Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2152/24 od 22.05.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda je potvrđena u stavovima drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Stavom trećim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca izjavljena protiv presude prvostepenog suda u stavovima prvom i trećem izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogreše primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Ispitujući pravilnost drugostepenog rešenja sadržanog u stavu trećem izreke drugostepene presude, na osnovu člana 408. u vezi člana 420. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23- drugi zakon), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca u ovom delu neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Polazeći od činjenice da je tužilac žalbom pobijao prvostepenu presudu u celini, pa i u pogledu odluke sadržane u stavu prvom izreke prvostepene presude, u kom delu je usvojen njegov tužbeni zahtev, drugostepeni sud je primenom odredbe člana 389. stav 1. u vezi člana 378. stav 3. Zakona o parničnom postupku, žalbu tužioca u ovom delu odbacio kao nedozvoljenu, jer je zaključio da tužilac nema pravni interes za izjavljivanje žalbe u pogledu odluke kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, kao i u pogledu odluke kojom je oslobođen od obaveze plaćanja troškova sudske takse.

Odredbom člana 378. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je žalba nedozvoljena, pored ostalog i ako lice koje je izjavilu žalbu nema pravni interes za izjavljivanje žalbe.

S obzirom da je stavom prvim izreke prvostepene presude, tužbeni zahtev tužioca usvojen i tuženi obavezan da mu na ime razlike između manje isplaćene zarade do minimalne zarade u periodu od 01.10.2018. godine do 30.09.2020. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose koje je tužilac opredelio svojim tužbenim zahtevom, te da je stavom trećim izreke prvostepene presude oslobođen od obaveze plaćanja troškova sudskih taksi, pravilan je zaključak drugostepenog suda u pogledu toga da tužilac nema pravni interes za izjavljivanje žalbe protiv ovih odluka.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. u vezi člana 420. stav 6. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije u preostalom delu, primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, po oceni Vrhovnog suda nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

Imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite te način presuđenja i razloge nižestepenih sudova, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse. Odluka kojom je tužbeni zahtev tužioca odbijen zbog zastarelosti potraživanja na ime razlike između isplaćene osnovne zarade i minimalne zarade za mesec septembar 2018. godine, zasniva se na primeni odredbe člana 196. Zakona o radu i u skladu je sa sudskom praksom sadržanom u odlukama revizijskog suda, a tužilac uz reviziju ne dostavlja drugačiju sudsku praksu. Pored toga, bitne povrede odredaba parničnog postupka ne predstavljaju dozvoljeni revizijski razlog.

Imajući u vidu izneto, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u ovom delu u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Tužbu u ovoj parnici sa zahtevom za isplatu razlike između isplaćene zarade do minimalne zarade tužilac je podneo 26.10.2021. godine, a pobijani deo odnosi se na neisplaćenu razliku za septembar 2018. godine u iznosu od 2.000,00 dinara. Kako se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je našao da revizija u ovom delu nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković