Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž1 7/25 od 28.01.2025. godine, žalbu tuženog delimično usvojio i presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1 678/2025 od 15.10.2024. godine, u usvajajućem delu, delimično preinačio tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud tuženu obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova 150.000,00 dinara, po osnovu pretrpljenog straha 150.000,00 dinara i po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti 650.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o naknadi troškova parničnog postupka sadržano u pobijanoj presudi tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 242.791,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom trećim izreke, žalba tužioca u celosti i žalba tuženog u preostalom delu su odbijene a prvostepena presuda, u odbijajućem delu i preostalom usvajajućem delu je potvrđena. Stavom četvrtim izreke, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 98.390,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac tuženi su izjavili blagovremene revizije tako što tužilac pobija preinačujući deo pravnosnažne presude zbog pogrešne primene materijalnog prava, dok tuženi pobija potvrđujući deo pravnosnažne presude, takođe zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u preinačujućem delu, u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23) i utvrdio da je revizija tužioca, izjavljena protiv tog dela pravnosnažne presude, neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod pravnog prethodnika tuženog 1995. godine, radi obavljanja poslova „...“. Na tim poslovima tužilac je radio do 25.09.2017. godine, tako što je prošao obuku za bezbedan i zdrav rad a od tuženog dobio zaštitnu opremu u vidu zaštitnih cipela, radnog odela kao i običnih gumenih rukavica, pri čemu vibracione rukavice od tuženog tužilac nikada nije dobio. Tokom 2016. godine, tužilac je osetio teškoće u obavljanju poslova ... jer su ruke počele da mu trnu i da mu iz njih ispadaju predmeti, zbog čega se javio lekaru. Na periodičnom lekarskom pregledu 29.10.2016. godine, postavljena je dijagnoza patološkog stanja koje predstavlja kontraindikaciju za obavljanje poslova na kojima postoji ekspozicija vibracijama (M 81.8), zbog čega je tužilac upućen na procenu preostale radne sposobnosti. Komisija RF PIO je nalazom, mišljenjem i ocenom radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja i održavanja zaposlenja, tokom 2017. godine izvršila ocenu bolesti i oštećenja od uticaja na radnu sposobnost u odnosu na zanimanje ili poslove koje može da obavlja tužilac, a omogućuju zapošljavanje pod opštim uslovima – 1. stepena, tako što je nalaz Komisije da tužilac nije sposoban za teške poslove kao i za poslove na kojima se zahteva fizička snaga obe ruke. Tom prilikom tužiocu su postavljene dijagnoze: vibratorna bolest, sindrom karpalnog tunela, radikulopatija vratne kičme, lumbalni sindrom i obostrano oštećenje sluha. U zdravstvenom kartonu za period od 2018. godine do 2023. godine nema podataka o lečenju tužioca povodom pobrojanih dijagnoza. U periodu od 29.03.2023. godine do 27.06.2023. godine, tužilac je bio podvrgnut različitim metodama medicinske dijagnostike kojima je konstavovano njegovo zdravstveno stanje (EMNGN nalaz, KOL TES i Radiografija). Kod tužioca postoji srednje teško umanjenje životne aktivnosti u procentu od 26% kao posledica utvrđenih morfoloških i funkcionalnih poremećaja organizma koji onemogućavaju ili znatno ograničavaju sposobnost tužioca da obavlja svakodnevne navinute životne radnje i aktivnosti radi zadovoljavanja osnovnih životnih potreba. Usled toga, tužilac trpi duševne bolove umerenog stepena jer je u konstantnom psihičkom diskomforu usled tegoba koje ima u potrebi da anticipira svoje fizičke aktivnosti, prilagodi ih novonastalim limitima ili se osloni na pomoć drugih osoba. Kao posledica morfoloških i funkcionalnih promena na svim nivoima, više dominantne desne ruke na šakama i zglobovima ručja ali i na lakatnim zglobovima i desnom ramenu, kod tužioca se javlja fizički bol koji permanento trpi, blagog je intenziteta trećeg stepena prema skali od 1 do 10, a pri obavljanju aktivnosti kao što je dizanje i nošenje tereta i rukovanja motornom testerom, nivo bola se povećava i kreće između umerenog i jakog intenziteta 6 – 7 stepeni. Zbog pojave tegoba u vidu vibratorne bolesti, tužilac je konstatno napet, ima česte glavobolje i izražene smetnje pri spavanju zbog čega je umoran i niskog praga frustracione tolerancije. Zabrinut je zbog trajnosti tegoba, refleksija na funkcionisanje na poslu i u kući te socijalne interakcije. Zbog toga, trpi sekundarni strah od polovine 2016. godine, između lakog i srednjeg stepena odnosno trećeg do četvrtog stepena. Pri pojedinim fizičkim aktivnostima bolnost se pojačava usled čega otežano obavlja te aktivnosti, uznemiren je, noću ne može da spava i trpi sekundarni strah između srednjeg i visokog stepena odnosno šest do sedam stepeni. Nakon pojave tegoba u vidu vibratorne bolesti, tužilac više nije obavljao poslove ... . Zbog zdravstvene nesposobnosti i stanja utvrđenog na osnovu izveštaja o izvršenom periodičnom lekarskom pregledu zaposlenog od 29.10.2016. godine i rešenja NSZ, Filijala Sremska Mitrovica od 25.07.2017. godine, tužilac je aneksom ugovora o radu od 07.09.2017. godine, premešten na radno mesto „... radnik“ počev od 25.09.2017. godine. Tužbu radi naknade štete tužilac je podneo 25.07.2023. godine a tuženi je, u odgovoru na tužbu, istakao prigovor zastarelosti njegovog potraživanja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete delimično usvojio nalazeći da tuženi nije pružio dokaz da su neke druge bolesti tužioca, a ne njegov dugogodišnji rad kod tuženog sa motornim testerama, uslovili ili doprineli nastanku profesionalne bolesti tužioca. Imajući u vidu utvrđen intenzitet i dužinu trajanja pretrpljenih fizičkih bolova i straha, te stepen duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti usled utvrđenog profesionalnog oboljenja, prvostepeni sud je, primenom odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima u vezi odredbi člana 232. Zakona o parničnom postupku, odmerio iznose pravične novčane naknade tužiocu za pretrpljene fizičke bolove, pretrpljeni strah i umanjenu životnu aktivnost. Odlučujući o prigovoru zastarelosti ovog potraživanja, istaknutog od strane tuženog, prvostepeni sud je zaključio da je taj prigovor neosnovan jer je lečenje tužioca od posledica profesionalne bolesti završeno 2023. godine, pa je tužilac tada saznao za štetu i lice koje je štetu učinilo.

Drugostepeni sud je, u gore navedenom delu, preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete nalazeći da je prigovor zastarelosti potraživanja osnovan, u smislu odredbe člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja sledi da je tužiocu dijagnoza profesionalne bolesti postavljena još 2017. godine, tako što je tužilac tokom 2016. godine osetio teškoće u obavljanju poslova ..., a dijagnoza bolesti, zbog koje je tužilac upućen na procenu preostale radne sposobnosti, postavljena je još 29.10.2016. godine. Na osnovu utvrđene činjenice da u zdravstvenom kartonu tužioca za period od 2018. godine do 2023. godine, nema podataka o njegovom lečenju povodom dijagnoza koje su konstatovane još 2017. godine, kao i na osnovu medicinske dokumentacije sačinjene 2023. godine, iz čijeg sadržaja sledi da se radi o dijagnostičkim pretragama kojima se konstatuje zdravstveno stanje tužioca a ne i sprovedeno lečenje, drugostepeni sud zaključuje da je tužilac tužbu podneo protekom više od pet godina od saznanja za štetu i učinioca, zbog čega je njegovo potraživanje zastarelo.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude, pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 376. stav 1. Zakona o odbligacionim odnosima propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Na osnovu stava 2. iste odredbe Zakona, u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala. Zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze na osnovu odredbe člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Sud se ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao u smislu stava 3. iste odredbe zakona. Zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajevi nije što drugo propisano, u smislu odredbe člana 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, tužilac je tokom 2016. godine osetio teškoće u obavljanju poslova ... tako što su mu ruke trnule i ispadali predmeti pa mu je, na lekarskom pregledu 29.10.2016. godine, postavljena dijagnoza patološkog stanja koje predstavlja kontraindikaciju za obavljanje poslova na kojima postoji ekspozicija vibracijama (M 81.8). Komisija RF PIO je nalazom, mišljenjem i ocenom radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja i održavanja zaposlenja tužioca, 2017. godine izvršila ocenu bolesti tako što je nalaz Komisije da tužilac nije sposoban za teške poslove kao ni za poslove na kojima se zahteva fizička snaga obe ruke, a tužiocu su postavljene dijagnoze: vibratorna bolest, sindrom karpalnog tunela, radikulopatija vratne kičme, lumbalni sindrom i obostrano oštećenje sluha zbog čega je tuženi tužioca premestio na radno mesto „... radnik“ počev od 25.09.2017. godine aneksom ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti. Nakon toga, nema podataka o lečenju tužioca povodom pobrojanih dijagnoza već je 2023. godine, tužilac bio podvrgnut dijagnostičkim pretraga kojima je konstatovano njegovo zdravstveno stanje. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je potraživanje tužioca zastarelo jer je bolest kod njega, u punom obimu, nastupila najkasnije 2017. godine zbog čega je on tada, aneksom ugovora o radu, premešten na drugo radno mesto, u skladu sa njegovom preostalom radnom sposobnošću. Od tada pa do podnošenja tužbe, proteklo je više od pet godina pa je protekao objektivni rok zastarevanja, propisan odredbom člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Navodima revizije tužioca o tome da tužilac i dalje trpi bolove i strah, što je utvrđeno veštačenjem, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Za ocenu prigovora zastarelosti u smislu odredbe člana376. Zakona o obligacionim odnosima, bitna činjenica je kada je bolest poprimila konačan oblik, što je, u konkretnom slučaju bilo 2017. godine kada je konstatovano da tužilac nije sposoban za teške poslove kao ni za poslove na kojima se zahteva fizička snaga obe ruke, zbog čega je on, nakon postavljenih dijagnoza od strane Komisije RF PIO, aneksom ugovora o radu od 07.09.2017. godine, premešten na drugo odgovarajuće radno mesto (... radnik), počev od 25.09.2017. godine. Zbog toga je zaključak drugostepenog suda o zastarelosti tužiočevog potraživanja naknade nematerijalne štete pravilan, a revizijom tužioca se neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom odredbom člana 153. stav 2., 154. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava u pogledu dela pobijane pravnosnažne presude kojim je odlučeno o naknadi materijalne štete tužiocu, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada materijalne štete tužiocu na ime razlike u zaradi i isplata novčane rente ubuduće. Pobijana presuda kojom je taj tužbeni zahtev tužioca usvojen doneta je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja da je tužilac, radeći na poslovima ... kod tuženog (ukupno 22 godine), zadobio oboljenje ruku u vidu vibratorne bolesti i sindrom karpalnog tunela, kao posledicu dužeg i neprekidnog izlaganja štetnom uticaju vibracijama pri radu sa motornom testerom, te da postoji uzročno-posledična veza između poslova koje je tužilac obavljao i nastalih oboljenja. Tuženi nije dokazao postojanje činjenica koje bi isključile njegovu odgovornost, u smislu odredbe člana 177. Zakona o obligacionim odnosima, pa je pobijana presuda doneta primenom odredbe člana 164. Zakona o radu, u vezi odredaba članova 174. 189. stav 1. i 3. i 188. – 197. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilna primena materijalnog prava u predmetima sa pravnim osnovom i činjeničnim stanjem u ovom predmetu, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom predmetu, pa s tim u vezi nema uslova za ujednačavanje sudske prakse.

Na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tuženog, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, i utvrdio da njegova revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je u parnicama iz radnih sporova revizija uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima, revizija nije dozvoljena, osim kada se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje. Tada se primenjuje opštim režim dopuštenosti ovog pravnog leka prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, u smislu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Tom odredbom zakona propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko- pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi naknade štete tužilac je podneo 25.07.2023. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela je 1.489.116,70 dinara.

Imajući u vidu da ovo nije parnica u radnom sporu koja za predmet ima zasnivanje, postojanje i prestanak radnog odnosa, kod kojih je revizija uvek dozvoljena, a da je pobijana vrednost predmeta imovinsko-pravnog spora ispod 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković