Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2396/2024 od 16.05.2024. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke, kojim je tuženi obavezan da tužiocu na ime neisplaćenih penzija isplati za period počev od 01.03.2010. godine pa zaključno sa 28.02.2019. godine pojedinačne iznose navedene u prvom stavu izreke drugostepene presude. U stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da tužiocu na ime neisplaćenih penzija za period počev od 15.04.2011. godine pa zaključno sa 28.02.2019. godine isplati, preko dosuđenih iznosa stavom prvim izreke, a do traženih iznosa, pojedinačne iznose bliže navedene u ovom stavu izreke. U stavu trećem izreke preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade parničnih troškova, umesto dosuđenog iznosa prvostepenim rešenjem, plati iznos od 231.293,98 dinara sa zateznom kamatom počev od dana nastupanja uslova za izvršenje, pa do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu u kom nije uspeo u sporu, tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući drugostepenu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23-dr. zakon), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredbe iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku pred drugostepenim sudom na koju se revizijom ukazuje. Drugostepeni sud je iz javno dostupnih podataka, a radi pravilne primene materijalnog prava, uzeo u obzir one činjenice koje su od značaja za presuđenje, zbog čega nema povrede prava na raspravljanje, niti su povređene odredbe Zakona o parničnom postupku koje predviđaju otvaranje glavne rasprave pred drugostepenim sudom kako to smatra revident.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijale Gnjilane, od 16.10.1996. godine tužiocu je priznato pravo na invalidsku penziju, kao invalidu I kategorije počev od 07.09.1996. godine, koja mu je isplaćivana sve do marta meseca 1999. godine, a nakon čega je isplata obustavljena bez donošenja rešenja o obustavi isplate. Prema potvrdi privremenih institucija na KiM od 30.11.2018. godine tužilac nije korisnik penzija na teritoriji Kosova i Metohije. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomske struke obračunato je da neisplaćena invalidska penzija tužioca, po rešenju tuženog od 16.10.1996. godine, za period počev od 01.04.2003. godine pa zaključno sa 28.02.2019. godine iznosi 2.362.213,61 dinar.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, imajući u vidu da je tužilac bio korisnik invalidske penzije, a da je tuženi prestao da isplaćuje penziju tužiocu, to je prvostepeni sud ocenio da je takvim nepravilnim postupanjem tužiocu naneta šteta u visini mesečnih iznosa utvrđenih nalazom i mišljenjem sudskog veštaka u smislu odredbe čl. 172. Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepeni sud je odlučujući o prigovoru zastarelosti potraživanja utvrdio da je isti delimično osnovan, i to za period počev od 01.04.2003. godine pa zaključno sa 28.02.2010. godine primenom odredbe čl. 376 st. 1 Zakona o obligacionim odnosima usled proteka trogodišnjeg roka zastarelosti, dok za period počev od 01.03.2010. godine pa zaključno sa 28.02.2019. godine potraživanje tužioca nije zastarelo s obzirom na to da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 01.04.2013. godine, u kom delu je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je tuženi odgovoran za štetu koju je tužilac pretrpeo obustavom isplate penzije koju je ostvario po rešenju tuženog od 16.10.1996. godine, i to za period počev od 01.03.2010. godine pa zaključno sa 28.02.2019. godine i ta odgovornost zasniva se na odredbi čl. 172. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, drugostepeni sud nalazi da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je u celosti osnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio naknadu štete na ime neisplaćene penzije za period počev od 15.04.2011. godine pa zaključno sa 28.02.2019. godine. Prema nalaženju drugostepenog suda tužilac je rođen ..1946. godine, pa je isti stekao pravo na osnovnu penziju od privremenih institucija na Kosovu i Metohiji i to počev od 15.04.2011. godine u iznosu od po 45 evra mesečno, 2012. godine u iznosu od po 50 evra mesečno, 2013. godine u iznosu od po 60 evra mesečno, 2014, 2015, 2016, 2017. i 2018. godine u iznosu od po 75 evra mesečno i 2019. godine u iznosu od po 90 evra mesečno. Drugostepeni sud se poziva na odredbu čl. 2 tač. 3 i tač. 4 Uredbe br. 2001/35 o penzijama na Kosovu i Uredbu br. 2005/20 o izmenama i dopunama Uredbe 2001/35 o penzijama na Kosovu kojima je predviđeno da osnovnu penziju plaća penziona administracija svakom licu koje ima stalno mesto boravka na Kosovu i koje je navršilo životnu dob za penzionisanje 65. godina. Tužilac je rođen ..1946. godine i ima prebivalište u Gnjilanu, te ispunjava oba uslova. Tužilac tokom postupka nije dokazao da je podnosio zahtev za isplatu osnovne penzije privremenim institucijama na Kosovu i Metohiji čime je mogao da smanji štetu koju trpi usled obustave isplate penzije koju je do marta meseca 1999. godine primao od tuženog. Šteta se u ovom smislu sastoji i u izmakloj koristi iz čl. 189 st. 3 Zakona o obligacionim odnosima. Kako je tužilac po propisima međunarodne uprave ostvario pravo na osnovnu penziju 15.04.2011. godine, to on, po propisima privremenih institucija, kao ni po odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, ne bi imao pravo da prima dve penzije kumulativno, već bi mogao da prima jednu penziju po svom izboru, pa bi usled štetne radnje tuženog obustavom isplate penzije mogao da pretrpi štetu ako je faktički obustavljena penzija veća od penzije koju je primio od privremenih institucija na Kosovu i Metohiji i šteta bi se sastojala u razlici ovih penzija. Penzija koju je tužilac trebao da primi po rešenju tuženog od 16.10.1996. godine obračunata je y nalazu i mišljenju sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast, dok je osnovna penzija na Kosovu i Metohiji koju je tužilac mogao da ostvari počev od 15.04.2011. godine preračunata u dinare od strane drugostepenog suda, na osnovu javnih podataka - visine osnovne penzije na Kosovu i Metohiji i kursne liste NBS na željeni dan za srednji kurs dinara, na dan dospelosti svakog neisplaćenog obroka penzije i utvrđena je razlika između neisplaćene penzije po rešenju tuženog od 16.10.1996. godine i primanja po propisima privremenih institucija za svaki mesec ponaosob u periodu počev od 15.04.2011. godine, pa zaključno sa 28.02.2019. godine i ista ukupno iznosi 909.698,99 dinara. Drugostepeni sud je primenom odredbi čl. 172, čl. 185 st. 1 i čl. 192 st. 1 Zakona o obligacionim odnosima utvrdio da je tužbeni zahtev tužioca za period počev od 01.03.2010. godine pa zaključno sa 15.04.2011. godine u celosti osnovan, dok je za period počev od 15.04.2011. godine pa zaključno sa 28.02.2019. godine delimično osnovan, a zbog čega je prvostepena odluka delimično potvrđena i delimično preinačena odbijanjem tužbenog zahteva tužioca.

Revizija nije osnovana.

Ne mogu se prihvatiti revizijski navodi da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo jer je primenio propise koji nisu deo pozitivnog zakonodavstva Republike Srbije, već su doneti od strane privremenih institucija na Kosovu, te da kao takvi ne mogu biti primenjeni u ovom postupku.

Prema oceni revizijskog suda, drugostepeni sud nije svoju odluku zasnovao na propisima privremenih institucija na Kosovu, već na odredbama Zakona o obligacionim odnosima sadržanim u članovima 172, 185 st. 1 i čl. 192 st. 1. Tim zakonskim odredbama uređena je odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ, naknada materijalne štete, ali i podeljena odgovornost. U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je uzeo u obzir sve okolnosti slučaja koji su bitni za donošenje pravilne odluke i zaključio da na strani tužioca postoji doprinos da šteta bude veća nego što bi inače bila (član 192. stav 1. ZOO), na šta je tuženi ukazivao i tokom postupka. Doprinos tužioca ogleda se u propuštanju ostvarivanja onih prava koja su mu pripadala s obzirom na njegove godine starosti i prebivalište, a čijim ostvarivanjem bi šteta koju trpi zbog neisplate invalidske penzije bila manja. Bez uticaja je činjenica da su takva prava tužiocu garantovana Uredbom br. 2001/35 o penzijama na Kosovu i Uredbom br. 2005/20 o izmenama i dopunama Uredbe 2001/35 o penzijama na Kosovu koje su donele privremene institucije na Kosovu, jer se postojanje ovih akata uzima u obzir samo u kontekstu procene da li je tužilac imao mogućnost da umanji štetu koju trpi, a radi pravilne primene odredbe člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga, nisu osnovani revizijski navodi da je drugostepena presuda zasnovana na propisima koji nisu na snazi u Republici Srbiji, jer je odluka zasnovana na relevantnim odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

Dalje je drugostepeni sud iz javno dostupnih podataka zaključio da bi tužilac imao pravo na osnovnu penziju u iznosima bliže navedenim u obrazloženju drugostepene presude, u kom delu bi, da je podneo zahtev za isplatu osnovne penzije, umanjio štetu koju trpi zbog obustave isplate invalidske penzije od strane tuženog. Zato je drugostepeni sud pravilnom primenom odredbe člana 185 st. 1 i 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, umanjio iznos štete koju je tužilac pretrpeo zbog doprinosa samog tužioca, a date razloge prihvata i revizijski sud kao jasne i obrazložene, bez potrebe za ponavljanjem.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode, ali je našao da nisu od uticaja na pravilnost pobijane presude, zbog čega ih nije posebno obrazlagao.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković