovani su navodi revizije da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. ZPP, odnosno da je tuženom onemogućeno da raspravlja pred drugostepenim sudom. Prema stanju u spisima, na ročištu održanom 28.11.2024. godine, konstatovano je da je tuženi u međuvremenu postao punoletan, a po izvođenju dokaza punomoćnici stranaka su saglasno izjavili da ne predlažu saslušanje stranaka u dokaznom postupku i da su saglasni da se rasprava na tom ročištu zaključi. Pritom, prema odredbama Zakona o parničnom postupku izvođenje dokaza saslušanjem stranaka je mogućnost, ali ne i obaveza suda, a drugostepeni sud je ocenio da se bitne činjenice za odluku o tužbenom zahtevu mogu utvrditi iz drugih izvedenih dokaza u postupku. Navodima revizije se neosnovano ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP. Drugostepeni sud je čitanjem dokaza izvedenim pred prvostepenim sudom i izvođenjem dokaza na raspravi održanoj pred drugostepenim sudom, upotpunio utvrđeno činjenično stanje, i na osnovu savesne i brižljive ocene svih dokaza posebno, kao i svih dokaza u međusobnoj vezi utvrdio sve bitne činjenice za pravilnu primenu materijalnog prava i odluku o izjavljenoj žalbi.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku i na osnovu sprovedene rasprave i dopunjenog dokaznog postupka pred drugostepenim sudom, tužilac je u braku sa majkom tuženog VV dobio sina BB, rođenog ...2006. godine. Njihov brak je razveden pravnosnažnom presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P 3093/06 od 11.12.2008. godine. Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 512/15 od 08.02.2018. godine, potvrđenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 417/18 od 14.06.2018. godine, a preinačenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 4662/18 od 24.10.2018. godine, tužilac je obavezan da na ime svog doprinosa za izdržavanje tada mal. tuženog plaća po 500 evra mesečno, svakog 1. - 5. u mesecu za tekući mesec, počev od 25.03.2015. godine do 12.10.2017. godine, a nakon toga pa ubuduće po 400 evra mesečno, isplatom zakonskoj zastupnici tuženog- majci VV. U to vreme potrebe tada mal. tuženog procenjene su na iznos od 110.000,00 dinara mesečno.

U međuvremenu, tužilac je pored sina GG rođenog ...2017. godine dobio još jedno dete sina DD rođenog ...2019. godine. Nije prijavljen kao zaposleno lice, nije upisan u registar poreskih obveznika i osiguranika u centralnom registru, nije evidentiran u bazi podataka katastarskih evidencija, a od imovine poseduje 3 putnička motorna vozila i to Renault Megane, Opel Tigra i Volkswagen Touran. Tužilac nije imao priliv po računima koje ima otvorene u Prvoj banci Crne Gore i Hipotekarnoj banci od dana podnošenja tužbe u ovom postupku, tačnije poslednji priliv je zabeležen 30.11.2017. godine u iznosu od 13.884,73 evra, a sadašnje stanje po svim računima je 0. Tužilac je više puta osuđen zbog krivičnog dela nedavanje izdržavanja pravnosnažnim presudama od 19.05.2020. godine, od 11.10.2022. godine, od 27.01.2023. godine i od 01.10.2015. godine, kojima je osuđen na kaznu rada u javnom interesu odnosno kaznom zatvora koja se izvršava u prostorima za stanovanje. Tužilac živi sa maloletnom decom i vanbračnom suprugom ĐĐ u porodičnoj kući, u zajednici sa roditeljima. Mesečni troškovi hrane iznose oko 50 evra, režija oko 150 evra, što uglavnom plaćaju njegovi roditelji, obuću i odeću za decu ne kupuju već „nasleđuju" od rođaka, deca su zdrava i ne primaju dečiji dodatak, troškovi vrtića su im ukupno 50 evra, a hrana je ukupno oko 60 evra. Ni on ni supruga nisu zaposleni i osim dece nemaju obavezu nikog da izdržavaju. Tužilac je zdrav i radno sposoban, mesečno doprinosi koliko može, kao i supruga koja obavlja povremene poslove. Tužilac u sezoni za drugog vozi turiste po zalivu ili obavlja i druge poslove na koji način mesečno može da zaradi 200-300 evra. Ranije je povremeno radio kao pomorac za Kotorsku kompaniju, a nikada nije radio za Grčku plovidbenu kompaniju. Roditelji su mu penzioneri, nemaju apartmane u vlasništvu, niti jahte, nemaju ušteđevinu.

I na strani tuženog su u međuvremenu potrebe porasle, jer je u vreme ranijeg presuđenja imao 12 godina, a u vreme donošenja pobijane presude je punoletan i maturant gimnazije. Zdrav je i ne prima dečiji dodatak. Odličan je đak, trenira košarku i svira klavir. Majka tuženog je u iskazu datom pred sudom u svojstvu zakonske zastupnice navela da je tuženom za odeću i obuću mesečno potrebno 40.000,00 dinara, za hranu 35.000,00 dinara, za knjige 200 evra, za školski pribor na početku godine 100 evra i još oko 2.000,00 dinara mesečno, da mesečni džeparac iznosi 20.000,00 dinara, da mu je za užinu potrebno 10.000,00 dinara, za košarku i klavir po 4.000,00 dinara, da ima redovne privatne časove po 2 puta nedeljno dvočas i to da je za časove engleskog potrebno 12.300,00 dinara mesečno, a za časove matematike 18.000,00 dinara, da na lečenje probleme sa licem mesečno izdvaja 4.000,00 dinara i isto toliko mesečno za kozmetiku, za muzeje, koncerte i pozorišta mesečno oko 15.000,00 dinara, za košarku oko 120 evra godišnje za opremu, za mobilni telefon 2.000,00 dinara mesečno, što kada se sve sabere i uz redovan rast troškova života iznosi oko 170.000,00 dinara. Majka tuženog ostvaruje zaradu od oko 43.000 dinara i nema drugih prihoda.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud primenom materijalnog prava iz čl. 154, 160, 162. i 164. Porodičnog zakona ocenio da su ispunjeni uslovi za izmenu odnosno za smanjenje obaveze tužioca da doprinosi izdržavanju tuženog.

Na strani tužioca su se od donošenja prethodne presude o izdržavanju, promenile okolnosti utoliko što je pored sina GG rođenog ...2017. godine dobio još jedno dete, sipa DD, rođenog ...2019. godine. Pored navedenog pravilno je drugostepeni sud cenio činjenicu da je tužilac po zanimanju pomorac - prvi inženjer, da je bez stalnog zaposlenja, da je u prethodnih par godina, usled proglašene pandemije Covid 19, koja je počela da jenjava tek 2023. godine, bio onemogućen da radi i ostvari zaradu na prekookeanskim plovidbama iz kojih je u ranijem periodu, kako proizlazi iz pomorske knjižice i izveštaja banke, zarađivao znatnije prihode, ali i da je kao zdrav i radno sposoban u mogućnosti da se dodatno radno angažuje kako bi pribavio sredstava kojima je dužan da izdržava svo troje dece, tako što može da u sezoni za drugog vozi turiste po zalivu i na taj način ostvari prihode.

Drugostepeni sud je cenio činjenicu i da su se na strani tuženog promenile okolnosti utoliko što je u odnosu na ranije donetu presudu, kada je imao 12 godina, sada punoletan i da je maturant gimnazije, ali je i po oceni Vrhovnog suda pravilno zaključio da iznos mesečnih potreba tuženog od oko 170.000,00 dinara koji je odmerila majka tuženog nije životno logičan i da se ne može smatrati stvarnim potrebama deteta tog uzrasta, odnosno troškovima koje je snosila majka tuženog, imajući u vidu da opredeljene mesečne potrebe tuženog znatno premašuju visinu zarade koju ona ostvaruje.

Suprotno navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud primenom odredbe čl. 160. i 162. istog zakona ocenio da je iznos na koji je tužioca obavezao pobijanom presudom adekvatan da doprinese zadovoljenju potreba tuženog, da mu omogući nivo životnog standarda kakav uživa tužilac kao dužnik izdržavanja, a da pritom ne dovede u pitanje egzistenciju tužioca i drugih lica prema kojima tužilac ima obavezu izdržavanja, te da je tako određeni iznos, uz doprinos majke tuženog, kako u novcu, tako i kroz rad, brigu i staranje koje svakodnevno ulaže u podizanje tuženog, dovoljan za zadovoljenje njegovih mesečnih potreba. Ovo imajući u vidu i minimalnu sumu izdržavanja koja se koristi kao korektiv prilikom određivanja potreba primaoca izdržavanja, kao i činjenicu da je tuženi u međuvremenu postao punoletan, a da tužilac pored tuženog ima još dvoje maloletne dece koja nisu radno sposobna, samim tim ni u mogućnosti da svojim radom doprinose svom izdržavanju.

Sledom navedenog, po oceni Vrhovnog suda neosnovano se revizijom tuženog ukazuje da nisu ispunjeni uslovi za izmenu ranije pravnosnažne presude, odnosno da se doprinos tužioca izdržavanju tuženog utvrdi u višem mesečnom iznosu od iznosa na koji je tužilac pobijanom presudom obavezan, jer to ne bi bilo u skladu sa kriterijumima propisanim u članu 160. Porodičnog zakona. Udovoljenjem zahtevu tuženog bi došlo do nesrazmerno većeg prevaljivanja tereta obaveze izdržavanja sa jednog roditelja na drugog, konkretno sa majke na oca, iako su oni jednaki obveznici izdržavanja.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi, pa je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković