Privredni apelacioni sud je doneo presudu 11Pž 82/22 dana 14.04.2022. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i presudu Privrednog suda u Beogradu 17P 6927/2021 od 02.11.2021. godine potvrdio, te odbio zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Tužioci su podneli blagovremenu posebnu reviziju, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, kojom drugostepenu presudu pobijaju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao razloge koje su revidenti naveli za posebnu reviziju, u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 18/2020) i odlučio da dozvoli posebnu reviziju, radi ujednačavanja sudske prakse u predmetima sa istovetnom činjeničnom i pravnom osnovom po tužbama zaposlenih u privrednim društvima „International CG“ DP Beograd, sada u stečaju i „Generalexport“ DP Beograd, sada u stečaju, protiv Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije Beograd i Republike Srbije, kao tuženih za naknadu štete zbog neispunjenja potraživanja koja tužioci zasnivaju na programu restrukturiranja navedenih privrednih društava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku i našao da je revizija osnovana, jer je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom matetrijalnog prava, kod odlučivanja o prigovoru zastarelosti potraživanja, zbog čega je i činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Predmet tužbenog zahteva je potraživanje tužilaca na ime naknade štete pričinjene od strane tuženih, jer su nezakonitim radnjama sprečili isplatu potraživanja tužilaca, zasnovanih na programima restrukturiranja privrednih društava, poslodavaca tužilaca, koja privredna društva su sada u stečaju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana presuda, prema programima restrukturiranja poslodavaca tužilaca, navedenih privrednih društava, koji su prihvaćeni rešenjem Agencije za privatizaciju, pravnog prethodnika prvotuženog 26.12.2007. godine, predviđena je isplata novčane naknade zaposlenima u visini 200 evra neto za svaku punu godinu radnog staža koji je zaposleni ostvario u privrednom društvu, uključujući i njihova zavisna društva, zaključno sa 31.12.2007. godine, ako su državljani Republike Srbije, uz saglasnost za isplatu od strane Ministarstva finansija, s tim što je uslov bio i da se isplata izvrši nakon zaključenja transakcije, ili „dana ispunjenja“ za imovinske celine Blok XX i Kopaonik. Tužioci su evidentirani kao zaposleni predviđeni za isplatu. Dan ispunjenja za imovinsku celinu Blok XX nastupio je 25.06.2008. godine a za Kopaonik 29.05.2009. godine. U skladu sa programom restrukturiranja, pravni prethodnik prvotuženog obavestio je 01.06.2009. godine Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja da je za obe imovinske celine nastupio dan ispunjenja, te da bi Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja trebalo da se obrati Ministarstvu finansija za saglasnost za isplatu novčane naknade zaposlenima. Ministarstvo finansija je dalo mišljenje da je moguće prihvatiti isplatu naknade iz sredstava budžeta pod uslovom da se realizacija vrši u okviru sredstava predviđenih Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu, odnosno bez angažovanja dodatnih sredstava iz budžeta Republike Srbije. Usvojen je tužbeni zahtev istih tužilaca u odnosu na kompanije „International CG“ Beograd u stečaju i „Generalexsport“ DP Beograd u stečaju. Na osnovu odredaba Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br 38/01 ... 123/07), koji je važio u vreme kada su tužioci stekli pravo na novčanu naknadu, koji je u članu 4. stav 1. propisao da su subjekti nadležni za sprovođenje privatizacije pored ostalih i Agencija za privatizaciju, pravni prethodnik prvotuženog, te Zakona o agenciji za privatizaciju („Službeni glasnik RS“ 38/2001 i 135/2004) koji je odredio u članu 1. da se Agencija za privatizaciju osniva između ostalog radi sprovođenja i kontrole postupka privatizacije, prvostepeni sud je zaključio sledeće. Agencija za privatizaciju, pravni prethodnik prvotuženog, imala je zakonom predviđena ovlašćenja u vezi izrade programa restrukturiranja, koji se smatra donetim kada Agencija donese odluku o njegovom prihvatanju. Sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije uplaćuju se na račun Agencije. Kako je Agencija prihvatila program restrukturiranja poslodavaca tužilaca, koji je sadržao socijalni program sa utvrđenom visinom potraživanja zaposlenih na ime novčane naknade iz sredstava ostvarenih od prodaje imovine subjekata privatizacije i nastupio je dan ispunjenja, na račun Agencije su ostvarena sredstva koja tužiocima nisu isplaćena zbog nezakonitog postupnja prvotuženog, koje se ogleda u tome da u programu restrukturiranja nije utvrđen način realizacije i izvor sredstava za isplatu sporne naknade, što ukazuje na eventualne nepreciznosi u programu restrukturiranja koja su posledica propust Agencije.

Drugotužena, Republika Srbija, preko svojih organa – Ministarstva finansija, odbila je traženu saglasnost za isplatu utvrđenih potraživanja tužiocima i, nasuprot tome, dala je saglasnost da se novčana sredstva ostvarena prodajom iz imovinskih celina – Blok XX i Kopaonik oročavaju i plasiraju za kupovinu državnih hartija od vrednosti, te daju bankama uz minimalnu kamatu ili bez kamate, a pretežni deo novčnaih sredstava sa namenskog računa subjekta privatizacije prebačen je na prolazni račun Uprave za trezor. U takvom postupanju drugotužene, preko njenih organa, prema stavu drugostepenog suda proizilazi i njena odgovornost za štetu prouzrokovanu tužiocima namirenjem njihovih potraživanja iz socijalnog programa.

Međutim, pravnosnažnom presudom odbijeni su tužbeni zahtevi protiv oba tužena jer drugostepeni sud zaključuje da je osnovan prigovor zastarelosti koga su istakli tuženi. Početak zastarnog roka je po shvatanju nižestepenih sudova dan dospeća potraživanja tužilaca iz socijalnog programa. Međutim, na taj način nižestepeni sudovi previđaju činjenični osnov tužbenog zahteva koji se sastoji u nezakonitom postupanju tuženih, kojima su sprečili da ostvarena novčana sredstva na dan koji se uzima dan dospelosti potraživanja zaposlenih po socijalnom programu, budu tada isplaćena zaposlenima. Konkretne radnje, napred opisane, prvotuženog i drugotuženog dovele su do toga da novčana sredstva subjektima privatizacije, koji su imali obavezu po socijalnom programu prema tužiocima, budu preneta tek u postupku stečaja, kako to tužioci tvrde jula 2016. godine. Dakle, protivpravne radnje drugotuženih kojima su tužioci sprečeni u ostvarenju potraživanja koja su prema poslodavcima dospela 25.06.2008. godine za jednu imovinsku celinu i 29.05.2009. godine za drugu imovinsku celinu, trajale su sve do trenutka kada su privrednim društvima u stečaju isplaćena novčana sredstva. Početak zastarnog roka za potraživanja koja tužioci imaju prema ovde tuženima, je od trenutka kada su prestale njihove štetne radnje, jer su sve do tog trenutka oni činili štetu tužiocima. Bilo je potrebno da nižestepeni sudovi rasprave kada su prestale takve radnje tuženih, te su novčana sredstva ostvarena prodajom imovinskih celina preneta na račune privrednih društava, sada u stečaju, da bi od toga pravilno bio računat zastarni rok od pet godina, propisan odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Nadalje, obim štete koju su tužioci trpeli usled štetnih radnji tuženih trebalo je raspraviti prema iznosima ostvarenog potraživanja tužilaca prema privrednim društvima, ranijim poslodavcima tužilaca, prema kojima je ta obaveza utvrđena pravnosnažnim presudama, ukoliko su ta potraživanja makar i delimično ostvarena u stečajnom postupku. Od toga će zavisiti visina preostalog nenamirenog potraživanja koje je šteta po imovinu tužilaca za koju odgovaraju tuženi u ovoj parnici.

Kako su te činjenice ostale neutvrđene, pogrešno je primenjeno materijalno pravo, te se odluka o tužbenim zahtevima tužilaca ne može prihvatiti za pravilnu. To je razlog zbog koga su nižestepene presude ukinute i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić